KRIZA U ALBANSKOM POKRETU NA KOSOVU

size: Gotovo nedelju dana trajala je kriza u najuticajnijoj i namasovnijoj partiji kosovskih Albanaca, Demokratskom savezu Kosova, posto je njen podpredsednik i ideolog dr. Fehmi Agani podneo ostavku nakon izbora novog predsednistva pomenute partije. U ostavci se izmedju ostalog kaze da se za ovakav potez odlucio jer ne moze da se slozi sa sastavom predsednistva za koje je smatrao da treba da bude "predsednistvo jedinstva a ne raskola". Naime, radi se o "dobrim" pozicijama koje su zauzele radikalnije snage albanskog politickog pokreta ili preciznije bivsi politicki zatvorenici. Obzirom da je prilikom glasanja za izbor novog predsedistva Centralni odbor, fakticki minirao listu predlozenih, od strane Ibrahima Rugove, jer su sa nje izabrana samo pet clana, cime nije postignut neophodan balans izmedju umerenijih Ibrahima Rugove i radikalnijih ( odnos snaga bio je 8 prema sedam) jedino sto je preostalo Aganiju je da se odluci na ovakav potez. Ovdasnji analiticari smatraju da u datom trenutku radikalnija grupacija nije bila spremna da preuzme odgovornost za eventualni raspad Demokratskog saveza Kosova, odnosno, kako ga mnogi nazivaju, narodnog pokreta, te su pristali na kompromis. Tako je na ponovo zakazanom Centralnom odboru, nakon petocasovne rasprave, odbacena ostavka dr. Fehmi Aganija i Edite Tahiri, prihvacena je neopoziva ostavka Endjela Berise, a izabrana su jos nova tri odnosno cetiri clana ( plus jedan umesto E. Berise). Mnogi tvrde da su bivsi zatvorenici izgubili bitku, ali ne i rat. Sada preostaje da se vidi kakve ce poteze povuci Ibrahim Rugova, posebno kada je u pitanju rekonstrukcija njegove vlade u egzilu, na cijem je celu Bujar Bukosi, odnosno da li ce i on ispasti iz tima ili ce mu se produziti "mandat". Tada ce mnoge stvari biti jasnije.

U RUGOVINOM DSK-U IZBEGNUT RASCEP

Demokratski savez Kosova, najmasovnija i najmocnija partija na Kosovu, poslednjih dana doziveo je najvecu krizu od osnivanja i nasao se pred raspadom. Odmah nakon sednice Glavnog odbora odrzanog 13 septembra, na kojem je bilo izabrano 14 clanova predsednistva (Rugova je bio izabran aklamacijom na Skupstini partije jula meseca), objavljeno je da su ostavke podneli Fehmi Agani i Edita Tahiri, koji su bili clanovi predsednistva i u ranijem sazivu. Kasnije se saznalo da je ostavku ponudio i dr. Endjel Berisa i Avni Spahiu, novoizobran clan najuzeg rukovodstva. Od ovih ostavki narociti odjek imala je ona Fehmi Aganija, potpredsednika DSK od njegovog osnivanja, koji je imao veoma vaznu ulogu partijskog ideologa i vazio za drugog coveka u partijskoj hijerarhiji i albanskom pokretu uopste. Agani je kao razlog za ostavku naveo neizbor nekih ranijih clanova predsednistva partije kao i neprincipijelni i agresivni prodor grupe (nije imenovana ali su svi znali da je mislio na radikale iz leve frakcije DSK) u vrh partije, cime se bitno menja partijski kurs i ugrozava opstanak DSK.
Nekoliko dana na albanskoj politickoj sceni na Kosovu vladala je prava pometnja. Predsednik DSK morao je po prvi put da reaguje neuobicajeno brzo i efikasno, zakazavsi vanrednu sednicu Glavnog odbora za 19 septembar. Istovremeno su lideri suparnicke frakcije vodili duge razgovore ubedjivanja sa Aganijem oko iznalazenja kompromisnog modusa za povlacenje njegove ostavke. Ta nastojanja imala su uspeha i u ponedeljak je saopsteno da je kompromis postignut. Predsednistvo je prosireno za tri clana iz ranijeg predsednistva, tako da je postignuto balansiranje snaga sukobljenih frakcija. Ipak, neki kosovski analiticari smatraju da se radi samo o privremenom kompromisu, koji mozda nece dugo trajati, jer je kriza dublja i trajnija nego sto izgleda. Jesu li oni u pravu?

