KOSOVSKO VIDjENJE GRCKO-ALBANSKE KRIZE

size: Zaostravanje albansko - grckih odnosa, posebno nakon sudskog procesa protiv petorice clanova stranke u Albaniji "Omonija" koja okuplja tamosnje Grke nije proslo nezapazeno ni na Kosovu, gde je bezrezervno data podrska politici albanskog predsednika Salji Berise. Medjutim, s druge strane aktuelno stanje se ne smatra toliko dramaticnim da bi moglo da dodje do ratnog sukoba izmedju ove dve drzave i zbog toga sto su Grcke aspiracije na Severni Epir neostvarive. Naime, na Kosovu se smatra da je ova kriza programirana od strane odredjenih regionalnih centara moci kako bi se skrenula paznja sa bosanskog problema, kao i radi vestacke strateske kontrapozicije za sledece veliko krizno zariste na Balkanu - Kosovo. Pokretanje pitanja polozaja grcke manjine u Albaniji od strane Grcke predstavlja protivtezu albanskim aspiracijama za ostvarivanje nezavisnog Kosova, jer bi time, takvo Kosovo prakticno osiguralo ravnopravnu poziciju u balkansim poslovima. Postoji strah da bi Albanci formiranjem svoje drzave ili drzava na sirem etnickom prostoru predstavljalo snazan zapadni stub za tursku\islamsku transvezalu, kojom bi grcko pravoslavlje bilo "odseceno" od veza sa Srbijom i pravoslavnim istokom. Zbog toga se smatra da su politicki potezi Atine i Beograda usko koordinirani._

Najnovije zaostravanje albansko-grckih odnosa prati se pomno i na Kosovu. Politicke partije koje okupljaju Albance i ovdasnji mediji u izjavama i komentarima centralno mesto daju razvoju dogadjaja u Tirani, gde se vodi sudski proces protiv petorice albanskih drzavljana grcke nacionalnosti. S druge strane, drasticne mere koje su preduzele grcke vlasti, pre svega deportacija desetine hiljada albanskih imigranata koji rade u Grckoj, koji su cesto podvrgnuti policijskom batinjanju a ima i nekoliko slucajeva ubistava, ovde se tumaci kao vid planirane drzavne odmazde i pritisaka na mladu albansku demokratiju. Javnost na Kosovu, razume se, u potpunosti i bezrezervno podrzava politiku aktuelne vlasti u Albaniji, dok se grcka politika ostro osudjuje i dovodi u blisku vezu sa antialbanskom politikom rezima u Beogradu.

Jedini kosovski dnevni list na albanskom jeziku "Bujku" objavio je komentar pod naslovom "Vizantijski vandalizam protiv mira" u kojem se konstatuje da je sudski proces u Tirani obelodanio nepobitne dokaze ne samo o "subverzivnoj delatnosti pripadnika ¯Omonije®, ciji je cilj bio miniranje albanske drzave", vec i o "umesanosti grcke drzave u ove subverzivne delatnosti preko delovanja Grcke pravoslavne crkve i agenata grcke tajne sluzbe ¯Asfalia®". Zvanicna Grcka, tvrdi se dalje u ovom komentaru, "zeli da spreci konsolidaciju albanske drzave, kao preduslova za nacionalnu konsolidaciju Albanaca na celom njihovom etnickom prostoru", jer je razbijanje albanskih nacionalnih aspiracija jedan od glavnih ciljeva grcke balkanske politike.

Ipak, novo zaostravanje grcko-albanskih odnosa ovde se ne ocenjuje kao preterano dramaticno i, sto je vaznije, prakticno se iskljucuje mogucnost da bi ono moglo ekskalirati i izazvati rat. Grcke aspiracije na Severni Epir smatraju se ne samo sasvim nelegitimnim i nezasnovanim, vec i neostvarivim. Medjunarodna zajednica, ukljucujuci tu i grcke saveznike u EZ i NATO-u, ne bi imala nikakvog razumevanja za ekspanzionisticke ambicije nekih grckih ekstremnih politickih i crkvenih krugova, sa kojima su otvoreno koketirali i vodeci grcki politicari, kako Papandreu, ciji se PASOK nalazi na vlasti, tako i Micotakis, koji predvodi opozicionu Novu Demokratiju.

