PODRHTAVANJE AVRAMA

,AIM, Beograd, 22. 09. 1994.

Intervju: Mr Aleksandra Posarac

Odlaganje resavanja kljucnih socijalnih problema, sa jedne strane, radikalno smanjuje manevarski prostor za delovanje, a sa druge, povecava cenu tih poteza

Upravo u trenutku kada vlast u Srbiji ocenjuje da Avramovicev Program monetarne rekonstrukcije i ekonomnskog oporavka daje odlicne rezultate, ekonomski eksperti upozoravaju da se najnoviji pokusaj stabilizacije jugoslovenske privrede nalazi na najozbiljnijoj prelomnoj tacki, da citav program pocinje da podrhtava pod pritiscima da se izadje izvan realnih okvira od lO milijardi dolara, koliki ce verovatno biti drustveni proizvod u ovoj godini.

U razgovoru sa mr Aleksandrom Posarac, saradnikom u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, kojoj je socijala uzi fah, potrazili smo odgovor na pitanja - koji su to elementi koji dovode pod sumnju ocekivanja da ce dinar ostati stabilan, kao i to da li se socijalni program koji je proteklih meseci bio u autu ponovo vraca u igru, odnosno da li socijalni troskovi odrzavanja stabilnog kursa dinara pristizu za naplatu.

• Avramovicev program doneo je nesumnjivo niz pozitivnih stvari. Hiperinflacija je zaustavljena, cene su stabilizovane, zemlja je ponovo dobila novac. Pocetkom januara Jugoslaviaja je bila u situaciji da izgubi dinar kao jedno od obelezja suvereniteta. Medjutim, pitanje je zbog cega je stanovnistvo skoro dve godine zivelo u haosu i proslo kroz pakao hiperinflacije. Na ovo pitanje treba da odgovore oni koji su kreirali i sprovodili ekonomsku politiku. Tim pre, sto je ovaj program pokazao da i u ovim uslovima privreda moze da funkcionise bez hiperinflacije.

Medjutim, svi drugi negativni faktori nastavili su da deluju. Pre svega, hronicni strukturni debalansi nasledjeni iz prethodnog sistema, baziranog na drzavnoj i drustvenoj svojini. Tu gotovo da nista nije promenjeno, a deluju i drugi faktori krize - raspad Jugoslavije, rat i sankcije. Usled raspada Jugoslavije trziste je smanjeno sa 24 na oko ll miliona potrosaca, koji su mnogo siromasniji. Pokazalo se da je integracija i medjusobna zavisnost bivsih jugoslovenskih republika bila mnogo visa i znacajnija nego sto su nacionalni lideri tvrdili. Naravno, tu je rat, tu su sankcije koje sprecavaju normalnu trgovinu. Uvoz i izvoz pod sankcijama imaju svoju cenu, pa se racuna da se po tom osnovu gubi 5 do 8 odsto drustvenog proizvoda.

To sto sada imamo zdrav novac i sto raste proizvodnja ne treba da nas zavara. Naime, nivo privredne aktivnosti je ispod proseka koji je ostvaren u l993. godine, a u toj godini iznosio je samo 35 odsto prosecnog nivoa iz l989. godine. Danak hiperinflaciji je placen, ali socijalni troskovi stvarne stabilizacije jugoslovenske ekonomije nisu placeni, uprkos drasticnom padu standarda stanovnistva. Ostvarivanje stabilizacionog programa tek treba da omoguci realno suocavanje sa nasom ekonomskom stvarnoscu, da se vidi ko moze da opstane, a ko ne.

Teza koja se ovih meseci cesto cuje da velike sisteme i preduzeca treba cuvati za vreme kada ce sankcije biti ukinute, jer ce oni, navodno, tek tada moci normalno da posluju kao u ranijim vremenima - cista je iluzija. Ne treba smetnuti s uma da je, osim smanjenja trzista unutar zemlje, privredna struktura ove nove Jugoslavije uglavnom bazirana na proizvodnji sredstava za investicije, privreda je visoko monopolizovana, tehnoloski zaostala, sa ogromnim viskom zaposlenih i neadekvatnim upravljanjem. Naravno, formalno ukidanje sankcija nece jugoslovensku privredu vratiti na stara inostrana trzista, koja su, u medjuvremenu, dobrim delom zauzeli drugi.

* Sta u ovom trenutku posebno ugrozava program stabilizacije?

• Elementi koji mogu dovesti u pitanje stabilizacioni program su, pre svega, na podrucju javne potrosnje. Cinjenica da vise nema stampanja para da bi se finansirao budzetski deficit (sto je jedna od dobrih stvari) moze biti dovedena u pitanje, jer su, istovremeno, uvedeni ogromni poreski nameti koji direktno uticu na rast troskova. Ima indicija da su poreski prihodi (racunati na nekom mesecnom nivou) krecu preko 5O odsto drustvenog proizvoda, sto je ogroman teret koji privreda ne moze da izdrzi. Mi smo u Institutu ekonomskih nauka procenili da poreski kapacitet ove privrede, sa nacionalnim dohotkom od 9OO dolara po glavi stanovnika na koji je pala Jugoslavija (sa 21OO), moze biti maksimalno 35 odsto drustvenog proizvoda. Jugoslavija je pala u gornju grupu nerazvijenih zemalja, sto automatski znaci i potpuno drugaciju upotrebu drustvenog proizvoda. U nasim uslovima klasicne budzetske rashode treba maksimalno smanjiti da bi se ostavio prostor za tzv. razvojne rashode (zdravstvo, skolstvo).

