MILOSEVIC I INTELEKTUALCI

da li je na redu da libearlna inteligencija u Srbiji odigra svoju ulogu u Milosevicevom ucvrscivanju vlasti

,AIM, Beograd, 3.10.94.

Makijaveli je samo prvi javno rekao sta nudi i napisao "Vladaoca". Sve ostalo o vladarima koji se sluze pametnim ljudima i pametnim ljudima koji bi da se posluze vladarima, ispricano je mnogo ranije. U Srbiji, zemlji sarenih iluzija, prica je samo podignuta na jedan visi nivo, postala visoko-politicka tema i obuhvatila neobicno velik broj ljudi. Mnogima je donekle i odredila sudbinu, uglavnom na njihovu zalost.

Sve je pocelo kada su se bas na ovim prostorima nesrecno pomesali jedan tvrdi komunisticki rezim (ostar prema neistomisljenicima) i jedna poveca grupa intelektualaca, opsednuta "bozanskim pitanjima", kakvo je nacionalno i uz to spremna da svoju "mastu i verbalizaciju te maste proglasi za vec obavljeni posao" (Jovan Cvijic).

Kultura i politika su, kako primecuje Nebojsa Popov, "zbrkane, a par stanova i knjizara, Klub Knjizevnika i Srpska akademija nauka i umetnosti postala stecista otpora rezimu. Tek onda, kada je teren uveliko pripremljen, pojavio se i glavni covek - Slobodan Milosevic.

U igru je, paradokslano, a i poprilicno zaboravljeno, utrcao boreci se protiv fantomskog "Memoranduma" i zabranjujuci stampanje dela Slobodana Jovanovica, ali onda se dogodilo cudo. Drhteci, kako je primetio reporter "Borbe", Milosevic je u Kosovu Polju uzviknuo cuvenu recenicu o nebijenju naroda, kosovsko pitanje je ubrzo zatim postalo glavno drzavno pitanje (ne samo u Srbiji) i: "Podrzacemo Milosevica dok ne obavi ovaj nacionalni posao", rekao je novinarima jedan buduci opozicioni lider, negde tokom

1. godine, kada je javnost bila zaokupljena rekonstrukcijom drustveno - ekonomskog sistema, a gospodin koji je citiran podrzavanjem cuvene Miloseviceve misli o "bespartijskom pluralizmu".

I on i vecina ostalih koji su tada stali iza Milosevica - Mica Popovic, Matija Beckovic, Dobrica Cosic, Kosta Cavoski, Mihiz, Atanasije Jeftic...- bili su naravno ubedjeni da ce, po zavrsenom poslu, dezmekasti lider srpskih komunista biti lako odstranjen.

Istog trenutka kada su, noseni mastom i emocijama umesto raciom, to pomislili, U Srbiji je otpocelo nekoliko igara, koje, hvala bogu traju i dan danas. Prva, u kojoj Milosevic, vukuci konce, pronalazi medju umnim ljudima one ciji se interesi datog trenutka poklapaju sa njegovim. Do kraja, ili delimicno, svejedno, vazno je da on uspeva da ono sto se slaze sa onim sto njemu treba maksimalno iskoristi.

U pocetku su mu za to savrseno sluzili ljudi iz pomenute grupe, velicajuci nacionalne ciljeve i ideju o "izabranom narodu" sa "izabranim teritorijama". Kada je zazivljavanje visepartijskog zivota neke od prvoboraca odvojilo od Milosevica, ipak je ostalo dovoljno mudrih glava (Crncevic, Djogo, Nogo, Kapor), da se cela krvava drama odrzi na sigurnim visinama nacionalne epike. Kada su, konacno, i oni otpali, Milosevic, zacudo, nije ostao sam. Liberalni deo srpske inteligencije, do tada sve vreme na pozicijama ostro suprotnim vlasti, nasao se, preko noci, bar delom na njegovoj strani.

Doduse, neki od liberalnih intelektualaca (Vesna Pesic, lider Gradjanskog saveza), pokusali su da svoju podrsku uslove, naizivajuci je "samo podrskom svakom odustajanju od primene sile" i da uz to dokazu da su i dalje za promenu rezima u Srbiji, ali, na njihovu zalost, na TV Dnevniku je sve to naravno izgledalo drugcije.

