RIZIK "NEVAZNOG" PITANJA

,AIM, Beograd, 09.10.94.

Cvece, sampanjac, raspevani hor, mnogobrojni zvanicnici i sveopsta euforija, docekali su 5. oktobra predvece "iljusin" ruskog "Aeroflota", prvi avion jedne strane avio-kompanije koji je posle 28 meseci od uvodjenja sankcija medjunarodne zajednice protiv SRJ, zarulao pistom beogradskog aerodroma. Oni koji su se kladili da ce u trenutku kada se na vratima tog aviona pojavi Vitalij Curkin, specijalni izaslanik ruskog predsednika Borisa Jeljcina, zapoceti vatromet i zasvirati neka srpska varijanta "Danke Rusijo", ipak su izgubili opkladu. Vatrometa je, doduse bilo, ali ne na surcinskom aerodromu, vec na drzavnoj televiziji i u vlasti bliskim medijima.

Sletanje ruskog aviona istog trenutka je proglaseno za istorijski dogadjaj, mozda i novi drzavni praznik. Neko neupucen je cak mogao da pomisli kako strani avioni do te veceri nikada ranije nisu sletali u Beograd. Ili kako su bas te veceri sankcije protiv Beograda sasvim ukinute, a ne samo simbolicno ublazene, i to s orocavanjem duzine sargarepe na sto dana.

Pravo sa aerodroma Vitalij Curkin je produzio na razgovore sa predsednikom Srbije Slobodanom Milosevicem. U medijima koji su pravili vatromet ispalo je kako je Curkin stigao u Beograd jedino da bi jos jednom javno podrzao visemesecnu Milosevicevu akciju nazvanu "mir nema alternativu." Sutradan se, medjutim, ispostavilo (naravno ne u drzavnim medijima), kako je ruski diplomata dosao da bi sa svojim domacinom razgovarao pre svega o neophodnosti sto hitnijeg medjusobnog priznavanja SR Jugoslavije, Hrvatske i Bosne i podsetio da bez tog priznanja nema konacnog skidanja sankcija.

Po izlasku iz Milosevicevog kabineta, Curkin je diplomatski suvo saopstio da pitanje priznanja Hrvatske i BiH "nije najvaznije", a sutradan je na isto novinarsko pitanje odgovorio gotovo poetski - "pricajmo radije u ovom lepom trenutku o necem duhovnom". Neko se odmah dosetio da je krajem augusta ruski sef diplomatije Andrej Kozirjev izjavio kako posmatraci na Drini "nisu najvaznije pitanje". Samo dvadesetak dana kasnije "nevazni" posmatraci su stigli na Drinu i od tada uveliko rade svoj posao.

S "nevaznim" medjusobnim priznavanjem drzava nastalih na tlu nekadasnje Jugoslavije ce ocigledno ici neuporedivo teze i sporije nego s posmatracima. Svetskim diplomatama, pogotovo onim ruskim, verovatno se cini da u trenutku kada je Milosevic shvatio kako mu se najzad isplati da saradjuje sa medjunarodnom zajednicom, s njegovom kooperativnoscu ubuduce vise nece biti problema. Nad Milosevicem se zato trenutno igra totalni presing u nadi da ce isti takav presing on biti u stanju da sprovede protiv Pala i Knina, kako bi ih omeksao da odustanu od svojih maksimalistickih ciljeva. Neki analiticari upozoravaju da bi s tim presingom trebalo biti veoma pazljiv. Posle zaokreta prema bosanskim Srbima, Milosevicu se mora dati vremena da ucvrsti svoje pozicije, osigura bokove i ubedi narod kako je posao oko skidanja sankcija zaista postao prevashodni srpski nacionalni interes. Iza toga tek dolazi uveravanje kako medjusobno priznanje novonastalih drzava omogucava Srbiji da Srbe preko Drine brani legalno, drzavno-pravno, kao medjunarodno priznati entitet. Tu je takodje i posao neutralisanja svih onih koji bi mogli da pitaju - a zasto se onda Srbi od pocetka nisu stitili na taj nacin, bez ovolikih zrtava i razaranja. U pitanju je, dakle, cista "pedagogija": kao sto se i neposlusno dete prvo povuce za usi, pa mu se tek onda opali samar, tako se i prilicno poslusnom srpskom javnom mnjenju, tek posto dobro nauci refren da "mir nema alternativu", sme ponuditi novi, neuporedivo tezi refren za ucenje, po kome tzv."avnojske granice ne mogu imati alternativu."

U proteklih nekoliko godina upravo ta sintagma "avnojske granice" za vlast u Srbiji i najveci deo opozicije predstavljala je nesto sto je ovaj rat tr ebalo definitivno da ponisti, kao "najvecu nepravdu ikada nanetu srpskom narodu". Svakodnevnom medijskom radijacijom o nepravednosti tih granica ugravirana je prosto u svest prosecnog coveka kao simbol onoga sto je Dobrica Cosic odavno oznacio tezom o "srpskom gubljenju u miru". Otuda i danasnja nelagodnost i ustezanje Milosevicevog rezima da pod pritiskom medjunarode zajednice otvori ovu temu za domacu javnost . Naglo otvaranje pitanja priznavanja "avnojskih granica" za rezim u Beogradu je, u najmanju ruku, isto sto i voznja kamiona natovarenog nitroglicerinom po putu prepunom rupa.

