VREDNOSNA VRTOGLAVICA

Intervju: dr Milan Popovic, psihijatar

Nemoguce i nelogicne stvari smenjuju se na ovim prostorima neverovatnom brzinom, pa ljudima mozda i ne preostaje nista drugo nego da se prilagode, umesto da razmisljaju zasto se nesto zbiva. Izbegavanje suocavanja sa realnoscu dovelo je do izgradjivanja mehanizma samoobmane. U tome se stiglo do cudovisnih stvari - potpune negacije realnosti, ignorisanja cinjenica... Kakvo ce biti otreznjenje? Kako ce drustvo, koje se po nizu socijalno-patoloskih pojava svrstava u bolesno, dalje razvijati, kako se na poremecenim vrednostima moze graditi novi zivot? - samo je deo pitanja na koja smo potrazili odgovore od dr Milana Popovica, psihijatra, psihoanaliticara, profesora Univerziteta u Beogradu i predsednika Etickog komiteta Srpskog lekarskog drustva.

* Zivimo u drustvu koje je zadesio sveopsti potres, raspad politickog, ekonomskog i socijalnog sistema, drustvu koje se nalazi u svojevrsnoj vrednosnoj vrtoglavici. Mislite li da je ono sto najvise preti potresima u drustvenoj strukturi - kriza vrednosnih sistema? Sta se nalazi u osnovi ovakvih previranja?

• Mislim da je kod nas rec, pre svega, o moralnoj krizi. Moral koji je za osnovu imao hriscansku civilizaciju vremenom je iscezao. Komunizam nije ponudio nista novo u zamenu, sem, mozda, u svojim pocecima sa svojim revolucionarno-spartanskim vrlo grubim i strogim moralnim normama, koje su, cak, osiromasile dotadasnje civilizacijske norme gradjanskog drustva. Sve je to smatrano burzoaskim i osudjivano. Ubrzo se taj moral pretvorio u hipokriziju. Ostao je prazan prostor.

Onda je dosao raspad zemlje, rat, sankcije. Dospeli smo u haos. Prosla zima je bila borba da se prezivi. Sve ono sto nije bilo puko prezivljavanje, postalo je nevazno. Drustveni zivot je potpuno degradiran. Ljudi su na to reagovali, a i danas reaguju, razlicitim negativnim osecanjima. Preplice se apatija iza koje stoji depresivno raspolozenje, gnev, nemoc. Ovoj psihopatologiji svakodnevnog zivota pridruzuju se socijalno patoloske pojave. Zanimljivo je da agresija kao reakcija na jedno takvo stanje nije bila uperena prema onima koji donose odluke, vlasti. Agresivnost se usmeravala na ljude pored sebe -kolege na poslu, trgovce, vozace u gradskom saobracaju, a narocito na clanove porodice koji su bili pri ruci. Agresija se, dakle, pomerila tamo gde je mogla bezopasno da se izlije. Ali, pomirenost sa sudbinom je posledica straha. Represije nisu postedjene ni javne licnosti, pa obican covek poucen takvim primerima, ima osnovanih razloga da se plasi.

U odnosu na proslu godinu, ekonomske prilike su se znatno poboljsale, i hvala bogu da je tako, ali je kriza i dalje duboka. Ljudi su izgubili poverenje u politiku i u politicare uopste. Odgovor na izneverena obecanja i raznorazne zaokrete je poprilicna pasivizacija.

*Kada je rec o zaokretima, ima se utisak da omrknemo s jednim ozvanicenim stavom, a osvanemo s drugim- suprotnim, a opet ozvanicenim. Kao da su kosmarni snovi kumovali toj promeni. Kako se ti nagli zaokreti odrazavaju na mentalno zdravlje ljudi? Mnogi su skloni da elasticnost ovdasnjeg javnog mnjenja pripisu vestom medijskom prepariranju drzavne televizije. Ima li tu i nekih dubljih razloga? Postoji li neko plodno tlo da se reaguje ovako, kako se reaguje?

-Ono sto posebno moze da izludjuje ljude jesu dvostruke kontradiktorne poruke koje su vise pravilo nego izuzetak. Tako se, na primer, salju uopstene pacifisticke poruke koje su, u konkretnom slucaju, ratoborne. Kao dvostruke poruke mozemo shvatiti i mnogoborjna neispunjena obecanja - cinjenicu da se jedno proklamuje, a drugo radi.

