PRINUDNI POVRATAK "OTPISANIH"

size: Najava Svajcarskih vlasti da planira da iz svoje zemlje vrati veliki broj albanskih izbeglica sa Kosova, na ovim prostorima je unela uznemirenje. Do sada je bilo vise pokusaja i slicnih "pretnji" i drugih evropskih zemalja, ali masovno isterivanje izbeglica do danas nije realizovano. Mozda se ublazavanjem sankcija prema Jugoslaviji, odnosno otvaranjem medjunarodnog saobracaja sa Srbijom i Crnom Gorom najave ovakve vrste i realizuju...

"Zlatna vremena" za albanske izbeglice koje su zadnjih godina lako obezbedjivale smestaj u zapadnim zemljama, kao da su vec prosla. I pored moguce dobre volje, ocito da ni jedna od ovih drzave nije u stanju da prebrodi problem neprestalnog vala albanskih izbeglica, koji je vec premasio sva ocekivanja. Dok je u pocetku zbrinjavanje prebeglih Albanaca bilo humanitarno, sada je to vec znacajno politicko pitanje za same drzave domacine. Broj stranaca koji trazi utociste u zemljama Evrope, skoro da dostize ukupan broj nezaposlenih u zapadnim zemljama. Zato su, da bi izbegli drustvene probleme, ove drzave

