ZA PARCENCE SARGAREPE

,AIM, Beograd, 11.08.94. Milosevicev gotovo neverovatan "salto mortale" u odnosu na krizu u Bosni i Hercegovini ne moze se drugacije opisati osim kao konacno priznavanja kraha jedne politike i gotovo farsican pokusaj da se sa sto pre i sa sto manje posledica napusti brod koji tone. Druga karakteristika ovog zaokreta mogla bi se sazeti u rec neuspeh, buduci da Milosevicevo zalaganje nije donelo zeljene rezultate, a kraj rata jos nije na vidiku.

Umesto da se priklone "predsedniku svih Srba", Karadzic i njegovi sledbenici stali su "u blok" i, kako se cini, ne razmisljaju na temu prihvatiti ili ne prihvatiti plan, nego se, po ugledu na bracu sa one strane Drine, pripremaju da sto je moguce duze izdrze sankcije koje im je nametnula Srbija. Sa tog stanovista Karadzic je mnogo veci Milosevicevac nego sam Milosevic, buduci da sada trazi unutrasnje rezerve tvrdeci da se moze i mora izdrzati jer, kako je porucio narodu, "godina je bila veoma rodna". Treba se prisetiti kako je Milosevic do juce nalazio naftu sirom Srbije i tvrdio kako jos nije izmisljen kompjuter koji bi mogao da "doskoci srpskom seljaku".

Karadzic je, dakle, samo ostao dosledan jednom konceptu i nije imao ni politicke mudrosti ni politicke moci i prostora da sebe i narod koji vodi prilagodi novonastaloj situaciji. Zato se, manirom zrtve koja zna sta je ceka, opredelio da istrajava uprkos svemu, teseci se ponosom i istorijom i neubedljivo nastojeci da dokaze kako on i njegovi saborci sada upravo stoje na istorijskom braniku srpstva. Njegov "slucaj" postao je gotovo vojnicki jednostavan i sveden samo na dve mogucnosti - istrajati u "kosmickoj usamnjenosti", u kojoj mogu pomoci samo volsebne sile, ili izgoreti do kraja.

"Slucaj Milosevic", medjutim, prolazi kroz mnogo komplikovanije zaplete. "Predsednik svih Srba" nasao se u procepu u kakvom verovatno nikada do sada nije bio i iz koga se, po svemu sudeci, nece moci lako izvuci. Zavodeci sankcije protiv brace sa one strane Drine ponistio je sve dosadasnje svoje vatrene patriotske govore i stvorio veliki broj neprijatelja medju samim Srbima, a za uzvrat, po svemu sudeci, dobija gotovo malo ili nista. Novi prijatelji u medjunarodnoj zajednici, koja u beogradskim medijima vise nije u sveopstoj zaveri protiv Srba, jos nisu na vidiku.

Od najavljenog ukidanja sankcija, po svemu sudeci, nece biti nista. Prema zapadnim diplomatskim izvorima koje citiraju nezavisne agencije i drugi mediji u Beogradu, medjunarodna zajednica smatra da bi vec i sama cinjenica da postoji mogucnost da se sankcije ne poostre trebalo da mu bude dovoljna nagrada. Izvori UN, koje takodje citiraju nezavisne agencije u Beogradu, tvrde da nikakvog ublazavanja sankcija nece biti sve dok Milosevic ne pristane da postavi medjunarodne vojne ili civilne posmatrace na desnoj obali Drine koji bi neko vreme "proucavali situaciju", a onda podneli izvestaj Savetu bezbednbosti, na osnovu koga bi ovaj odlucio da li vlasti u Beogradu ozbiljno misle kada govore o sankcijama prema bosanskim Srbima, ili "fingiraju".

Sve cesce se, takodje, pominje mogucnost da se o bilo kakvom ublazavanju sankcija ne moze razgovarati sve dok Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora, ne prizna Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku u njihovim medjunarodno priznatim granicama. To bi za Milosevica, naravno, bio mnogo jaci udarac od same odluke o zavodjenju sankcija prema bosanskim Srbima.