Jedna poznata psihijatriska skola tvrdi da je slanje dvostrukih zbunjujucih poruka - od jednog roditelja detetu - cest uzrok cak i teskih psihicih poremecaja. Kakve ce biti posledice dvostrukih poruka koje salju nasi "narodni oci", videcemo. Za sada vecina ljudi stiti svoj integritet izgradjujuci mehanizme samoodbrane. Da se ne bi "razludeli", ljudi se povlace, pasiviziraju. Ne treba, medjutim, zaboraviti da ljudi imaju granice prilagodljivosti, da svako ima svoju, vecu ili manju, granicu adaptacije i da ti brzi zaokreti dovode do velikih lomova u ljudskim dusama...

*Cinjenica je da sve vise ljudi izbegava da se suoci sa stvarnoscu, neke vase kolege kazu da to ide od samoobmane, do potpune negacije realnosti, ignorisanja cinjenica. Kakvo ce biti otreznjenje?

• Haos oko nas radja zbunjenost i konfuziju, a zatvaranje i izolacija nisu dobar nacin odbrane, jer dovode do kidanja moralnih pa i emotivnih veza, koje obicno drze ljude na okupu i daju im stabilnost. Istina je da su ljudi ponekad zasiceni medijskom presijom da pozele da to prekinu, da se odmore i izoluju, jer osecaju da su im kapaciteti iscrpljeni, da su kao otrovani i da im je svega preko glave.

Ucestvovanje u grupama s kojima delimo iste zivotne vrednosti, slicne poglede i potrebe, rasterecuju nas od napetosti i znaci snaznu odbranu od straha. To mnogi ljudi rade. I to je pozitivan nacin odbrane i ocuvanja integriteta licnosti.

No, ne radi se samo o tome. Mi smo 5O godina ziveli u totalitarnom sistemu. To je dovelo do neceg sto bi se moglo nazvati socijalno strukturisanim defektom licnosti. Represivni sistem stvara autoritarne licnosti. Takva licnost je spremna da klimoglavise, da slusa bez pogovora one iznad nje, a da se tiranski ponasa prema onima ispod. Neki ih uporedjuju sa biciklistima na trkama - sagnutih glava snazno pritiskaju pedale. Takva licnost je antidemokratska, sklona nasilju, ksenofobicna. Naravno, u svim drustvima ima takvih licnosti, ali u represivnim sistemima, statisticki gledano, njihov broj je znatno veci. Osim toga, mi smo bili jedno patrijahalno drustvo, a po mnogo cemu smo i danas. To drustvo je drustvo nivelacije. U njemu se ne razvija individualnost. U patrijahalnom drustvu postoji otac - glava porodice koga svi slepo slusaju. Na takav jedan patrijahalni model nadovezao se totalitarni sistem. To, umnogome, objasnjava sklonost ka pokornosti autoritetu.

*Da li je priklanjanje autoritetu pokusaj da se izbegne suocavanje sa vlastitom odgovornoscu zbog saucestvovanja u jednoj politici? Moze li se time objasniti i velika podrska ovdasnjem rezimu u najnovijem naglom zaokretu od ratne ka mirotvornoj opciji?

• Postoji puno ljudi koji su neostvareni, frustrirani, okolnosti su takve, pocev od nezaposlenosti do rata, koji su skloni da ucestvuju u vrlo fanatizovanim grupama(nekad bandama), u ratu paravojskama koje su nicale na sve strane. Mnogo je takvih mladih ljudi koji bi se najslikovitije mogli okarakterisati recima jednog psihologa : "Ja kao pojedinac osecam se kao crv. U grupi sebi slicnih osecam se kao div". U tim grupama oni zadovoljavaju potrebu za samopostovanjem, narcizmom. U grupi su ti ljudi spremni da urade ono sto nikada kao pojedinci ne bi ucinili. Odgovornost za ono sto urade prenose na grupu kao celinu ili na vodju. To objasnjava i mnoge surovosti u ratu na bivsim jugoslovenskim prostorima.

* Mnogi tvrde da je surovost i brutalnost u ovom ratu nadmasila sve dosadasnje?