Zasto je doslo do sadasnje krize i kako ce ona uticati na dalji razvoj dogadjaja u DSK i albanskom pokretu? Da nesto skripi u DSK vec dugo je bilo poznato. Kriza je pocela sa proslogodisnjim partijskim izborima, koji su se bili otegli u nedogled zbog grupasenja i frakcijskih borbi. U jesen prosle godine odrzani su izbori po ograncima i opstinskim organizacijama, na kojima je izmenjena dotadasnja rukovodeca struktura u bazi DSK. Iako niko nije pravio tacne statistike, a u javnost nisu iznosene ni priblizne spekulacije o promeni, nekim rukovodecim strukturama u DSK nije promakla cinjenica da je na lokalnom nivou zapravo bilo doslo do korenite kadrovske "revolucije". U prvi plan su, naime, tada izbili oni aktivisti DSK koji su u komunistickom periodu bili proganjani i hapseni kao pripadnici ilegalnih marksisticko-lenjinistickih, odnosno enveristickih grupa, koje su se zalagale za pripajanje Kosova Albaniji. Slicno je bilo i sa strukturom delegata izabranih za partijski kongres. I tu su dominirali bivsi zatvorenici. Pojavljivanje bivsih zatvorenika kao snazne grupe unutar DSK nije bilo slucajno. Oni su u partiji bili od njenog osnivanja, samo sto su u prvom periodu bili nekako u drugom planu delujuci vise iz senke. Do takve inferiorne pozicije oni su bili dosli sticajem prilika. Vecina njihovih lidera (Adem Demaci, Hydajet Hyseni itd.) u vreme kada je osnivan i omasovljen DSK bili su jos u zatvoru, tako da se nisu neposredno mogli nametnuti kao kandidati za lidersku poziciju u albanskom pokretu. S druge strane, iako su oni kao zatocenici savesti od '60 do kraja '80 godina predstavljali avangardu albanskog nacionalnog pokreta, u kriticnom periodu nastanka DSK (decembar '89-januar '90 god.) oni su bili zateceni i zbunjeni pred velikim slomom ideoloskog pokreta pod cijom su zastavom nastupali - komunizma. Pad komunizma i trijumf demokratskih ideja izbacio je ove poklonike enverizma (varijanta staljinizma) iz igre, tako da su vodjstvo nad albanskim pokretom preuzele nove nacional-demokratske snage i njegove karizmaticne figure, pre svega dr. Ibrahim Rugova, ili umereniji marksisti pretezno socijal-demokratske orijentacije (kao npr. akademik Fehmi Agani). Medjutim, bivsi politicki zatvorenici i uopste enveristi odlucili su da se masovno upisu u DSK, gde su se od pocetka drzali skupa, kao jaka grupa. Postoje indirektna saznanja o tome da su oni unutar DSK od samoga pocetka usli kao posebna interesna grupa i da su delovali kao njeno ideoloski radikalnije levo krilo, zadrzavajuci i odredjene oblike paralelnog organizovanja, sto je bio "prirodan" nastavak za njihove duge navike ilegalnog rada. Pretpostavka je, dakle, da su oni s jedne strane cinili levu frakciju DSK, ali da su zadrzali posebni nivo organizovanja, vlastitu hijerarhiju, strogu disciplinu i konspiraciju, kao da su partija u partiji. Prema nekim spekulacijama, objavljenim u albanskoj stampi na Kosovu, leva frakcija bivsih zatvorenika sebe smatra za jezgro albanskog pokreta sa posebnom istorijskom misijom. Zbog istorijskih zasluga i zrtava koje su podneli, oni su smatrali da su samo privremeno marginalizovani u pokretu i da imaju puno pravo i duznost da preobraze DSK i preuzmu vodjstvo u pokretu. Njihova deviza je bila, kako se tvrdi, da "treba osvojiti tvrdjavu iznutra". U sustini sukob leve i demokratske frakcije treba shvatiti kao sukob starih, istorijskih vodja albanskog pokreta, sa onim koji su na scenu stupili nakon pada komunizma. Interesantno je da ova leva frakcija od 1990 skoro uopste nije nastupala sa nekom artikulisanom programskom platformom, koja bi je javno i jasno identifikovala kao intresnu grupu. Ona se prakticno nije izjasnjavala oko velikih dilema sa kojima se suocavao albanski pokret. Javna arena bila je prepustena demokratskim