S druge strane, albanska javnost na Kosovu je veoma zabrinuta zbog uticaja koje grcko-albansko zaostravanje moze imati na balkansku krizu i, narocito, na resavanje kosovskog pitanja. Ovde se, naime, smatra da je sadasnja kriza na jugu Balkana programirana iz odredjenih regionalnih centara moci radi skretanja paznje sa problema Bosne, kao i radi stvaranja vestacke strateske kontrapozicije za sledece veliko krizno zariste na Balkanu - Kosovo. Grcka pokrece pitanje Severnog Epira i polozaja grcke manjine ne zato sto je ubedjena da ima realnih sansi za njegovo preotimanje ili postupnu helenizaciju Juzne Albanije, vec zato sto smatra da se ovo pitanje moze iskoristiti u sadasnjim i narednim diplomatskim akci jama kao direktna protivteza albanskim aspiracijama za ostvarivanje nezavisnosti Kosova. Grcka se, naime, protivi nezavisnosti Kosova zato sto bi takav razvoj dogadjaja doveo do znatnog jacanja albanskog faktora u balkanskoj politici, a samim tim i do novog rasporeda snaga i novih odnosa u regionu. Nezavisno Kosovo osiguralo bi veoma brzo prakticno ravnopravnu poziciju Albanaca u balkanskim poslovima, a to zele spreciti i Atina i Beograd. Zbog toga se smatra da su politicke akcije Atine i Beograda veoma usko koordinirane, kao i da ovakva antialbanska politika ima i uticajne spoljne podstrekace i podrzavaoce (recimo Rusiju ali i, prema nekim spekulacijama, Veliku Britaniju...).

Grcke politicke i strateske frustracije i u slucaju Makedonije a i u slucaju Epira, zapravo su vezane za mogucnost potpune kopnene izolacije Grcke transverzalom podrucja sa znacajnim brojem ili vecinom islamskog stanovnistva, rasporedjenog i dalje uglavnom na pojasu bivse turske Rumelije (Trakija, Makedonija, Albanija, Sandzak i Bosna) kojim bi ekonomski, politicki a verovatno i vojno dominirala Turska, kao najveca regionalna sila kojoj nacrt novog svetskog poretka daje realne sanse da delimicno obnovi svoj stari dominion. Jaki pritisak koji Grcka vrsi na Makedoniju, uz precutnu podrsku i sadejstvo Srbije, predstavlja pokusaj da se na osetljivom mestu presece mogucnost formiranja takve turske/islamske transverzale. Prema grckim strahovanjima Makedonija sama po sebi nije toliki problem, koliko su problem Albanci, koji bi, ako ojacaju i formiraju drzavu (ili drzave) na sirem etnickom prostoru, mogli stvoriti snazan zapadni stub za tu tursku/islamsku transverzalu, kojom bi grcko pravoslavlje bilo "odseceno" od veza sa Srbijom i dalje sa pravoslavnim istokom.

Ovakva paranoicna antiturska, odnosno antialbanska i antimakedonska politika do sada je dala uglavnom snazne kontraproduktivne rezultate. Makedonija i Albanija pronasle su politicki, ekonomski i strateski interes upravo u forsiranju stare rumelijske transverzale, kao jednog od najkracih puteva koji povezuju Evropu sa Bliskim Istokom. U projektu su ili vec je pocela izgradnja novih savremenih autoputeva i zeleznice koje ce povezati Istambul sa Skopljem i dalje sa trajektnim lukama u Albaniji i Italijom. Grcka nema snage da se upusti u visokorizicnu ratnu strategiju slamanja te za nju "nezgodne" transverzale, kao sto je to ucinila Srbija ratnim forsiranjem Bosne, pod izgovorom da resava srpsko pitanje u Bosni i, uopste, bivsoj Jugoslaviji. Grckoj nedostaje cak ni takav izgovor resavanja grckog etnickog pitanja, zato sto u spornim podrucjuma i nema grcke manjine, sem delimicno u Severnom Epiru. Zato ona ocajnicki forsira pitanje Severnog Epira, racunajuci stalno na zabunu kod strane javnosti kada kao pripadnike grcke manjine racuna prakticno sve pravoslavce u Juznoj Albaniji, iako su oni vecinom etnicki i po osecanju Albanci. Kaze se, naime, da u Albaniji zivi oko 400 hiljada Grka, sto se cesto ponavlja i u srpskim medijima, ali je to zapravo priblizni broj pravoslavaca u Albaniji, od kojih su samo oko 15 % (ili oko 60 hiljada) etnicki Grci, dok su ostali etnicki Albanci, koji su tradicionalno imali svoju autokefalnu crkvu i istorijski prosli kroz mnoge faze otpora prema grckim asimilatorskim projektima.

