IZ KARANTINA - U REZERVAT

U Beograd je 5. oktobra sleteo avion ruskog AEROFLOTA na liniji Moskva - Beograd - Moskva cime je oznacen pocetak delimicne, sto dana duge deblokade Srbije i Jugoslavije. Odmah sutradan, jedan JAT-ov avion je "uzvratio" Rusima, na Surcin je sleteo i avion rumunske aviokompanije...

(AIM BEOGRAD, 6.oktobar 1994.)

Rusi dolaze. Jednako kao i pre pedeset godina, kada je Crvena armija nemilosredno, na tenkovima, marsirala prema Beogradu, i juce se medju Srbima nije krilo isijavanje zadovoljstva sto Rusi ponovo stizu.

Simbolicki naboj, medjutim, nista nije manji nego pre pola veka. Pravoslavna braca su,prizemljenjem "samaljota", oznacila pocetak ukidanja sankcija i dvoipogodisnje medjunarodne izolacije Srbije i Crne Gore. Ruskoj politici, koja je u proteklom periodu s promenljivom srecom zastupala interese kuznog Beograda pred medjunarodnim institucijama, bilo je , izgleda, veoma stalo da prva udje u balkanski rezervat i time Srbima pokaze ko je i do sada bio na njihovoj strani.

Ne samo sto u oprostajnu posetu salje svog dojucerasnjeg izaslanika Vitalija Curkina (koji se, istina, cesto ljutio na srpskog predsednika Milosevica kao nerazumnog politicara), nego je ruski predsednik Jelcin porucio da odmah po sletanju ruskog aviona u Beograd, treba poceti i sa ukidanjem ekonomskih i trgovinskih barijera. Iako iz Beograda jos nema reagovanja, ova Jelcinova izjava dolazi kao melem na ranu potpuno iznurene srpske privrede. Njoj u prvoj fazi i ne treba vise od uspostavljanja poslovnih veza sa ruskim firmama.

Sta Srbiji i Crnoj Gori donosi popustanje izolacije. Pocetna faza - od otvaranja aerodroma, uzleta JAT-ovih aviona i uspostavljanja kulturni i sportskih veza - nije bog zna koliko spektakularna. Nacionalisticka opozicija u Srbiji danima optuzuje Milosevica da je prodao nacionalne interese i vekovni san o ujedinjavanju svih Srba u jednu drzavu, a da je zauzvrat dobio samo mrvice. Taj ratnohuskacki i nacionalisticki lobi u Beogradu nije uopste toliko slab da Milosevic o tome ne bi morao da vodi racuna. Neka istrazivanja javnog mnjenja (pa i ono koje je Milosevic uradio za svoje potrebe) govore da obican svet jos nije prihvatio novu Milosevicevu mirotvornu politiku i cvrstu ruku prema braci s druge strane Drine.

Srpski predsednik je stoga primoran da pojacava represivnu politiku prema nacionalistickoj opoziciji s jedne strane, a s druge da ubrzano radi na pojacanom medijskom dopingovanju naroda. Srpski predsednik ni do sada nije imao preterani "filing" za parlamentarnu demokratiju, gradjansko drustvo i trzisnu ekonomiju i tek ce ukidanje sankcija pokazati koliko je zaista "car go", odnosno, koliko se Srbija za dve i po godine pod sankcijama udaljila od svetskih procesa integracije, globalizacije i postovanja ljudskih prava.

Zaokupljeni doskorasnjom Milosevicevom ratnom politikom i naporima da od njega naprave mirotvorca, svetski politicari nisu previse paznje poklanjali njegovoj ambiciji da od Srbije nacini autoritarno drustvo, na ivici civilizacije. Problem ljudskih prava i gradjanskih sloboda zaostren je ne samo na Kosovu i u Vojvodini, gde zive nacionalne manjine, nego i u Beogradu. Hapsenja mimo pravne procedure, sudjenja koja predstavljaju pravnicku farsu, montirani politicki procesi, gusenje nezavisnih medija i ignorisanje sindikalnog pluralizma - samosu neki od dokaza autoritarnog drustva.

Dve i po godine karantina nije u Srbiji iskorisceno ni u politickom , ni u ekonomskom smislu da se drzava pripremi za ukljucivanje u medjunarodnu zajednicu posle ukidanja sankcija. Dogodio se, nazalost, obrnuti proces - Srbija se vratila najmanje pola veka unazad. To se najdrasticnije moze uociti u ekonomiji, gde su vladajuci socijalisti stvorili sve kljucne predpostavke za povratak na komandnu privredu komunisticke provenijencije - vlada pod svojom kontrolom drzi sve vitalne tacke ekonomske politike, ocuvani su veliki i nesposobni sistemi u privredi kao jaka izborna baza i ucinjen krucijalni korak ka zaustavljanju procesa privatizacije i povratka drustvene, odnosno, drzavne svojine.Radnici, godinama potkupljivani da ne rade, odvikli su se od posla, pojam "produktivnost" izbacen je iz upotrebe, vecina zaposlenih naterana je da zivi od sverc-ekonomije.

Bice zanimljivo videti kako ce se vladajuci socijalisti izboriti protiv jakog svercersko-profitersko-kriminalnog sloja drustva posle ukidanja sankcija. U tom socijalnom stratumu nisu samo radnici koji su ostali bez posla i sitni kriminalci. Ceo drzavni mehanizam i privredna struktura funkcionisu na principu kriminalizovanog biznisa. Samo na svercu nafte ostvareni su astronomski profiti koje medjusobno dele drzava i podzemlje. Otvaranje granica, tom sloju sigurno nece odgovarati, bas kao ni svezi kapital medjunarodnih finansijskih institucija.

Vec mesecima ekonomisti upozoravaju da srpskom rezimu nece odgovarati ukidanje medjunarodne izolacije, jer ce tada poceti da pristizu za naplatu stari dugovi, pre svega Svetskoj banci, MMF i komercijalnim bankama u svetu. Upropascena privreda nece moci da obezbedi devize za te dugove, a bez ozbiljnog reformskog paketa, ni jedan svetski finansijer nece odobriti nove kredite.

Najzad, moze se postaviti i pitanje - hoce li se posle sankcija u Srbiju vratiti krem pameti koji je u protekle tri godine napustio zemlju. Odgovor moze biti negativan, jer mladi, pametni i sposobni strucnjaci nisu pobegli u svet samo zbog karantina koji im je isposlovala ova vlast, nego i zbog same te vlasti. Mnogi se nece vratiti i zato sto su se vec dokazali tamo kuda su otisli, a nikome se ne pocinje iznova u Srbiji, sem onima koji su ostali. A za njih, posle karantina, dolaze duge godine - rezervata.

MISA BRKIC