BOSANSKI SRBI NA MARGINAMA POLITICKIH ZBIVANJA

,AIM, Beograd, 18.10.94.

Bosanski Srbi i njihovo rukovodstvo na Palama sve ocitije se guraju na margine nastojanja da se kriza u Bosni resi politickim sredstvima. Nakon prekida odnosa sa Beogradom, Rusija je u vise navrata saopstila da nema nameru da obnavlja odnose sa njima, a francuski sef diplomatije Alen Zipe u ponedeljak je najavio mogucnost odrzavanja trojnog sastanka strana koje su prihvatile mirovni plan - Beograda, Zagreba i Sarajeva.

Zipeova izjava dolazi prakticno nekoliko dana nakon sto je hrvatski predsednik Franjo Tudjman u Zagrebu rekao kako bi trebalo ocekivati "nove i iznenadjujuce" inicijative u pogledu resavanja sukoba u bivsoj Jugoslaviji. Nije, naravno, potpuno sigurno da su ove dve izjave u neposrednoj vezi, ali je izvesno da je Zipeova ponuda jedina nova i konkretna inicijativa jos od kako su bosanski Srbi odbili mirovni plan. Ukoliko bi "petorica velikih", odnosno clanovi Kontakt-grupe, prihvatili predlog francuskog ministra, predsednik Srbije Slobodan Milosevic bio bi doveden u relativno nezgodnu poziciju. Prihvatanjem razgovora sa Tudjmanom i Izetbegovicem, a bez rukovodstva sa Pala, on bi, u izvesnom smislu, priznao vlasti u Sarajevu kao legitimne. Bio bi to, naravno, odlucujuci korak u pravcu formalnog priznavanja ove bivse jugoslovenske republike. Treba podsetiti da je Zipe pre desetak dana pominjao i mogucnost davanja prava bosanskim Srbima da se konfederalno povezu sa Srbijom i Jugoslavijom, sto bi, eventualno, mogla biti jedna od tema trojnog sastanka.

Svestan pozicije u kojoj se nalazi, Radovan Karadzic pokusava da parira pritiscima. U subotu je u Banjaluci organizovana tribina o "liku i delu" Jovana Raskovica, na koju je uspeo da privuce lidera kninskih Srba Milana Martica i vojnog komandanta njihovih snaga generala Milana Celeketica. Nisu donosene nikakve odluke, ali su i Karadzic i Martic ukazali na potrebu "odbrane srpskih zemalja" i medjusobno se podrzali. U subotu je u Banjaluci pustena u opticaj jos jedna ideja - vanredni Sinod Srpske pravoslavne crkve, koji treba, navodno, da se odrzi u tom gradu. Ideja, verovatno, potice od crkvenih licnosti koje su prisustvovale tribini, ali u crkvenim krugovima u Beogradu jos nije potvrdjena.

Karadzic je, osim toga, u vise navrata pokusavao da stupi u kontakte sa ruskim i americkim predstavnicima. Rusima je, cini se, uspeo da doturi poruku, a za Amerikance to nije sigurno. Svaki pokusaj da se nesto detaljnije sazna o tim nastojanjima na Palama nailazi na "zid cutanja", uz obrazlozenje da je rec o drzavnoj tajni i da nikakav komentar, cak i da je sve tacno, ne moze da se dobije.

Rukovodstvo na Palama je, kako stvari sada izgledaju, uspelo da slomi sve dosadasnje pokusaje predsednika Srbije Slobodana Milosevica da potkopa njegovu stabilnost. Socijalisticka partije u Republici Srpskoj, koja je imala zivu aktivnost uoci raskida sa Beogradom, gotovo da je zamrla. Po beogradskoj stampi se, neposredno nakon raskida, cesto pisalo kako je Milosevic uspeo da na svoju stranu prevuce generala Ratka Mladica, ali se ispostavilo da je i to daleko od istine. Verovatno najveci politicki uspeh Karadzica je dolazak Milana Martica iz Knina na skup u Banjaluci. Rukovodstvo Krajine nije uspelo izmaci kontroli Beograda u onoj meri u kojoj su to ucinile Pale, a Martic je svojim dolaskom vise nego jasno demonstrirao svoje priblizavanje Karadzicu. Rukovodstvo na Palama je, ocigledno, dobro procenilo da Knin, ili makar neke struje u Kninu, ne zele tek tako da se povinuju naglom napadu "mirotvorstva" ispoljenom u Beogradu. A izolovani saveznik, kakav je Knin, bolji je nego nikakav saveznik.