S druge strane, grcka antialbanska politika je veoma ranjiva i kontraproduktivna i na drugom vaznom aspektu neprincipijelnosti, zato sto ona pociva na postulatu nepriznavanja postojanja nacionalnih manjina u samoj Grckoj. Ona ne dozvoljava slobodno nacionalno izjasnjavanje Albanaca, Makedonaca, Cincara i Turaka koji zive u Grckoj. S kojim pravom onda pokrece pitanje zastite manjinskih prava u Severnom Epiru? U komentarima albanske stampe i televizije sve vise se postavlja pitanje reciprociteta u osiguranju prava, o pitanju Juznog Epira (odnosno, na albanskom Camerije) koji je u proslosti pretezno bio naseljen Albancima, a gde jos uvek ima albanskih sela i poluasimiliranih Albanaca u Janini, Kosturu i drugim vecim naseljima.

Konacno, treca kontraproduktivna tacka aktuelne grcke politike jeste neuspeh u destabilizaciji Albanije. Aktuelna administracija Sali Berishe ni iz proslogodisnjeg a ni i najnovijeg zaostravanja odnosa sa Grckom nije izasla oslabljena, vec naprotiv, ojacana. Grcka je zapravo u aferi sa sudjenjem pripadnicima grcke manjine nasela Berishinoj provokaciji, a verovatno i signalima iz odredjenih opozicionih krugova u Albaniji, koji su mislili da bi novi sukob sa Grckom, kao i ponovno proterivanje albanskih radnika iz Grcke, moglo uzdrmati Berishinu vlast. Berisha je, medjutim, izvukao dvostruku korist iz krize zato sto je organizovao javno sudjenje i time dobio vecinsku podrsku i domace i strane javnosti, dok je s druge strane preko medija organizovao jos jednu kampanju nacionalnog osvescivanja i homogenizacije Albanaca, cime je dobio politicku i nacionalnu bitku i na jugu zemlje, koji je ekonomski a i kulturno postajao sve zavisniji od Grcke.

Sto se tice albanskih opozicionih prvaka koji su osudili sudjenje pripadnicima grcke manjine i davali zestoke "antirezimske" izjave grckim medijima, ukljucivsi tu i pozive za pomoc u rusenju predsednika Berishe, koji je optuzen za islamski fundamentalizam, odnosno da vlada Albanijom "kao Turcin". U Albaniji i, narocito na Kosovu, otvorena je zestoka kampanja protiv opozicionih lidera (Hajdaraga, Pëllumbi, Dokle, Ceka i Imami). Oni su u ovdasnjim novinskim komentarima nazvani "kopiladima koji zasluzuju samo stub srama" i optuzeni su za nacionalno slepilo i sluzenje antialbanskim interesima susednih zemalja, odnosno "aliansi oko osovine Moskva-Beograd-Atina". Opozicioni lideri nazivaju se marionetama koji "flertuju s Beogradom i Atinom na stetu resavanja kosovskog pitanja", odnosno pokazuju spremnost "da se svrstaju u red onih koji su spremni da zrtvuju Kosovo, Albance iz Makedonije i iz Camerije (Juzni Epir)". Na Kosovu se u nekim nacionalno osteljivijim krugovima govori i o svojevrsnoj pravoslavno-komunistickoj zaveri protiv afirmacija albanskog nacionalnog pitanja na Balkanu. U prilog ove teze navode se kontakti koji su lideri albanske Socijalisticke partije imali sa grckim i srpskim socijalistima, kao i njihovoj programskoj bliskosti sa SPS-om i PASOK-om. Kod povezivana pravoslavlja i komunizma u Albaniji aludira se na cinjenicu da je rezim bivseg albanskog diktatora Envera Hodze, iako je on sam bio musliman koji je prigrlio komunisticki ateizam, najvecu podrsku imao medju pravoslavcima sa Juga Albanije.

U svakom slucaju politicke podele u Albaniji nisu ni vece ni manje nego sto su bile ranije, ali je zato sadasnja demokratska vlast dobila veci kredibiltet za svoju nacionalnu politiku i forsiranje pitanja Kosova. Iako albanski predsednik Berisha nije sledio upute ekstemnijih struja nacionalista, i u poslednje vreme daje kompromisnije izjave o Kosovu, on u Albaniji vazi za politicara "prokosovske" orijentacije, odnosno koji Kosovo smatra za pitanje od primarnog nacionalnog interesa. Kosovo je, smatra se u ovim krugovima, bilo i ostalo pijemont albanskog nacionalizma.

Moze se zakljuciti da grcko-albanski odnosi na svim planovima preslikavaju sadasnju balkansku realnost dubokih nacionalnih i drzavnih konflikata. Albanski nacionalizam do sada nije sledio ratne staze srpskog nacionalizma, ali on je sada u usponu i nikada se ne zna kuda ce odvesti taj put. Narocito ako bi doslo do promene garniture racionalnih albanskih politicara kao sto su Berisha i Rugova.

Shkelzen Maliqi AIM Pristina