BEOGRAD U RUSKOM ZAGRLJAJU

,AIM, Beograd, 30.08.1994.

Promene i prividi

Predsednik Srbije Slobodan Milosevic i seff ruske diplomatije Andrej Kozirev potvrdili su minulog vikenda, u cetiri oka, zajednicki "odlucan stav" da se zaustavi bosanski rat, jer je to "apsolutni prioritet". Takodje je "zajednicki ukazano da SR Jugoslavija, svojom doslednom politikom mira, predstavlja najvazniji faktor ocuvanja stabilnosti na Balkanu..."

Ovo drugo deluje kao iznenadjujuce laskavo prizanje, zar ne? Beograd odavno nije bio u tako ugodnom stranom zagrljaju sto mu otvara novu, vedriju medjunarodnu perspektivu. Naravno, uz napomenu da u diplomatiji, kao i u zivotu, sve ima svoju cenu. U ovom slucaju, naglasena predusretljivost emisara Jelcinove Rusije prema prestiznim potrebama Srbije (SR Jugoslavije) mogla bi biti diplomatska nadoknada za njeno postupno saglasavanje sa eventualnim uvodjenjem i strane kontrole na prelazima preko Drine.

No, svejedno. Imaju li se u vidu doskorasnji, ne bas topli odnosi izmedju zvanicnih moskovskih i beogradskih vlasti, bila je to gotovo dirljiva saglasnost. Trebalo je, podrazumeva se, najjace da odjekne medju srpskim predvodnicima zapadno od Drine. Kao neka vrsta poslednje opomene: zaboravite referendumsko samozadovoljenje, stvari su suvise ozbiljne; prestanite da se jogunite, kuda cete bez Srbije i Rusije? Opomena je ozbiljna, nema sta, ali se u prvi mah nije mogao odmeriti njen stvarni ucinak. Valjda zbog toga sto su nadlezni na Palama pokusali da unapred obezvrede udruzeni beogradsko-moskovski pritisak. Pored ostalog i oporom kontrom Radovana Karadzica. Preko podgorickog dvonedeljnika "Sjutra", on je uoci referenduma koji ni slucajno nije mogao da izgubi, zustro porucio celnicima u Srbiji i Crnoj Gori da ce se "gorko kajati" zbog pritiska i blokade na Drini. Da li, mozda, ocekuje novu svadju medju velikim silama zbog koje bi Moskva mogla biti prinudjena da ponovo bude neznija prema ratujucoj "braci Srbima"? Ili je posredi ocekivano koriscenje kultnog srpskog inata kao politickog oruzja?

Medju srpskim politicarima na obe strane Drine, sklonim da i bezumno zrtvovanje podanika velicaju kao vitesku vrlinu nadasve ponositog naroda, takvi izazovi odavno su u modi. Ali Karadzic, iako je u ratnu opciju "nacionalnog interesa" uleteo sa zvanjem psihijatra i pesnika kome guslarska legenda o prkosu bez granica veoma godi, mogao bi uvazavati i neke tudje mudrosti. Na primer, naravoucenije koje uceni i lukavi Henri Kisindzer nudi: u politici je bolje biti u pravu, nego u modi...

A biti u pravu, sto ce reci na strani ciji su aduti jaci, to u ovoj medjusrpskoj drami, moze jedino da znaci - biti blizi realnosti - i to ne samo u Bosni i bivsoj Jugoslaviji, nego i u medjunarodom rasporedu moci. A nije tajna da je jugoslovenska kriza, ponajvise bosanska tragedija, izazvala znacajna kolebanja, pa i prestrojavanja kako u podrucju zapadne Evrope (Evropske unije), tako, i jos vise izmedju Amerike i Rusije.

Dva susreta Milosevica i Kozireva za manje od mesec dana ubedljivo govore da je ovo drugo za Srbe sve vaznije. Ako im ruska podrska treba (a treba im, sva je prilika, vise nego ikada) moraju se ravnati prema realnostima. Iskustvo steceno donedavnim, i finansijski supim flertovanjem sa dogmatskom, nacionalistickom, "istocnohriscanskom" i slicnom opozicijom u Moskvi moglo bi dobro doci i "pozicionim" i "opozicionim" kormilarima ovdasnjeg nacionalizma. Jelcinova ili bilo cija, buduca Rusija, kao slovenska, ali i svetska atomska sila, moze Srbiji i svim Srbima biti "prirodni saveznik" samo ako je to i njen interes.