Sva ova nastojanja se, u krajnjoj instanci, oslanjaju na vojnu moc dve nepriznate srpske drzave zapadno od Drine i nemaju nikakvo ozbiljnije politicko uporiste van teritorija koje Srbi trenutno kontrolisu. U njihovoj senci krvave borbe u Bosni i Hercegovini se nastavljaju, a snage vlade u Sarajevu su, cini se, ponovo dozivele nekoliko poraza. Njihova ofanziva na podrucju Konjica je slomljena, a Srbi su neposredno ugrozili strateski put koji povezuje Sarajevo sa Jadranskom obalom. Severno od Sarajeva, na Cemerskoj planini, Srbi su takodje postigli vojne uspehe, potisnuvsi vladine snage od strateski znacajnog puta koji, preko Olova, povezuje Sarajevo i Tuzlu. Na Igmanu, u takozvanoj demilitarizovanoj zoni, vladine snage prinudjene su na povlacenje nakon upada na srpske polozaje tokom kojih je ubijeno 17 srpskih vojnika i tri bolnicarke. Srpska vojna komanda preti da ce, ukoliko se i preostalih 500 vladinih vojnika ne povuce sa te planine do cetvrtka, napasti.

Karadzic zna da izolovan i bez logisticke podrske, nece moci beskrajno dugo da odbija vojne akcije sve mocnije i sve opremljenije armije hrvatsko-muslimanske federacije i otuda njegovo gotovo panicno nastojanje da pronadje kakvog-takvog politickog ili vojnog saveznika. Toga je, svakako, svestan i Alen Zipe koji uporno nastoji da intenzivira upravo politicka nastojanja i da prinudi Milosevica da se i u praksi uhvati u pregovaracko kolo na strani Kontakt-grupe. Predlozi o konfederaciji bosanskih Srba sa Srbijom (o kojima, uzgred budi receno, zvanicni Beograd nije jos progovorio ni reci), verovatno su plod uverenja da se volja, potrebe i vojna moc Pala ne mogu potpuno ignorisati i da i njima, posredstvom Milosevica, treba nesto dodatno ponuditi.

Gotovo je potpuno izvesno da ce bosanski Srbi odbiti i predlog o konfederaciji i mogucnost bilo kakvih pregovora o buducnosti Bosne bez njihovog direktnog ucesca. Nije, medjutim, izvesno da ce tako nesto moci da ucine i za godinu dana, kada budu vec prilicno iznureni izolacijom. Francuska, koja, kao ni Rusija i Britanija, nije odusevljena americkom idejom o jacanju argumenta sile, ocigledno misli da ne treba samo sedeti i cekati, nego i preduzimati politicke akcije.

Cinjenica da idejama koje dolaze iz Pariza i Moskve nisu odusevljene ni vlasti u Sarajevu, ne menja mnogo u politickoj stvarnosti. Treba se setiti da ni Franjo Tudjman nije bio odusevljen idejom o konfederalnom povezivanju sa hrvatsko-muslimanskom federacijom, ali ga je na kraju ipak prihvatio. Milosevic nije hteo ni da cuje za razlaz sa Palama, pa je i on popustio. Sa tog stanovista je i dugovecnost Izetbegoviceve ideje o unitarnoj Bosni i Hercegovini krajnje diskutabilna.

Dragan Janjic