Sudeci po izjavama zvanicnika u Beogradu u tu hladnu vodu jos se nije zagazilo. Ono sto se nezvanicno moze cuti, nagovestava, medjutim, da se na poslu medjusobnog priznavanja vec prilicno poodmaklo, ali se to iz razumljivih razloga i u Beogradu i Zagrebu krije od javnosti. Nedavno u Njujorku, jugoslovenski ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanovic tvrdio je da ce Jugoslavija priznati BiH i Hrvatsku onog trenutka "kada ih prvo priznaju svi njihovi gradjani". Sustinski ova izjava ne predstavlja bog zna kakav pomak u odnosu na zvanican stav jugoslovenskog ministarstva spoljnih poslova po kome priznanje novoformiranih drzava moze da usledi tek nakon regulisanja otvorenih pitanja o kojima se pregovara u okviru Konferencije o Jugoslaviji. U ovom ministarstvu, inace, podvlace da su pretpostavke za normalizaciju odnosa najmanje slozene u slucaju Makedonije, koja je iz bivse Jugoslavije otisla prakticno bez konflikata. Zatim na red dolazi Slovenija, koju je zeleo da prizna jos bivsi premijer SRJ Milan Panic, sto je Ljubljana tada grubo odbila. Put do normalizacije odnosa sa Slovenijom, isticu u Beogradu, bio bi ubrzan, ukoliko bi se slovenacka vlada najpre izvinila vladi SR Jugoslavije. Preduslov za priznanje BiH je pre svega mir, pa iza toga dogovor prihvatljiv za sva tri konstitutivna naroda.

Sto se Hrvatske tice, zvanicni Beograd smatra da je neophodno nastaviti direktne pregovore izmedju Zagreba i Knina i tako naci resenje za status RSK, uz napomenu da ni srpskom narodu u Hrvatskoj, kao ni ostalima iz bivse SFRJ, ne moze biti uskraceno pravo na samoopredeljenje. Resenje se, inace, vidi u jednoj od tri varijante koje su povremeno u opticaju: americke - po kojoj bi Krajina bila integrisana u ustavno-pravni poredak Hrvatske uz visok stepen autonomije; ruske - federalni status Krajine i njeno konfederalno povezivanje sa SRJ; britanske - zamrzavanje stanja i medjunarodni protektorat nad Krajinom od pet godina, koliko je potrebno da se ohlade "usijane" glave na obe strane.

Uvodjenjem blokade prema bosanskim Srbima, Milosevic je vec presao onu psiholosku barijeru posle koje je svaki novi potez, povucen radi njegovog izbavljenja od sankcija medjunarodne zajednice, sasvim moguc. Ekonomski program, koji je pocetkom godine doneo spas od hiperinflacije, pocinje da malaksava, a na beogradskim ulicama se nakon nekoliko meseci ponovo pojavljuju dileri koji najavljuju da dinar gubi privremenu stabilnost. U takvoj situaciji, bilo kakva promena misljenja na Palama pomogla bi Milosevicu da prekrati sopstvene muke i omogucila bi mu da lakse uradi ono sto se od njega ocekuje - prizna BiH i olabavi celicnu kragnu sankcija. Odlaganje odluke o ukidanju embarga za uvoz oruzja vladi u Sarajevu, dalo mu je, po mnogim procenama, jos nekoliko meseci da razlicitim sredstvima utice na promenu misljenja rukovodstva na Palama. U medjuvremenu, jugoslovenski ministar inostranih poslova Jovanovic tvrdi da bi jasno i pismeno potvrdjen sporazum Kontakt grupe da bosanski Srbi imaju pravo na u spostavljenje konfederalnih veza sa SRJ, kakvo je predvidjeno za hrvatsko-muslimansku federaciju u odnosu na Hrvatsku, stvorilo mogucnost da se Pale prikljuce mirovnom planu. Na Palama opet, kao jedini uslov za promenu misljenja pominju korekciju mapa i sa sve vise gorcine i prezira govore o izdaji Beograda.

Da u glasinama o prepariranju Krajine za znatno fleksibilniji stav u pregovorima sa Zagrebom ima bar nekog sitnisa istine, govori pre svega ignorisanje sa kojim Beograd poslednjih gleda na Knin. Pre nego sto je uvedena blokada na Drini protiv bosanskih Srba, Karadzic je, na primer, nedeljama polako nestajao iz beogradskih drzavnih medija, da bi na kraju njegovo ime postalo zabranjeno. Cak u toj meri, da je dan posle dolaska prvog stranog aviona u Beograd, u glavnom tv-dnevniku precutan masakr nad 16 srpskih vojnika i civila u okolini Sarajeva, za sta su optuzene muslimanske snage. Isto se dogodilo i nekoliko dana ranije, kada su avioni NATO-a bobardovali srpske polozaje u Bosni. Neko je izracunao da vesti o stradanju blokiranih prekodrinskih Srba nisu u interesu rezima u Beogradu, pa makar o njima govorio citav svet.

