SOK NORMALIZACIJE

,AIM, Beograd, 9.9.1994.

Srbija i ublazavanje sankcija

"Mi ne zelimo da zivimo pod pritiskom i sankcijama", rekao je najzad Slobodan Milosevic, predsednik Srbije, na mitingu u Vranju, bas u danu kada je u Berlinu ruski diplomata Vitalij Curkin ubedjivao kolege iz Kontakt grupe za Bosnu, da Savetu bezbednosti treba predloziti ublazavanje ili cak ukidanje sankcija prema Jugoslaviji i tako nagraditi promenu politike u Beogradu.

Srpskom lideru iz mnogo razloga hitno treba i najmanji dokaz da svadja sa Srbima u Bosni donosi ekonomske koristi Srbiji, jer ovde je svakome jasno da i "simbolicna podrska", poput otvaranja aerodroma za medjunarodni saobracaj, znaci i veoma opipljiv signal susednim drzavama da ne "cepidlace" na granici oko protoka uvozne nafte ili izlaska kompozicija sa jugoslovenskom psenicom.

Zapravo, Milosevicevoj strategiji ovog trenutka "ublazavanje sankcija" vise odgovara od njihovog potpunog ukidanja, jer se zasad ne aktiviraju ogromni spoljni dugovi (oko 6 milijardi dolara), ne postavlja se pitanje uslova za povratak u MMF, ne pokrecu se problemi verovatnog "jednostranog moratorijuma" koji bi Jugoslavija morala proglasiti itd. Jednostavno, ukidanje sankcija bez hitne finansijske podrske iz inostranstva, obelodanilo bi pred domacom javnoscu cinjenicu da za uvoz neophodnih potrepstina (lekova, nafte, osnovnih rezervnih delova i repromaterijala) Srbija jednostavno nema dovoljno novca. Sada tu cinjenicu prikrivaju sankcije.

"Ublazavanje" izgleda bolje i zato sto srpski socijalisti nisu jos obavili neke prljave poslove u domacoj ekonomiji, a morace, pre potpunog otvaranja zemlje. U takve "prljave poslove" sigurno spada i obracun sa radnicima koji tek sada shvataju sta su u ekonomskom, trzisnom smislu izgubili raspadom one ranije Jugoslavije. Nedavni strajk u livnici Industrije masina i traktora u Rakovici, kojim su radnici odgovorili na pokusaj poslovodstva da oko 1200 radnika ponovo posalju na "prinudne odmore", a zapravo da pripreme otpustanje svakog cetvrtog zaposlenog (izgovarajuci se da "rasterecenje" od viskova zaposlenih uslovljava Beogradska banka, glavni kreditor firme), predstavljao je prvo "isprobavanje misica" izmedju vlasti i radnika.

Vlada Srbije nije toliko ekonomski nepismena da ne zna da vec u slucaju ublazavanja sankcija mora napustiti zakon o zabrani otpustanja zaposlenih dok traje svetska blokada, ako hoce da stvori bar privid onog sistemskog ambijenta u kojem bi firme pod ekonomskom prinudom krenule efikasnije u tesku borbu za prezivljavanje na domacem, a narocito na svetskom trzistu. Srbija nema vise vremena da ceka spektakularno ukidanje svih svetskih sankcija, pa bi se neko ozbiljnije "ublazavanje" blokade na putevima, na surcinskom aerodromu, mozda i na Dunavu, kao "pozitivan sok normalizacije", moglo u jednoj velikoj, riskantnoj operaciji iskoristiti i za munjevitu secu viskova radne snage u drzavnim i paradrzavnim firmama, kako bi one mogle opstati i u vremenu kada nece vise biti neprozirne zavese svetske blokade koje je sakrivala njihovu tehnolosku, finansijsku, organizacionu, kadrovsku i inovativnu nemoc.