primorane da primenjuju restriktivniju politiku prema strancima i da na osnovu sopstvenih kriterijuma vrate sve one koji nisu zadovoljili uslove za zbrinjavanje. S toga se racuna da ce se do kraja ove godine, iz zapadnih zemalja na Kosovo vratiti oko 15 hiljada Albanaca, a do maja iduce godine 30-35 hiljada. Samo iz Svajcarske se ocekuje proterivanje izmedju 2.500 i 3.000 kosovskih Albanaca. Prema nekim podacima od 150 hiljada stranaca, koliko je poslednjih cetiri godine zatrazilo azil u ovoj zemlji, 25 odsto ili 40 hiljada cine Albanci, dok je prihvaceno svega pet odsto zahteva za zbrinjavanje. Iz istih izvora se saznaje da u Svajcarskoj broj nezaposlenih dostize cifru od 200 hiljada, sto se gotovo poklapa sa brojem lica koja traze azil. Iz ovoga proizilazi da je opravdana resenost za proterivanje stranaca koji nisu ispunili uslove za politicko zbrinjavanje, posebno kada se zna da Svajcarska godisnje trosi 300-350 miliona franaka samo za albanske izbeglice. Prema svajcarskom novom zakonu inostrani gradjani treba da predju takozvanu " politiku tri kruga", koji Albance sa Kosova lisava helvetickog trzista rada. Govoreci o tom problemu gospodin Ueli Leuenberger, odgovaran za sektor izbeglica pri protestanskom socialnom centru u Zenevi, kritikujuci nov Zakon istice da "primenjivanjem ovakve politike, hiljade Albanaca, mozda , kako podvlaci 20 hiljada njih, koji aktuelno rade u Svajcarskoj, nece moci vise da rade i bice proganjeni od strane svajcarske policije. Pravo na rad ce izgubiti i sezonski radnici, dok oni koji rade bez dozvole nece nikada regulisati svoj boravak u Svajcarskoj". Jednom recju, nastavlja on, "ova nova svajcarska politika znaci da pomazes da se na Kosovu produbljuje glad". Brojne albanske izbeglice predstavljaju veliko opterecenje i za jednu snaznu privredu kao sto je Nemacka. Tesko je doci do podatka o njihovom stvarnom broju, ali se pretpostavlja da premasuje brojku od 200 hiljada. U tom slucaju, jednostavna racunica donekle daje realnu sliku opterecenosti ove drzave izbeglicama. Ako zbrinjavanje jedne izbeglice Nemacku kosta 1000 DM onda proizilazi da za sto hiljada njih treba odvojiti 100 miliona nemackih maraka. S druge strane, prema raspolozivim podacima, Crveni Krst i UNHCR su za samo godinu dana za Bosnu odvojili 200 miliona dolara. Ovakve racunice su, Nemci ali i druge zapadne zemlje, i ranije imale u vidu, pa je mozda zato i nastupila "metamorfoza" u njihovom ponasanju prema albanskim izbeglicama u toku zadnje cetiri godine. Ako su u pocetku nemacki, i uopste mediji u zapadnim zemljama objavljivali bombasticne naslove od onog "Albance ubijaju! Zar ne?" do "Albanci beze! Zar ne?", sada vec imamo sasvim drugu realnost. Jedan nemacki diplomata je upitao: "Ako je za ove cetiri godine, bez otvorenog rata na Kosovu emigriralo 300 hiljada Albanaca, koliko bi njih emigriralo u slucaju jednog slicnog rata kao u Bosni". Jedan takav, moguci egzodus zastrasuje ne samo Nemce nego i druge drzave Zapada koje sebe smatraju destinacijom za moguce albanske izbeglice. U tom slucaju posledice jedne takve poplave ne bi bile samo ekonomske nego i politicke prirode, jer bi ekstremni desnicari pridobili argument vise u njihovoj ksenofobicnoj demagogiji, bas u trenutku kada su u potpunoj ofanzivi, u svim zapadnim zemljama. U takvim okolnostima problem "broj jedan" za zapadne zemlje je specavanje rata, mada albanske izbeglice, i ako su znacajane, ne predstavljaju determinantni faktor evropske politike prema Kosovu. U tom smislu moze se posmatrati i problem delimicnog ukidanja sankcija prema Jugoslaviji, cime je deblokiran vazdusni medjunarodni saobracaj sa Srbijom i Crnom Gorom. Otvaranjem beogradskog aerodroma u velikoj meri se uproscava pitanje povratka Albanaca, sto je unelo uzmenirenje na Kosovu. Podpredsednik DSK dr.Fehmi Aganija, koji je odmah nakon usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o delimicnom ublazavanju sankcija izjavio da "Albanci nemaju razloga da budu srecni zbog toga". S druge strane premijer kosovske vlade u egzilu dr.Bujar Bukosi je uputio pismo Kontakt grupi u kojem izmedju ostalog trazi da se svaka eventualna odluka o povracaju albanskih izbeglica sprovede otvaranjem aerodroma u Slatini, nadomak Pristine. Razlog ovakvom zahtevu je sto su srpske vlasti odmah posle najava o vracanju izbeglica, sacinile spiskove onih koji su po njima bili u sukobu sa Zakonom i pripretile da ce upotrebiti sva sredstva kako bi sprecile njihov povratak. Ono sto je jos zanimljivije je izjava da ce svaka izbeglica morati da dokaze da je gradjanin Kosova (?!). Povratka se posebno plase vojni dezerteri i oni koji nisu sluzili vojni rok. Kao ilustracija da se sa vracenim albanskim izbeglicama nece postupati blagonaklono moze posluziti podatak da se po ovdasnjim sudovima nalazi cak 6000 tuzbi protiv onih Albanaca koji su se na ovaj ili onaj nacin vec vratili na Kosovo, sa najcescim obrazlozenjem "da su osramotili" drzavu. Osim vec navedenih razloga zbog kojih ce jedan broj Albanaca biti proteran, stoji i cinjenica da je upravo u onim zemljama u koje najcesce emigriraju kosovski gradjani stvorena averzija prema njima, kao posledica njihove implikacije u nezakonitim radnjama, posebno kada je u pitanju tzv."transport mafija" i krijumcarenje droge. Prema saznanjima ta averzija je donekle i vestacki stvorena, jer je za kriminalne delatnosti u albanskoj zajednici, npr. u Svajcarskoj, koja je po broju iza italijanske, istican samo jedan odsto Albanaca . Ali, tamo je vec ukorenjeno lose misljenje o njima koji se cene kao ljudi koji se bave nezakonitim aktivnostima, kao sto je preprodaja droge , oruzja i prostitucija. Jednom takvom imidzu su pridoneli, namerno ili ne, i same drzavne vlasti tih zemalja. Ministarka za kulturu i migraciju u Svedskoj, Birggit Frigebbo, pre izvesnog vremena je izjavila "da je Albancima u krvi kradja". Iako su se zbog ovako neodgovorne izjave izvinuli i drugi autoriteti u ovoj zemlji, Svedska je aktivirala svoj mehanizam . Posto je priznala humanitarno zbrinjavanje za vise od 15 000 Albanaca, tamosnje vlasti su definitvno zatvorile svoje granice za druge moguce izbeglice. U isto vreme je proterano vise od 10 hiljada Albanaca koji su trazili azil. Da su albanske izbeglice vremenom izgubile mnogo od benificija ali i poverenje koje su uzivali, dokazuje i eklatantan slucaj koji se desio ove godine u Svedskoj, o kojem su pisala mnoga sredstva informisanja. Dvoje albanske dece Jeton i Mirlinda Gasi, smesteni sa svojim roditeljima u Waldemarzgviku, 29. januara ove godine su izasli da se sankaju i vise se nisu vratili. Njihova tela su nadjena nakon sest meseci(20.avgusta), samo dva kilometra od mesta odakle im se izgubio svaki trag. Njihovi roditelji su maltretirani sest meseci pod optuzbom "da su svoju decu krili da bi stekli status azilanta". Na kraju je ostala njihova bol i necista savest svedskih vlasti, koje su toliko puta iskoristile jednu naredbu ili sumnju, da bi "prekontrolisale" stanove albanskih izbeglica. Delo koje Albance podseca na realnost u njihovoj domovini. Koliko Zakoni o sticanju azila mogu biti ostri pokazuje upravo primer Svajcarske, gde je doduse vec zapocela akcija za anuliranje "diskriminatorskih zakona" protiv stranaca. Ako na predstojecem Referendumu zakazanom za 4. decembar ne budu odbaceni, izbeglice ce se naci u vrlo teskoj situaciji. Po tim zakonima je predvidjeno da se na pocetku sprovedu "pripremna hapsenja" koja podrazumevaju da se jedan stranac moze uhapsiti i drzati u pritvoru tri meseca, sve dok se ne resi njegov zahtev za boravak. Nakon toga predstoji "hapsenje radi proterivanja" iz Svajcarske, cija dispozicija predvidja da "u slucaju da se jednom strancu odbije zahtev za boravak u ovoj zemlji od prve instance, on moze da bude kaznjen kaznom zatvora od jednog do sest meseci", sa obrazlozenjem da postoji sumnja da "ta osoba moze preci u ilegalu da bi izbegla akciju za nasilno proterivanje iz zemlje". Jedna druga tacka tog Zakona predvidja kontrolu stanova u svako doba, kod osoba koje su jos u proceduri za dobijanje azila, kao i stanovima drugih, pa i crkvenim objektima , ako postoji sumnja da su se tu nastanili ilegalno". I posle svega ostaje otvoreno pitanje "Albance vracaju, zar ne"?!

Besim ABAZI AIM Pristina