ZA ZLIKOVCE NEMA ALIBIJA

Profesor dr Miklos Biro o moralnoj obavezi psihologa da osudi ratne zlocine

Stav da je u okviru psiholoskog rata "neki oblik satanizacije neprijatelja nuzan" neizbezno asocira na genocidnu propagandu kojom je nas gradjanski rat obilovao

AIM, Beograd, 5.10.94.

Dr Miklos Biro, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, postao je poznat siroj javnosti po svojim angazovanim tekstovima u "Borbi", "Nezavisnom" i "Kosavi" u kojima je dosledno zastupao antiratne stavove. Nedavno mu je, u izdanju Beogradskog kruga, izasla knjiga "Psihologija postkomunizma". Povod za ovaj razgovor bila je jedna zanimljiva polemika koju je u "Psiholoskim novinama" profesor Biro poveo sa dr Petrom Kosticem, profesorom Vojne psihologije na Univerzitetu Vojske Jugoslavije.

J. B.: Profesore Biro, u polemickom napisu u "Psiholoskim novinama" vi ste prakticno optuzili vojne psihologe da su svojim teorijskim stavovima dali alibi ratnim zlocinima.

M. Biro: Pre svega, ja nisam siguran da li su to stavovi jednog coveka ili su deo jedne celovite vojne doktrine. Ali, ako se oni pojavljuju kao sastavni deo nastave Vojne psihologije, onda nema sumnje da mogu da nacine nezamislivu stetu.

O cemu se, naime, radi? Koristeci rezultate razlicitih istrazivanja i dajuci pregled razlicitih teorijskih stavova, predavac Vojne psihologije uci pitomce Vojne akademije da "cistih" i "humanih" ratova nema, da je II svetski rat "efikasno" zavrsen tek kada su nemacki gradovi sravnjeni sa zemljom, a na Japan bacene atomske bombe, pa se cak doslovce kaze: "Represalije prema stanovnistvu i nehumano postupanje prema borcima - kada postanu zrtve rata (ranjenici, zarobljenici) uvek su bili sredstva da se protivniku nanesu najtezi gubici: pad morala kao ljudskog faktora rata... Ukratko, zahtevati od vojnika da vode 'ciste', 'humane' ratove jeste traziti od njih da budu budale" (!!). U tekstu se, inace, citira zenevska konvencija i daju preporuke staresinama kako da sprece zlocine, ali taj deo deluje potpuno neubedljivo u poredjenju sa prethodno inteligentno obrazlaganim tezama da su brutalnost i "zaboravljanje" humanih nacela neophodni za poboljsanje vojne efikasnosti.

Sve bi se to moglo nekako i ugurati u kategoriju teorijske bizarnosti, kada nam stvarnost sadasnjeg rata ne bi ukazivala da je, mozda, u pitanju generalna strategija nase vojske. Kada nas rusevine Vukovara, Sarajeva, Mostara (u kome je ucestvovao i general Momcilo Perisic, sadasnji nacelnik Generalstaba, inace i sam psiholog po obrazovanju) i nedavno obznanjena "doktrina masovne odmazde" prvog stratega VJ generala Radovana Radinovica ili strategija "totalnog rata" Karadzica i Mladica, ne bi upozoravale na mogucnost da je u pitanju bazicna vojna doktrina koja je iz JNA preneta u VJ i vojsku RS. Takva doktrina moze delovati veoma ubedljivo kada ona podrazumeva primenu na nasim neprijateljima, ali nisam siguran da bi delovala jako simpaticno ako bi to podrazumevalo da i nasi neprijatelji treba da je primene na nama. Dok su sledbenici ovakve doktrine rusili "neprijateljske" gradove sirom ex-Jugoslavije, mi smo mudro cutali, a kada je NATO zapretio bombardovanjem Beograda, onda smo se naglo setili zenevske konvencije i humanih principa.

J. B.: Vi ste se u polemici suprotstavili i nekim stavovima da su ratni zlocinci obicni, normalni ljudi.

M. Biro: Ja se nisam suprotstavio tezi da ratni zlocin moze biti izvrsen i od strane normalnog coveka u nekim specificnim okolnostima, pre svega u stanju izrazitog straha ili dugotrajne napetosti. Ali nisam mogao da ne reagujem na "psiholoske" dokaze da su najbolji borci najcesci izvrsioci ratnih zlocina, jer ih "ponese zar borbe" i "uhvati krv rata". U svojoj lekciji za buduce oficire moj oponent cak kaze: "Spreciti povrede covecnosti ... moze se eksplicitnom pretnjom da ce zlocini biti kaznjavani, a zlocinci gonjeni po zakonu nakon zavrsetka rata. Zasto tek tada? Najvazniji razlog je sto bi se trebalo lisiti najboljih boraca, kada su oni najpotrebniji" (!!!).

Teza da se "to svakom moze desiti" implicira alibi za ratne zlocine. Jer, i kradja se moze svakom desiti, stavise - moze doneti znacajnu korist lopovu, ali se, naravno, sankcionise. Zenevska konvencija i druge norme medjunarodnog ratnog prava i jesu donete zato da bi se rat sto vise "humanizovao". Uostalom, ako vec tezimo sto "efikasnijem" ratu, zasto onda ne bismo upotrebljavali i bojne otrove i druga zabranjena sredstva masovnog unistavanja?