Upotrebom identicnog scenarija "dok rat traje narodu necemo nista govoriti, a kada se zavrsi saopsticemo ko je pobedio", zvanicni Beograd polako pocinje da zaboravlja i Milana Martica. Takodje nekadasnji miljenik Beograda, Martic je iz igre definitivno otpao onog trenutka kada je svoju solidarnost sa bosanskim Srbima izrazio odlazeci u Drvar da glasa na referendumu protiv plana Kontakt grupe. Kasnije se u Bijeljini sastao sa Karadzicem iza strogo zatvorenih vrata. Jedina informacija proizasla sa ovog susreta bila je da ce se "srpsko pitanje resiti u narednih mesec-dva u najpozitivnijem smislu", sto bi moglo da znaci samo jedno - ujedinjenje Karadziceve i Marticeve drzave, uprkos volji Beograda i svakako pre nego li Milosevic bude primoran da prizna BiH i Hrvatsku. Nekoliko dana kasnije, cim su se pojavili prvi znaci sumnje da blokada bosanskih Srba ima neke supljine, direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes je odmah zabranio svaki promet robe za Krajinu. Milan Martic je potom krenuo u Beograd po objasnjenje o razlozima ove iznenadne blokade, za koju se u Kninu tvrdi da je samo "uvod u direktno izrucenje Krajine Hrvatskoj". Zatekao je, kako tvrdi "Borba", ledeno ravnodusnog Milosevica. Mogao je da vidi i Beograd koji slavi ublazavanje sankcija. Osim u "Borbi", Marticev susert sa Milosevicem nigde nije pomenut.

U beogradskom nedeljniku "Telegraf" Milan Martic je pod oznakom "ekskluzivno", i uz pozivanje na dobro obavestene krugove, mogao da procita kako je okosnica sporazuma o medjusobnom priznanju Beograda i Zagreba vec postignuta i da se sada samo ceka da Milosevic i Tudjman savladaju neke unutrasnjopoliticke prepreke i konsoliduju svoje pozicije pre nego sto i zvanicno udju u istoriju kao mirotvorci. Mozda i kao kandidati za Nobelovu nagradu za mir. Isti izvori tvrde da su razmirice medju lokalnim liderima u Krajini i njihovo oklevanje da udju u drugu fazu pregovora sa Zagrebom znatno oslabile pregovaracke pozicije Knina i sanse da se status Krajine resava deo po deo. Ovaj nedeljnik citira zatim do detalja i tekst sporazuma koji su navodno Milosevicevi i Tudjmanovi izaslanici tajno izradili proteklih nedelja u Gracu. Prema tom sporazumu pomirenje Jugoslavije i Hrvatske je vec dogovoreno, a cenu ce platiti Krajina. Sve ce, kako obecava nepotpisani autor ovog teksta, biti verovatno jasnije vec krajem ovog meseca kada tajna diplomatija izadje u javnost, odnosno pre eventualnog trojnog sastanka Milosevic-Tudjman-Izetbegovic, za koga se zalaze francuski ministar spoljnih poslova Alen Zipe.

Neki drugi izvori tvrde da ce Milosevic pojaciti presing prema Kninu, kako bi naterao Martica i Babica da produze dijalog sa hrvatskim vlastima. Ukoliko se tako nesto odbije, Beograd nece imati drugog izbora nego da ih i zvanicno blokira, a zatim prepusti tzv. mini-Kontakt-grupi za Hrvatsku.

U nedostatku pouzdanih informacija o tome koliko se (i da li se uopste) odmaklo na ovom poslu, moguce medjusobno priznanje SRJ, BiH i Hrvatske sve vise postaje preokupacija srpske opozicije. Za vecinu opozicionih partija, sankcije prema bosanskim Srbima su "prva", a priznanje BiH i Hrvatske, u sta se ne sumnja, "druga i zavrsna faza kapitulacije" na koju se sprema beogradski rezim. Posto trenutna podela na srpskoj politickoj sceni na "mirotvorce" (Milosevic-Draskovic) i "ratni lobi" (Seselj, Kostunica, Dindjic) deluje prilicno zakovano i nepomirljivo, predsedniku Srbije ne preostaje nista drugo nego da hapsenjem nekih stranackih lidera, upotrebom "krtica" i cepanjem pojedinih stranaka, neprekidno iznuruje opoziciju i ujedno neutralise opasan uticaj Karadzica koji dolazi s druge strane Drine.

Nenad Lj.Stefanovic