STO DANA POSTEDE

AIM, Beograd, 19. 1994.

Ublazavanje sankcija

Milosevicev pritisak na Karadzica je od Ujedinjenih nacija nagradjen sa sto dana postede Srbije od svetskog pritiska. Izgleda da svet veruje predesednuku Srbije isto kao i kobra mungosu.

Privremena obustava blokade dva aerodroma u "Jugoslaviji" jedino olaksava bogatim Beogradjanima da odu na Sejsele, ali to za drzavnu trgovinu nema nikakve vaznosti. Nema vaznosti ni za "Crvenu zvezdu" to sto ce moci da prijateljski igra fudbal sa nekim od trenutno slobodnih evropskih timova. Zapad i Moskva pregovaraju sa Milosevicem onako kako je to moguce sa pijedestala nadmocne sile. Svaku njegovu buducu polticku ponudu i ustupak kupovace sa deset puta manje novca nego sto je normalno i uvek ce on morati da prodaje daleko vise nego sto ce oni placati.

Privreda Srbije danas radi sa svega 11,5 odsto kapaciteta. Ali to nije ono sto je zaustavilo Miloseviceve tenkove u Boosni i Hercegovini. Njega je zaustavio porast Karadziceve licne moci i spremnosti delova jugoslovenske vojske, policije i opozicije da se pod njim ujedine i sruse predsednika Srbije. A stalno se pominje i povratak Karadjordjevica na presto, cak mozda i na dva: jedno u Srbiji, a drugo u Bosni.

Predsednik Srbije nije zadovoljan raspodelom teritorija u Bosni i Hercegovini. On, doduse, suprotno tvrdi. To je samo zato sto se plasi da bi sa produzavanjem rata izgubio svoje mesto u Beogradu i oreol prvog Srbina medju njima. Kada bi se Karadzic i probosanska ratnicka struja u Beogradu odrekla pucistickih zavera protiv vodje svih Srba sveta, on bi bio spreman da se upusti u dalje ratne avanture. Priverdu bi preveo na ratnu i centralisticku i ne bi mario za medjunarodne sankcije protiv Srbije i Cene Gore, bar za jednu, do dve godine. Na to se odlucio jos 4. januara ove godine, kada je zatrazio od Vrhovnog veca odbrane Jugoslavije da se zavede ratna i naturalna privreda. To mu je bilo odobreno. Samo tri dana posle, promenio je misljenje i na nagovaranje starog ekonomiste Avramovica i crnogorskog predesdnika Bulatovica, upustio se u antiinflacionu politiku. On zbog toga nije odustao od ratnih planova, vec je samo bio spreman da na stabilnost dinara potrosi skrivene drzavne devize, umesto da odmah krene na arhaicnim radnim kampovima.

Proizvodnja u Srbiji je u prvih sest meseci ove godine porasla za oko 7 odsto, a inflacija je spala ispod 1 odsto. O cudu tu nema govora, jer privredna struktura nije menjana, zaposlenost se ne povecava, krediti se ne vracaju, a plate i penzije se neredovno isplacuju. Granica oporavka je jos daleko. Strucnjaci racunaju da bi se Srbija vratila na privrednu razvijenost iz 1989. godine tek

1. godine ukoliko bi odrzavala godisnju stopu rasta od 5 odsto. Avramovic jos od juna zavitlava stanovnistvo da ce iskovati zlatnike i time pokazuje da je ne samo mozda ekonomski sarlatan, vec i da mu je devizna kasa prazna. Zlatnike jos niko nije video. Budu li se ipak pojavili, izazvace haos sa cenama. Do sada su se cene objavljivale u dinarima vezanim za marku, a sa zlatnicima objavljivale bi se u dinarima i zavisile od dnevne promene cena zlata u Londonu. Tako bi se svakih 24 sata cene hiljadu roba u Beogradu menjale. Trgovci bi Avramovica bacili u Dunav.

Sada se Milosevic nece vracati na 4. januar kada je trazio ratnu i komandnu privredu, niti ce podrzavati ratnu politiku Karadzicevog staba. Prekid s njim je stvaran. Sada ce samo tragati za strategijom koja nece preterano razocarati ratne nacionaliste u Beogradu, uz postepeno otvarnje prema Zapadu. Pre ili kasnije, priznace granice Hrvacke i Bosne i Hercegovine, ali ce zauzvrat zatraziti formalizaciju statusa Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Moze se lako dogoditi da zatrazi i medjunarodne garancije za bezbednost Srba u ovim drzavama. Bice paradoksalno ako iz UNPA zona izadju Bosnjaci i Hrvati i udju Srbi!

Cim je Srbija blokirala tzv. Republiku Srpsku u Bosni i Hercegovini, otpisala je time i najmanje 10 odsto svojih preostalih aktivnih privrednih kapaciteta. Beogradski privredni prostor se dodatno suzio. Ali povratak Srbije u medjunarodnu zajednicu vec placaju i Karadzic i Martic, kao i svi oni koji su verovali u veliku Srbiju. Ali vise od njih, i bez ikakve svoje krivice, placaju tu cenu i svi ostali koji u rat nisu hteli, ali su u njega bili uvuceni silom dogadjaja.

Beograd ulazi u pregovore sa Vasingtonom i Moskvom kao trgovacka kompanija cija ce se roba podcenjivati. Spolja pritisnut svetskim sankcijama i raskidom sa Karadzicem, a iznutra nacionalistickom opozicijom i socijalnim prisitskom, predsednik Milosevic ce verovatno morati da sve vise popusta i sve vise moli. Pozivace Zapad da ga obdari kreditima. Sa truljenjem nacionalizma i prestankom rata rezim ce se suocavati sa rastucim klasnim napetostima. Otvaranje propale privrede prema Zapadu ugrozice zastarelu tehnologiju i ekonomski sistem. Privatizacija u Srbiji nije do sada obuhvatila vise od 11 odsto nasledjenog socijalistickog kapitala.

Milosevic je na najvecem brisanom prostoru. Pred njim, ali i protiv njega, stoje nacionalisti, mnogi u nezadovoljnom stanovnistvu i Zapad. Odluci li se na diktaturu kako bi se na vlasti ucvrstio, naisao bi na veoma ozbiljan otpor. Srbi se vise ne mogu nicim sokirati, jer su se vec navikli i na rat i na bedu, i stoga bi Milosevic kratko opstao.

Nastavi li sa otvaranjem, Srbija ce, bas zbog njegove proslosti i gotovo nikakve vere u njegove "parlamentarne" sposobnosti, dobijati samo onoliko kredita i medjunarodnih trgovackih ugovora koliko ce je drzati daleko od obnove, pre nego sto se resi mogucih revansistickih ciljeva. Mozda do tog trrenutka ipak nece mnosto zaostati za drugima.

Dragan Veselinov