Ovakav stav, zajedno sa opisom psiholoske obuke komandosa koja u sebi sadrzi elemente "dehumanizacije", tj. ukidanja bozije zapovesti "ne ubij bliznjeg svog", direktno asocira na ulogu paravojnih formacija u aktuelnom gradjanskom ratu i jos direktnije provocira pitanje uloge JNA i VJ u njihovom formiranju.

Kao sto i stav da je u okviru psiholoskog rata "... neki oblik satanizacije neprijatelja nuzan", neizbezno asocira na genocidnu propagandu kojom je nas gradjanski rat obilovao. Tacno je da je ratna propaganda sastavni deo svakog rata, ali su Amerikanci, na primer, u zalivskom ratu satanizovali Sadama Huseina, a ne Iracane, kao sto su i u vijetnamskom ratu satanizovali Vijetkongovce, a ne celokupni vijetnamski narod. Jer, kada vi jedan narod proglasite "genocidnim", ceo jedan narod, onda je jedini spas i logicna odbrana - genocid nad tim narodom. Takva propaganda onda predstavlja, ne samo alibi, vec i pocetni impuls za etnicko ciscenje.

Tekst sa kojim sam polemisao ima jednu naopaku, jednu malignu pocetnu premisu - da je rat svrsishodna ljudska delatnost, da rat "kao sredstvo i produzetak politike" ima smisla. Druga implicitna teza je da je rat svojstven ljudskom bicu i da ga vecina ljudi u Srbiji odobrava. Ta teza je u jasnom neskladu sa podatkom da je tokom gradjanskog rata oko 300.000 ljudi u Srbiji (najmanje jednom) odbilo da se odazove vojnom pozivu!

J. B.: Vi ste sa Vasim saradnicima od samog pocetka rata radili sa povratnicima iz rata i sa ljudima koji su patili od stresnog poremecaja kao posledice rata. Kakva su Vasa iskustva?

M. Biro: Pod pokroviteljstvom Soros fondacije mi jos od 1991. godine nudimo psihoterapijsku pomoc ljudima koji pate od tzv. post-traumatskog stresnog poremecaja. Nasa iskustva iz tog rada su u potpunoj suprotnosti sa iznetim tezama. Ona su nam ukazala, na primer, na citav niz slucajeva stresnog poremecaja kod ljudi koji su nevoljno ucestvovali u masakrima i koji su mesecima potom bili optereceni nepodnosljivim osecanjem krivice. Svi ti borci prethodno su bili ocenjeni kao hrabri, a veliki broj medju njima posao je u rat dobrovoljno, ponesen patriotskim osecanjima, da bi, potom, na ratistu bivao zgrozen delima drugih. Pored ovakvih slucajeva, imali smo i slucajeve izrazitog osecanja krivice kao dominantnog simptoma stresnog poremecaja zbog samog ucestvovanja u ratu, pa cak i, kod jednog manjeg broja, zbog toga sto se rat uopste desava (iako ti ljudi nisu bili direktni ucesnici u ratu).

Ako je, dakle, nekakvog odusevljenja za rat mozda i bilo, ono sigurno nije bilo tipicno za sve ljude u Srbiji, a, sudeci po pomenutom broju dezertera, nije cak bilo ni dominantni stav u populaciji!

J. B.: Sta ocekujete od svoje akcije? Mislite li da psiholozi mogu svojim uticajem nesto izmeniti u vojnoj doktrini?

M. Biro: Mislim da je moralna obaveza svakog psihologa (pa i vojnog) da zalozi svoj celokupni profesionalni integritet u borbi za civilizovano drustvo i za kontrolu vojske od strane takvog drustva. Takodje smatram da je profesionalna obaveza vojnog psihologa da se zalaze za odbrambenu, a ne agresivnu vojnu doktrinu.

Osuda ratnih zlocina od strane nasih vojnih struktura imala bi veliku tezinu i znacaj - kako zbog mesta koje vojska treba da zauzme u civilizovanom drustvu koje izgradjujemo, tako, jos i vise, zbog svih onih casnih pripadnika armije koji su postovali Zenevsku konvenciju i koji su se uzasavali zbog cinjenice da je neki drugi nisu postovali!

Naravno da je u svakom ratu bilo zlocina. Ali sva drustva koja misle na svoju buducnost morala su se distancirati od tih zlocina. Nece biti nikakvo preterivanje ako kazemo da je otkrice zlocina u Mi Laju bilo odlucujuce za donosenje odluke o povlacenju Amerikanaca iz Vijetnama. Osudom pojedinaca, osudom ekscesa - cuvano je drustvo, cuvane su institucije na kojima pocivaju drustveni odnosi, cuvane su psiholoske instance (savest, moralne vrednosti) kojima se regulise interna kontrola agresije i neagresivna vecina cuva od agresivne manjine.

Zalaganje za ponovno uspostavljanje osnovnih drustvenih vrednosnih nacela u nasoj drzavi mora biti radni zadatak svakog psihologa. Jer, to je sastavni deo preventive dusevnog zdravlja.

Jan Briza