• Nisam sasvim siguran u to. Znate, uvek ono sto se nama dogadja izgleda najcrnje. Ono sto karakterise ovaj rat je cinjenica da se on dogadja na tlu Evrope i da zbog toga vise uzbudjuje svet. Zar nedavno u Ruandi nije za desetak dana stradalo, kako izvestavaju, gotovo pola miliona ljudi. Ali, to je Afrika.

Naravno, svaki gradjanski rat je strasan, a najstrasniji je jer su i porodicne omraze najstrasnije. Kad kazem porodicne, mislim i na narode koji su veoma bliski (sto je kod nas slucaj) medju kojima se razvija najveci stepen mrznje. Ne kaze se uzalud u narodu: "Nema bitke, nema rata dok ne krene brat na brata".

*Ratna psihologija se uselila u nase duse, razorila nasu psihicku ravnotezu i ugrozila normalno poimanje zivota. Vise niko ne ocekuje da ce kriminalci biti kaznjeni, posteni se preispituju da li ima smisla da i dalje ostanu takvi... S druge strane, puna su nam usta pravne drzave, demokratije. Kako graditi drzavu na temeljima rasturenih moralnih nacela i vrednosnih sistema? Kako ziveti u miru?

• Vreme je zaista takvo da se covek, ako se drzi moralnih i gradjanskih normi, oseca kao dinosaurus. Dobrota se smatra slaboscu, a tolerancija - izdajom. Ratnicke figure sa kriminalnim pedigreom su primer za identifikaciju mladima. Po porastu kriminala i njegovom usloznjavanju u nove oblike - mafijaske sprege politicara i krupnih bankara i kradje koje potresaju temelje drzave, po ucestalosti samoubistava, po porastu alkoholizma, cescem obolevanju i povecanoj smrtnosti, porastu kriminala medju maloletnicima i po nizu drugih socijalno-patoloskih pojava, mi smo bolesno drustvo, a rekacije pojedinaca su adekvatan odgovor na situaciju u kojoj se nalazimo. Obican gradjanin se oseca nesigurnim. Pravna sigurnost je mala. Pravne norme se nekad postuju, nekad ne. Nikad se ne zna gde ce grom da udari. Ipak, nisam pesimista. Verujem da ce proces koji je, na zalost, veoma lako ljude uveo u rat, ici brzo i u suprotnom smeru i da nece biti tesko ljude uvesti u mir. Ljudi su zasiceni ratom i taj iscaseni zglob polako ce se vratiti na svoje mesto.

* Sta sa ljudima koji su se vratili iz rata u drustvo koje jos nije naslo pravi naziv za ono gde su oni bili "cist" ili "prljav" rat, koji ne znaju da li su heroji ili zlocinci?

• To je, zaista, velika opasnost koje nismo dovoljno svesni. Proces njihove adapatacije moze biti veoma dug, a mnogo toga ce zavisiti od toga kako se ovaj rat bude vrednovao. Ne samo od vlasti, nego od drustva uopste. Drugi veliki problem je i pola miliona izbeglica. Svetska iskustva pokazuju da se veoma mali broj vraca na svoja ognjista. Posebno je pitanje da li ce mnogi od njih moci da se vrate u svoja mesta i kada bi to hteli. Zbog politickih sukoba rukovodsatava ti ljudi dodatno trpe. Prekid komunikacija dozivljavaju veoma bolno. Ti zaokreti vode do velikih lomova u ljudskim dusama.

* Predsednik ste Etickog komiteta Srpskog lekarskog drustva. Kako se ova situacija odrazava na lekarsku etiku? Pominju se u javnosti plave koverte, korucija...

• Toga ima, lekari su deo ovog drustva, ali ne bi bilo dobro da se zbog pojedinacnih slucajeva te pojave generalizuju. Prozivke upucene lekarima, u jednoj sredini gde postoji mafijaska sprega politicara i kriminala, gde se hapse ministri, lice mi na ono - drzite lopova.

Lekari, pored svestenika, ucitelja, pripadaju profesiji za koju se opredeljuju ljudi koji imaju u sebi ono sto bi psihoanaliticari nazvali fantazmom spasioca - potrebu da pomazu drugima. Oni koji se drugacije ponasaju, verovatno su zalutali u ovu profesiju.

Vesna Bjekic