snagama, gde su se oni medjusobno ideoloski i politicki obracunavali i sporili oko karaktera i stretegije pokreta. Recimo, kada se radilo o kljucnoj dilemi kako treba organizovati albanski nacionalni pokret, leva frakcija nije imala poseban stav o tome. Sukob se odvijao po drugim linijama gde su nacional-demokrati iz prvog rukovodstva DSK (pre svega knjizevnici Mehmet Kraja i Ali Aliu) zastupali tezu da DSK predstavlja centar albanskog pokreta i da nije potrebna neka druga nadpartijska forma njegovog organizovanja. Zbog toga su oni minirali rad Demokratskog foruma Kosova, kao organizacije nacionalnog fronta u kojoj su se trebale okupiti sve patriotske snage. Demokratski forum Kosova uspeo je tokom jula 1990 da odrzi samo osnivacku Skupstinu (500 delegata iz svih partija i pokreta) i jednu tematsku konferenciju. U izradi platforme Demokratskog foruma ucestvovao je i akademik Fehmi Agani, saradjujuci sa demokratama i liberalima iz manjih, gradjanskih partija. Medjutim, vecina u predsednistvu DSK srusila je ovaj projekt, prisvajajuci sektaski pravo da vrh DSK-a bude ujedno i vodjstvo citavog albanskog pokreta. Mehmet Kraja, kao glavni ideolog desne nacional-demokratske struje, prvi je obznanio postojanje pakta izmedju desne i leve frakcije u DSK, kada je u partijskom nedeljniku "Ora" u prolece

1. godine napravio razliku izmedju "nasih" i "njihovih" komunista, odnosno izmedju enverista i titoista. Kosovski enveristi su, prema njemu, ideoloski bili staljinisti, ali su zato drzali zivom vatru albanske nacionalne ideje i u teskim uslovima policijske represije, organizovali i odrzali albanski nacionalni pokret. Dakle, iako su ideoloski promasili, oni su ipak bili dobri nacionalisti. S druge strane, kosovski Albanci koji su bili clanovi SKJ i projugoslovenski orijentisani, promasili su i ideoloski i nacionalno. Ni starim a ni novim titistima, odnosno "projugoslovenskim", umerenim i gradjanskim partijama, nema mesta u albanskom pokretu, odnosno DSK kao slozenoj formaciji nacionalno osvescenih snaga. Medjutim, ovaj pakt desne i leve frakcije nije dugo potrajao, jer je ubrzo zapoceo dugi rovovski rat desne i leve frakcije za pozicije u samim partijskim strukturima, kao i institucijama i organima koje je partija kontrolisala. Izmedju ovih frakcija bila je struja centra, kojoj su pripadali i najistaknutiji lideri DSK, sam Rugova i njegova desna ruka, Agani. Rugova i Agani bavili su se uglavnom visokom politikom ili artikulacijom ideja i projekata, i nisu imali mnogo vremena za organizaciona pitanja partije, i po svemu sudeci nisu neposredno ucestvovali u frakcijskim borbama za prevlast. Ali su zato cesto morali igrati ulogu vatrogasaca i pomiritelja, prikrivajuci sukobe i zalazuci pritom autoritet koji su imali u clanstvu i javnosti. Desna frakcija koja je bila mnogo slabije organizovana i bez jakog lidera i jasne platforme pocela je vrlo brzo da se osipa i tiho i bez mnogo buke da biva eliminisana iz rukovodecih struktura. U predsednistvu DSK postojala je cudna fluktuacija ljudi koji su imali naglu promociju, ojacani uticaj, a zatim su brzo smenjivani ili su davali ostavke, bez obrazlozenja zbog cega se to desilo. Tako su iz najuzeg rukovodstva otisli Jusuf Buxhovi, jedan od inicijatora DSK i njen prvi sekretar, zatim Mehmet Kraja, Ali Aliu, Shaqir Shaqiri, dr Rexhep Ismajli i drugi. Od 1990 godine, racunajuci promene i ostavke od prosle nedelje, u rukovodstvu su ostali samo dr. Ibrahim Rugova i dr. Zenel Kelmendi, dok je oko 30 osnivaca i kasnijih clanova najuzeg rukovodstva smenjeno ili napustilo partiju. Promene u rukovodstvu pracene su sistematskim prodorom leve frakcije. Nakon pocetnih nesporazuma se nekim nestrpljivijim liderima leve frakcije, koji su napustili DSK (Uksin Hoti 1991. g.), kao da su zaista korak po