I tu pocinje prica o drugoj igri. Opet je Milosevic u centru i opet su intelektualci previse mastoviti. Iluziju da nesto znace sam im je dao. Iluziju da pri tom nesto i rade, da na nesto uticu, stvorili su sami. Prvo su jedni obilazili crkve i grobove i drzali govore, zatim su drugi obilazili ratove i drzali govore, da bi na kraju ostali treci, koji nista ne obilaze, ali drze govore i pisu clanke s podrskom Milosevicevom mirovnom programu. I isto su tako ubedjeni, kao sto su to bili prvi i drugi, da je taj program u stvari njihov i da ga Milosevic samo sprovodi. A za to vreme se on, uz ljubazan osmeh pametnim glavama, tapsanje po ramenu i stiskanje ruku, bavio ozbiljnim stvarima. Policijom, vojskom, medijima i parama. Ni u jednu od tih oblasti nije ih pustio ni da privire. Nesrecni Dobrica Cosic, dok je bio predsednik Jugoslavije, stalno se iznenadjivao kada bi iz novina saznao sta se desava na bojnom polju. A Milosevic ga pre toga kobojagi silno molio da bas on, srpski duh ovni otac Dobrica, postane predsednik drzave. Covek moze samo da zamisli koliko je Cosic morao da bude ubedjen da je stvarno vazan kada nije uspeo da primeti da u Ustavu drzave na cije ce celo doci njegovog buduceg mesta bukvalno i nema. U stvari ima, ali bez ikakvih ovlascenja, sto se svodi na isto.

Na tudjim greskama se ovde naravno ne uci, i zato ne bi bilo nista cudno kada bi Cosicevim stopama ubrzo krenuo neko od dojucerasnjih velikih Milosevicevih protivnika. Par ruckova sa predsednikom novog lika, malo Slobinog klimanja glavom i slaganja sa anti - ratnim idejama, po neko pojavljivanje u Dnevniku i eto nama nekog novog inteletualca na celu drzave. Prosto nece moci da odoli, a kasnije, kada bude bio smenjen, iznenadice se isto kao sto se svojevremeno iznenadio i nesrecni Cosic.

Zinovjevsko - kamenjevski sindrom preovladava i medju srpskim politicarima, sto i nije iznenadjujuce ako se zna da je najveci broj njih regrutovan iz opisanih akademsko disidentskih krugova. Poput dvojice jevrejskih komunista i oni su ubedjeni da je "Staljin budala" i da se s njim moze lako. Zahvaljujuci, izmedju ostalog i tome, cak se i Vuk Draskovic, posle svih iskustava koje je imao sa Milosevicem, izgleda odlucio da na kraju ipak proba da bar malo zajedno s njim vlada. Vesti o ulasku Srpskog pokreta obnove u jugoslovensku saveznu vladu su, naime, sve ozbiljnije i ozbiljnije.

Treci proces kojem je ovdasnja javnost, kada je rec o inteletualcima i Milosevicu, prisustvovala, mogao bi da se pokaze i kao najpozitivniji. Od samog pocetka igre intelektualci su Milosevica ipak sve vise i vise napustali. Jedan deo se odmetnuo povodom Vens - Ovenovog plana, drugi je shvatio sta se desava kada je brutalno smaknut Cosic, najveci broj ih se spakovao kada je Milosevic raskinuo sa "bracom preko Drine", a za ocekivati je da ce se i liberalna inteligencija ubrzo vratiti na svoje stare pozicije.

Ono sto je pri tom interesantno je da je samo jedan od srpskih mozgova do sada priznao da je pogresio sto je podrzavao Milosevica. Ta cast pripala je Mici Popovicu, dok ostali uglavnom mudro cute. Razloge za to mnogi vide u njihovoj potajnoj nadi da ce Milosevic ponovo krenuti starim putevima i vratiti im se u narucje, mada svakako ima i onih cije se cutanje moze objasniti i velicinom poraza u igri sa srpskim predsednikom.

"Veliki poraz" je pri tom i najidealnije reãenje za one koji, poput Cosica, neku velicinu u celoj prici prosto moraju da nadju. Priznati da je sve bio san i da je Milosevic vladao uz pomoc nekih sasvim opipljivih stvari kao sto su novac, puska i televizor, a ne uz pomoc memorandumskih ideja, neki put je jednostavno nemoguce. Mnogim ljudima bi tim priznanjem zivot bio obesmislen, a i nama bi, ubrzo zatim, verovatno postalo dosadno.

Naravno, ima i onih intelektualaca, koji su svoj problem sa Milosevicem resili na najednostavniji moguci nacin - odlucili su da je on uvek u pravu. I kada je za rat i kada je za mir, i kada je za demokratiju i kada je protiv, ljudi poput Dusana Kanazira, Dejana Medakovica, Milovana Vitezovica.... obavezno su tu negde, pored i uz njega. Kolege intelektualci ih doduse preziru, ali njima to uglavnom ne smeta. Problem sospstvene velicine u njihovim glavama je resen - nema je - i oni su bar tu u pednosti. Ostalima je ostalo da i dalje mastaju.

IVAN RADOVANOVIC