"PASIVNI OTPOR" PALA

Sukob Milosevic - Karadzic

Posto je, po svemu sudeci, definitivno odustao od svakog razmisljanja o eventualnom prihvatanju mirovnog plana, lider bosanskih Srba Radovan Karadzic okrenuo se razradi taktike za borbu protiv sankcija koje su iznenada dosle iz Beograda. Potezi koje vuce pokazuju da je tom problemu pristupio ozbiljno i da sledi unapred razradjen plan.

Glavna karakteristika te taktike je "rovovska pozicija" u kojoj bosanski Srbi strpljivo trpe udarce od dojucerasnjih pokrovitelja, upadljivo nastojeci da izbegnu otvorene osude i kritike kako rezima u Beogradu, tako i brace na desnoj obali Drine. Ne preduzimajuhi nikakvu politicku ofanzivu, oni istovremeno, pokusavaju da samog Milosevica dovedu u sto neprijatniju poziciju.

Inicijativa sa Pala o "ujedinjenju svih srpskih zemalja" deo je te strategije. Karadzic, svakako, ne veruje u to da bi parlamenti Srbije i Crne Gore u ovakvoj situaciji mogli da prihvate ideju o ujedinjenju, ali je uprkos tome, "gura" svom snagom.

Cilj tih nastojanja je Milosevic licno, koga bosanski Srbi pokusavaju da dovedu u situaciju da otvoreno kaze "ne" srpskom jedinstvu i tako konacno prizna da je odustao od nakane da okupi sve Srbe u jednu drzavu. Karadzic zna da je veliki procenat njegovih sunarodnika u Srbiji i Crnoj Gori u proteklih nekoliko godina cvrsto verovao kako je rat u Bosni samo deo ukupnih nastojanja za ostvarivanjem velike ideje o velikoj srpskoj drzavi. On zna da je vecinha bila uverena da stvar vodi sam Milosevic i da, kao vodja, tacno zna sta i zasto radi.

Cilj je, dakle, da se stvori situacija u kojoj ce se moci videti kako Milosevic i nije bas znao sta i zasto radi, ili je imao u vidu neke sasvim druge, a ne "srpske interese". A to moze, dalje, da znaci samo dve stvari - ili je "predsednik svih Srba" nesposoban, ili je od samog pocetka u dosluhu sa "neprijateljskim silama sa zapada". I jedno i drugo podjednako je lose za predsednika jedne drzave, a veoma lose za neospornog lidera jedne nacije.

Ovakvu taktiku Karadzic je izabrao kao najpogodniju i zbog okolnosti u kojima se nalazi Milosevic. Srpski predsednik, naime, ima stalnu potrebu da dokazuje svetu kako je raskol sa bosanskim Srbima stvaran, pa zato preduzima sve nove i nove napade. Karadzic zna da nema nikakvih izgleda da se na propagandnom planu suprotstavi mocnom Beogradu koji se pokazao veoma vican tim stvarima, pa strpljivo podnosi udarce, pustajuci Milosevica da on napada na "bracu koja krvare" i time snizava svoj rejting narocito medju nacionalisticki opredeljenim biracima koji su veoma brojni. Principa "on me bije a ja trpim u ime opsteg interesa" Karadzic se drzi i nakon intervjua jugoslovenskog predsednika Zorana Lilica "Politici" (subota, 20. avgust) u kome su bosanski Srbi, izmedju ostalog, optuzeni da ugrozavaju monetarni sistem zemlje, da su nezahvalni i da su - vrsili ratne zlocine.

Nije slucajno sto se rukovodstvo na Palama, u situaciji u kakvoj se naslo, nije okrenulo izrazitom jacanju veza sa drugim, narocito onim nacionalistickim partijama u Jugoslaviji. Karadzic zna da je Miloseviceva moc i dalje apsolutna i da su partije o kojima je rec slab oslonac. On je izracunao da je bolje da pokusa da potkopa Milosevicevu poziciju razotkrivajuci posredno biracima njegovu nedoslednost.