Visoko ucesce poreza u drustvenom proizvodu povecava troskove i privredu vodi u recesiju. Najgore sto moze da nam se desi jeste da, po cenu stabilnosti, privreda smanji proizvodnju i da se pojave nestasice.Tada bismo imali stabilne cene, ali ne i robu.

* Moze li se saciniti takav ekonomski model koji bi omogucio da porezi budu manji, plate i penzije vece, a da preostane i novca za investicije, kako vlast nagovestava?

• Bez porasta privredne aktivnosti to nije moguce. Morate imati veci broj zaposlenih, veci broj poreskih obveznika da biste mogli da smanjite poreze i da, istovremeno, povecavate plate i penzije. Taj porast privredne aktivnosti moze da omoguci samo koncept otovorene trzisne privrede. U ovoj privredi privatizacija je obuhvatila samo lO odsto drustvenog kapitala.

Mislim da se Jugoslavija u ovom trenutku nalazi pred najvaznijim strateskim pitanjem - ili krenuti procesom centralizacije i zatvoren privrede ili se opredeliti za koncept otvorene trzisne privrede. Ima naznaka da se priklanjamo prvoj opciji i da se taj proces desava kroz zaustavljanje privatizacije, a ne krije se ni to da se drzava sprema da preuzme ekonomiju u svoje ruke i da ce ona biti ta koja ce voditi politiku globalne raspodele. To je model koji u pocetku moze dati visoke stope rasta, ali je upravo to model koji je doziveo krah u bivsim socijalistickim zemljama.

Pokazalo se da zemlje koje su prve usle u proces tranzicije i privatizacije privrede i u tome, uprkos teskoca, istrajavaju (Ceska, Poljska, Madjarska) polako uspevaju da obnove privredni rast. Mi smo, na zalost, tu sansu propustili pre pet godina kada su postojali svi uslovi i kada smo u odnosu na druge socijalisticke zemlje bili u znatnoj prednosti. To je sada izgubljeno. Ovde cak i ne vidim odlucnost da se udje u reformu i privatizaciju. Od tog izbora zavisi nasa buducnost i ja sam u tom pogledu pesimista.

* Otpustanje radnika je nesto sto visi u vazduhu, od cega se strahuje. Vi ste zagovornik teze da socijalu treba izmestiti iz preduzeca mada ima misljenja da to sada ne treba ciniti jer bi to povecalo javnu potrosnju. Mislite li da je postojeca vlast spremna na taj rizik otpustanja radnika?

• Taj proces koji izaziva velike dileme i otpore i u zemljama koje imaju visak zaposlenih u mnogo manjem procentu nego nasa. Osim toga, ni u jednoj zemlji se to ne cini odjednom, niti to znaci da ce ljudi ostati na ulici. To jeste tezak problem, ali ne znaci da se ne moze resiti. Vlast treba da sprovodi zakone i da izdvoji pare za ona prava koja se zakonom garantuju. Za nacionalnu ekonomiju je jeftinije da ljude prebaci na socijalni status, uostalom socijala je klasicna drzavna funkcija. Kada se preduzeca oslobode tog balasta, efikasnije ce poslovati, a onda ce biti vise para i za poreze. Zadrzavanje status quoa znaci samo redistribuciju sve manjeg kolaca. I to ima svoju granicu, a time se dolazi u corsokak.

Po meni, to je stvar definicije interesa. Odlaganje resavanja kljucnih ekonomskih i socijalnih problema, sa jedne strane, radikalno smanjuje manevarski prostor za delovanje, a sa druge, povecava cenu tih poteza.Za mene kao ekonomistu nema viseg nacionalnog interesa od ekonomskog prosperiteta.

* Vi ste vise puta isticali da su plate i penzije previsoke za postojece mogucnosti, iako vlast od prilike do prilike obecava da ce ih povecati. Prebacuje Vam se cak da ste protiv penzionera.

• Prosecne plate i penzije ne da nisu previsoke, vec su zapravo male da zadovolje cak i egzistencijalne potrebe, ali podaci pokazuju da postojeci nivoi ugrozavaju stabilizaciju, pa su samo u tom pogledu plate i penzije previsoke. Ako bi, recimo, sadasnji nivo ostao do kraja godine, rashodi za penzijsko_invlaidsko osiguranje dostigli bi l,6 milijardi dinara, sto je gotovo dvostruko vise od planirane sume. To automatski znaci porast javne potrosnje u drustvenom proizvodu, sto, opet, dovodi u pitanje stabilnost na makroekonomskom nivou. Sada smo dosli u situaciju da imamo milion i trista pedeset hiljada penzionera, a samo oko milion i dvesta hiljada koji su stvarno zaposleni. Toga nema nigde u svetu.

Sigurno je da se mora obezbediti neki nivo socijalne sigurnosti penzionera, ali to znaci da se mora nesto menjati u nacinu finansiranja. Ne mogu se ocuvati sva prava koja su ustanovljena u nekim velikodusnijim vremenima. Uostalom, sta znace i sama prava, ako nema para da se ona finansiraju. Tu je pocetak i kraj price. Ja nisam protiv penzionera, vec samo upozoravam na makroekonomske mogucnosti i ogranicenja.

Vesna Bjekic