Zaustavljajuci letos privatizaciju privrede, srpska vlast je sebe svesno izlozila opasnosti da u vreme posle sankcija bude kriva za sve nepopularne mere koje ce se morati preduzimati da bi industrija postigla elementarnu efikasnost. Vlast se, naime, tim potezom i javno deklarisala kao vlasnik prakticno cele privrede, pa i poslodavac svim Srbima zaposlenim u velikim firmama tradicionalnih sektora industrije. A vlasnici i poslodavci obicno se kod zaposlenih dozivljavaju kao "klasni neprijatelji" - osim ako se nekom "diktaturom proletarijata" ili nekom "diktaturom dogodjenog naroda" ti nadnicari ne drze pod kontrolom i u "sigurnom siromastvu" drustva pune zaposlenosti.

Tu negde nazire se i pocetak razjasnjenja ove naizgled paradoksalne operacije, da drzava svesna da dolazi tornado ekonomske utakmice, ne bezi od odgovornosti za sudbinu radnicke klase, tako sto kroz neki vid privatizacije pere ruke od vlasnistva nad mrtvim kapitalima, vec cini upravo suprotno. Ima li ona, medjutim, politicke snage da otpusti sa posla gotovo 900. 000 zaposlenih koji su zbog suzenja jugoslovenskog trzista i promena na istocnoevropskom prostoru, postali tehnoloski visak?

U ovim slozenim manevrima, najvisi predstavnici vlasti u Srbiji su sigurno vagali sta im se vise isplati

• da li da sebi smanje breme odgovornosti time sto ce, kako ocenjuje njihova Socijalisticka partija, "skorojevicima, mangupima iz sopstvenih redova, ratnim profiterima, belosvetskim hohstaplerima, emigrantskim manijacima, svetskim mafijasima i drugim pobednicima svakog rata" prepustiti vlasnistvo nad ostacima drzavnog kapitala, ili da sami preuzmu ponovo ceo taj kapital, pa da, reskirajuci sukob sa narodom, zadrze sve privilegije, mnogo vece od onih koje bi mogli imati ako bi svoju moc suzili samo na funkcije "narodnog advokata".

Uostalom, jedna vlast koja je pohvatala sve konce u Srbiji, upravo u fazi velikog jugoslovenskog haosa, krajem osamdesetih godina, dobro zna da njem model vladavine i ne bi mogao funkcionisati "na parce" (izraz koji sam srpski lider cesto koristi u raznim prilikama, a uvek sa najdubljom indignacijom). Taj model u kojem su svi ministri zapravo "izvrsni sekretari", a ceo parlament samo "klubegzibicionista" za zabavljanje televizijskog gledalista, ne bi mogao funkcionisati odvojen od apsolutnog prava na raspolaganje javnom, drustvenom pa i privatnom imovinom, kompletnom radnom snagom i svim drugim "nacionalnim resusrsima".

Unutrasnje pritezanje privrede po modelu "drzavnog socijalizma" treba da ublazi otvaranje prema svetu, pa i ublazavanje novcane politike. Ublazavanje antiinflacione terapije i ponovno pokretanje stamparije dinara i zlatnika, guverner dr Avramovic opravdava izgovorom da ce drustveni proizvod SR Jugoslavije ove godine biti preko 18 milijardi maraka, a taj drustveni proizvod ne moze da opsluzi novcana masa od samo 2 i po milijarde dinara (15 odsto novca prema proizvodu, a u zemljama koje su se ranije lecile od inflacije, moglo se ici na ucesce od oko 30 odsto).

Pragmaticni dr Avramovic, u stvari, zna da ove jeseni nema drugog izvora za prikupljanje oko 700 miliona dinara (nemackih maraka) za otkup jesenje berbe suncokreta, secerne repe i kukuruza - osim kovanja zlatnika i stampanja novog novca. Dok je protekla inflacija bila opravdavana pritiskom svetskih sankcija, neka buduca moze se ponovo opravdati samo njihovim ublazavanjem ili ukidanjem. Neko ce reci da je to paradoksalno. A sta na Balkanu nije paradoksalno?

Dimitrije Boarov