Krajnji cilj koncepta o kome je rec delimicno je prosle nedelje definisao predsednik parlamenta bosanskih Srba Momcilo Krajisnik, koji je rekao kako duboko veruje da sankcije nisu uvedene zbog bosanskih Srba nego da su uperene protiv svih Srba. Shodno tome, odluka Beograda da prekine odnose sa Palama je potpun promasaj jer nece doneti zeljeno ublazavanje blokade u kojoj se nalazi Jugoslavija.

To ce se, smatra Krajisnik, veoma brzo potvrditi i "u praksi". On ocekuje da ce tada Srbi shvatiti da su izigrani i da ce im postati jasno kako je jedino resenje za njih da se ujedine i pruze otpor, kako je rekao, zlocinackoj medjunarodnoj zajednici. Pokazace se, smatra on, ko je bio u pravu a ko je gresio.

Iz Krajisnikovih ocena se moze zakljuciti da rukovodstvo na Palama, u stvari, "kupuje vreme" gurajuci i medjunarodnu zajednicu da se sto pre odluci kako ce se postaviti u odnosu na Beograd i da li ce, osim medjunarodnih posmatraca na Drini, od Milosevica traziti i da prizna Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu u njenim medjunarodno priznatim granicama. Eventualno popustanje sankcija pre ispunjenja ovih uslova za Karadzica bi bilo veoma nepovoljno, ali je, zato, i veoma malo verovatno. U najboljem slucaju moze se odustati od njihovog daljeg zaostravanja, sto i nije neki dobitak za odricanje svake pomoci bosanskim Srbima.

Ukoliko se stvari budu odvijale onako kako Kardzic predvidja, odnosno ukoliko sankcije nakon gotovo izvesnog "ne" na predstojecem referendumu budu zaostrene, sledi novo "mesanje karata". Milosevic ce ili morati da prizna da je pogresio u proceni, cime ce oslabiti svoju unutrasnju politicku poziciju, ili ce potpuno "leci na rudu" i prihvatiti posmatrace na Drini i, cak, priznati Bosnu i Hrvatsku. I u ovoj drugoj varijanti njemu se ne pise dobro, buduci da priznanjem pomenute dve bivse jugoslovenske republike odrice pravo sunarodnicima u njima da "biraju u kojoj ce drzavi da zive", sto je bio jedan od osnovnih slogana u politickoj karijeri srpskog predsednika.

Karadzic bi tada imao znatno vise manevarskog prostora unutar "srpskog korpusa" i pocece, verovatno, da jaca svoje veze sa nacionalistickim partijama u Srbiji i Jugoslaviji. Ni tada, medjutim, nece imati preterano velike izglede da ozbiljnije ugrozi Milosevica. Srpski predsednik je potpuno rascistio i "sterilisao" politicki prostor u zemlji kojom vlada. Istrazivanje agencije "Partner" u Beogradu je, na primer, pokazalo da je pocetkom jula velika vecina Srba bila protiv prihvatanja ponudjenih mapa za Bosnu i Hercegovinu, a odmah nakon sto su odnosi sa Karadzicem prekinuti i poceli napadi na rukovodstvo na Palama, velika vecina se izjasnila u prilog tih mapa.

Ovaj spektakularni obrt pokazuje kako Srbija, prakticno, i nema javno mnjenje nego se sve svodi na gruba "propagandna samaranja". A u takvim okolnostima ni pokusaj da se dokaze kako se Dunav uliva u Savu a ne obrnuto nije lisen izgleda na uspeh. Moci ce se, shodno tome, tvrditi kako je Milosevic od samog pocetka odvracao bosanske Srbe od rata a Karadzic mu se energicno suprotstavljao.

Rec "mir", koja se u propagandnoj akciji Beograda najvise koristi, gotovo da ne vredi ni komentarisati jer o njemu u Srbiji, sada, kada su stotine hiljada ljudi izginule, najglasnije izgovoraju oni koji su svoj narod vodili u proteklih nekoliko godina rata.

Dragan Janjic