Istorijske veze i "bratske emocije" nisu, razume se, za potcenjivanje. Ali iz toga nikako ne sledi obaveza Rusije da Srbima drzi stranu samo zato sto oni misle da im svi drugi cine nepravdu. Ili da su joj neophodni kao saveznici na Balkanu. Mozda i jesu. Ali, zacelo, ne kao "pobednici"" u ratu koji je razorio multietnicku Bosnu i prisilio tzv. medjunarodnu zajednicu tj. velike sile, ukljucujuci Rusiju, da slozno pokusaju da ugase pozar na Balkanu. Srpski udeo u tom ratu postavio je gornju granicu i za rusku diplomatiju. Upravo je ministar Kozirev kad je, u svojstvu izaslanika Kontakt-grupe, prvi put dolazio ovde, definisao novu, usaglasenu akciju velike petorke i, s tim u vezi, balkanski kurs Rusije: "Dosli smo do prekretnice, jer smo shvatili da bi strasti oko Bosne mogle voditi medjunarodnoj konfrontaciji. Izabrali smo jedino mogucu alternativu: zajednicku akciju protiv onih koje je rat lisio zdravog razuma..."

Tako je Rusija pod zastavom Kontakt-grupe, dakle u drustvu sila od cije podrske zavisi i njeno pravedno i politicko okrepljenje, krenula u svoj, mozda zaista dugorocni kambek na "brdoviti" Balkan. Ali kao izvrsilac kolektivne volje u vrhu svetske piramide i tek posto se uverila da s Beogradom moze, i mora, da saradjuje ako zeli da nesto postigne i za Kontakt-grupu i za sebe.

Kljucni podsticaj za to anagazovanje bila je, ako utisak ne vara, ruska procena da je Milosevic suocen sa rizikom da mu produzavanje bosanskog kosmara i sankcija dovede u pitanje i goli opstanak, krenuo u neopoziv zaokret da maticnu Srbiju i svoj oslonac u njoj spase tako sto ce neopozivo dici ruke od prekodrinskih zagovornika i zatocenika vojne opcije i njihove sulude teznje da i oruzjem brane sumnjive tekovine "nesumnjive pobede".

Tako je i u srpskoj politici pocelo novo, mozda, odsudno razdoblje. Beogradski politicki vrh odgurnuo je od sebe Karadzica i druge, mesijanski ambiciozne "pansrpske" izazivace u Bosni, ali se, po nuzdi, odlucno otvorio prema Rusiji. I ona prema njemu. I to na nacin koji joj i na Zapadu dize rejting, odnosno u ulozi koja joj trenutno najvise odgovara: kao lojalna clanica Kontakt-grupe, najpogodnija i najpozvanija da sto pre i sto bolje, iskoristi priliku koja se ukazala ruskim zaokretom u Beogradu.

Ovo je, razume se, i za Moskvu i za Beograd, tek prvi korak. Nastavak, uprkos nemalim nadanjima, ostaje krajnje neizvestan. Ali ne samo zbog referendumskog "ne" kojim se dice srpski celnici zapadno od Drine, pa ni zbog ultranacionalisticke ili oportunisticke podrske koja im se nudi iz beogradske, stranacke i druge opozicije.

Vazniji deo zabrinjavajuce neizvesnosti u srpskim kolebanjima izmedju postupnog povratka u svet i potonuca u jos mracniji corsokak, mogu biti otklonjene samo ako se potvrdi ono sto je najvaznije: da napustanje ratne opcije u Bosni podrazumeva i neopozivo napustanje nacional-sovinistickih projekata u svemu i svuda, kao i svestranu demokratizaciju aktuelnog poretka, u Srbiji pre svega.

Ako toga ne bude, gromko najavljene, ohrabrujuce promene tesko da mogu biti trajne i uverljive i za vrlo blagonaklone Ruse. A i skidanje sankcija bi moglo doci u pitanje.

Aleksandar Nenadovic