korak tvrdjavu osvajali iznutra. Maja 1992. godine, prilikom odrzavanja "paralelnih" visestranackih izbora na Kosovu, leva frakcija je pokusala da izvede prvi udar uspevsi da u listu kandidata DSK za ove izbore ubaci vise od 80 odsto svojih ljudi. Tada su intervenisali Fehmi Agani kao i sam predsednik Rugova, pa je lista preko noci delimicno bila preinacena. Ipak, leva frakcija je postala najsnaznija grupacija u jos uvek nekonstituisanom Parlamentu Kosova. Na jesen 1993. godine, prilikom partijskih izbora, leva frakcija je bila jos bolje pripremljena. U rukovodstvu DSK pojavile su se bile nove pukotine, pre svega po pitanju konstituisanja Parlamenta i odnosa prema vladi u egzilu. Leva frakcija stekla je ubedljivu prednost na terenu zato sto nije imao ko da im se ozbiljnije i organizovanije suprotstavi. Sukobi u vrhu DSK postajali su sve ostriji. Fehmi Agani i grupa njegovih istomisljenika zahtevali su da se kosovski Parlament konstituise i da se zatim izabere nova vlada, dok je tiha vecina u predsednistvu bila protiv toga, izgleda vise iz klanovskih i interesnih nego li iz nekih principijelnih razloga. Predsednik Rugova koji je nastojao da odrzi neutralnu i pomirljivu poziciju, nije mogao da ublazi ovaj sukob, vec je uspevao samo da ga prolongira, ponekad cisto tehnickim smicalicama i visenedeljnim odsustvom sa Kosova. Krajem prosle godine doslo je do ostrog raskida izmedju prvog ministra Bukosija i oba potpredsednika DSK Aganija i Antona Kolje, koji je prosle jeseni napustio Kosovo kako bi izbegao hapsenje i sudjenje u okviru procesa navodnom "Ministarstvu odbrane Kosova". Od predsednika Rugove trazeno je u jednom trenutku da smeni Bukosija, sto ovaj nije ucinio. Zbog toga su neki clanovi predsednistva dali ostavke, a manjinska pozicija Aganija jos vise je dosla do izrazaja. U stvorenim okolnostima znalo se da ce na Kongresu DSK biti samo pitanje tehnike kako ce leva frakcija preuzeti kontrolu nad partijom i pokretom. Trazene su mogucnosti da se to izbegne, da se ide sa zatvorenim i unapred dogovorenim listama, kako bi rukovodstvo zadrzalo harmonicniji sastav i adekvatnije izrazilo stvarno raspolozenje clanstva. Naime, leva frakcija u DSK ne predstavlja fakticku vecinu i ne odrazava raspolozenje vecine partijskog clanstva, ali ima prednost organizovanog nastupa tipicnog za hijerarhijski organizovane, militantne manjine, kao sto je to uopste bio slucaj sa lenjinistickim tipom partija. Fehmi Agani, koji se zalagao za drugi, nelenjinisticki tip legitimacije DSK i albanskog pokrata, nastojao je da spreci prodor leve frakcije, upozoravajuci da bi njihova pobeda DSK i albanski pokret mogla odvesti ka zaokretu prema radikalnijim opcijama, odnosno do novih, veoma opasnih zaostravanja na Kosovu. Medjutim, iako je Kongres DSK koji je odrzan jula meseca trabao da se odvija po striktnom, dogovorenom scenariju, glasacka vecina delegata koja je pripadala levoj frakciji izigrala je dogovor i onemogucila je izbor balansiranog Glavnog odbora, kako je to trazio Agani i njegovi istomisljenici. Leva frakcija nametnula je prosirenje liste kandidata i oni su stekli glasacku vecinu u Glavnom odboru. Premda su u Glavni odbor ipak usli skoro svi aktivni clanovi ranijeg predsednistva partije, bilo je jasno da ce skoro svi oni biti nadglasani kada dodje na red biranje novog predsednistva. Tako se i dogodilo, iako su Rugova i Agani izgleda ponovo imali prethodni dogovor da se ide sa dogovorenom listom za clanove predsednistva. Glasacka vecina leve frakcije ponovo je uspela da prosiri listu kandidata i da stekne vecinu i u predsednistvu DSK. Bivsi zatvorenici sada predstavljaju najvecu grupaciju u predsednistvu, zatim dolazi nekoliko njih koji se smatraju pristalicama premijera Bukosija, dok je Agani prakticno ostao izolovan. Medjutim, kao sto je na pocetku receno, ovakva prebrza i ubedljiva pobeda leve frakcije izazvala je reakciju Aganija i njegovih istomisljenika, koja je mogla uzdrmati DSK i mozda cak ugroziti njen opstanak kao jedinstvene partije. Ostavka dr. Fehmi Aganija pretila je da dovede do lancane reakcije i podele DSK na dve ili cak tri partije. Posto je bivsi sekretar DSK Jusuf Budzovi vec najavio samostalno partijsko organizovanje desnog krila DSK, nije se iskljucivala ni mogucnost da se oko Fehmi Aganija, ili nekog drugog umerenog lidera, partijski uoblici i sadasnje centralno krilo partije. U sustini sadasnja pobeda leve frakcije pokazala se kao pirova pobeda: ona je uspela da osvoji tvrdjavu, ali se pojavila opasnost da vecina clanstva zbog toga napusti partiju. Umesto da ostvare glavni cilj, da stanu na celo snaznog i jedinstvenog albanskog pokreta, oni su pokret doveli do ivice opasne i kontraefektivne partikularizacije. U predstojecu odlucnu fazu resavanja kosovskog pitanja albanski pokret je mogao uci podeljeniji i nejedinstveniji nego ikad. Ostavka dr. Aganija je zbog toga shvacena kao signal za opstu opasnost. U to su se ubedili i lideri leve frakcije nacinivsi ustupke koji mogu pomoci da se premoste razlike i ublazi dalje frakcionisanje partije. Medjutim, svima je jasno da je duh izasao iz boce i da ce biti veoma tesko vratiti stanje kakvo je bilo. Sadasnja kriza u DSK svakako ce uticati na jacanje inicijativa za generalnu reviziju albanskog pokreta i stvaranje alternativnih oblika organizovanja albanskih politickih partija i organizacija. Najveca iskusenja svakako ocekuju predsednika Ibrahima Rugovu, koji vise ne moze odlagati presecanje mrtvih cvorova albanskog pokreta: pitanje konstituisanja parlamenta, pitanje rekonstrukcije ili izbora nove vlade, pitanje odvajanja funkcije predsednika republike od lidera u partiji koja naginje opasnom frakcionisanju. Rugova je izgleda propustio da se na vreme distancira od broda koji je poceo da tone. Njemu je svojevremeno sa vise strana sugerisano da funkciju partijskog lidera prepusti nekom drugom, a da ojaca instituciju predsednistva, formirajuci jak kabinet i ekspertske timove za kontakte sa stranim diplomatima kao i za pregovore sa Srbijom, kada oni dodju na red. Sada mnogi njegovi bivsi bliski saradnici okrivljuju njega za stanje u partiji i albanskom pokretu. Zbog toga je njegova karizma pocela da bledi. Ali, Rugova je strpljiv politicar i mozda ce i ovoga puta uspeti da odlozi raspad DSK i da u medjuvremenu izgradi pretpostavke za odredjeni zaokret, koji njegovu sudbinu nece vezivati za sudbinu partije. Albanski pokret je u sustini mlad pokret i sadasnje procese ne treba shvatiti kao njegovu eroziju, vec kao potrese koji ce ga pripremiti za narednu fazu iskusenja i mobilizacije. Albanski pokret je vitalniji nego sto izgleda i tek treba da ostvori pravu formu pune nacionalne mobilizacije. Licno smatram da ce uskoro doci do kompromitacije sektaskih i frakcionaskih snaga koje bi zelele da uzurpiraju komandno mesto pokreta, i da ce se rasiriti svest o potrebi za novim tipom organizovanja na principima saglasnosti oko ciljeva i nacina njihovog realizovanja i odustajanja od svakog oblika sektasenja. Albanski pokret ce se najverovatnije vratiti frontovskom obliku organizovanja oko koncesualnog nacionalnog programa, jer je to jedini oblik koji moze odrzati pokret koji tezi dekolonizaciji i oslobodjenju Kosova. Koliko god da su rigidni u nekim pitanjima, verovatno ce to shvatiti i pobednicka leva frakcija DSK. Za razliku od ranijeg poluilegalnog statusa partije u partiji i pokreta u pokretu, ona je sada morala da izadje iz senke, i samim tim postala i ranjivija: mora preuzeti svoj deo odgovornosti za sudbinu partije i pokreta. pokreta.

Shkëlzen Maliqi, AIM Pristina