Priznavanje Hrvatske i Bosne i Hercegovine su, izgleda, bile i glavne teme sastanka Milosevica i sefa civilnog sektora Unprofor Serza de Mela u ponedeljak u Beogradu. U zgradu u kojoj je odrzavan ovaj sastanak usli su predsednik vlade u Kninu Borislav Mikelic, sef generalstaba Vojske Jugoslavije general Momcilo Perisic i predsednik vlade Srbije Mirko Marijanovic. Milosevicev kabinet u kratkom i krajnje sturom saopstenju sa ovog sastanka njihovo prisustvo nije pominjao. Po krajnje protokolarnom saopstenju moze se, takodje, zakljuciti da srpski predsednik nije preterano zadovoljan rezultatima razgovora sa De Melom.

Kada se vec jednom odlucio da bude kooperativan, Milosevic se vise ne moze vratiti nazad. On sada, jednostavno, mora neprekidno da odgovara na nove i nove zahteve medjunarodne zajednice uveravajuci je uvek iznova kako ozbiljno misli. On time, naravno, placa ceh dosadasnje "hocu-necu" pregovaracke pozicije u kojoj je veoma mali broj obecanja zaista odrzan. Mozda je i moguce da on, koristeci svemocnu televiziju na kojoj drzi apsolutnu vlast, Srbe u Srbiji uveri kako je osnovni problem u tome sto Karadzic i njegovi nisu do sada ispunili nijedno obechanje koje su dali, ali sa svetskim silama ce to ici znatno teze.

Zapad je, svakako, shvatio da se Milosevic nasao u gotovo nemogucoj situaciji i sada insistira na tome da se ta cinjenica sto je bolje moguce iskoristi. U tome prednjaci Amerika, ciji zvanicnici i dalje govore o poostravanju sakcija protiv Srbije, odnosno Jugoslavije.

Iako je potpuno jasno da na domacoj politickoj sceni nema iole dostojnog protivnika, jer se na vreme potrudio da prakticno raskomada sve ionako slabe politicke grupacije i struje izuzev svoje Socijalisticke partije Srbije, unutrasnji polozaj Milosevica je itekako nepovoljan. U sredu je, po prvi put, Srpska pravoslavna crkva krajnje otvoreno istupila protiv njega, kritikujuci ga zbog zatvaranja granica prema bosanskim Srbima i optuzujuci ga da, nakon svega, zeli da "opere ruke u krvi svoje napacene brace".

Od samog pocetka, protiv Miloseviceve odluke o sankcijama su radikali Vojislava Seselja i Demokratska stranka Srbije Vojislava Kostunice, a uzdrzano ga kritikuje i Demokratska stranka Zorana Djindjica. Ove partije jesu parlamentarne, ali ne mogu ozbiljno uzdrmati Milosevicev polozaj. Za njega je, svakako, daleko veci problem to sto su korak koji je preduzeo do sada, osim socijalista, podrzali Srpski pokret obnove, najjaca opoziciona partija u parlamentu Srbije, i Gradjanski savez. Obe ove stranke do sada su u medijima predstavljane kao izrazito antipatriotske, izdajnicke i u svakom trrenutku spremne da prodaju srpski interes. Sada su se odjednom nasli na istim pozicijama i Milosevicu ce, svakako, biti veoma tesko da svojim pristalicama objasni sta se dogodilo i otkuda su, najednom, patrioti kakav je Seselj, u stvari, antipatrioti, a izdajnici kakav je Vuk Draskovic, na pravoj strani.

Cak i ako uspe da se izvuce iz ovog skripca, Milosevica vec na sledecoj krivini ceka novi problem. Allbanci na Kosovu, na celu sa Ibrahimom Rugovom, vec zauzimaju pozicije kako bi iskoristili situaciju i izborili se za drzavnost. "Oziveli" su i sandzacki Muslimani, a bice dosta problema i u Vojvodini. Nakon toga, naravno, dolaze gradjanska prava, sloboda medija i slicna pitanja koja su, takodje, vezana za konacno skidanje sankcija Jugoslaviji.

Tacno je, dakle, da u Srbiji trenutno ne postoji politicka snaga koja bi mogla ozbiljnije da ugrozi Milosevica, ali je takodje tacno da se politicke okolnosti, koje su dobrim delom nastale njegovim delovanjem, survavaju same u sebe, preteci nekontrolisanim haosom. U tom smislu predsednik Srbije je gotovo potpuno zavistan od volje medjunarodne zajednice i njene diskutabilne spremnosti da mu, pored batine, ponudi i makar jedno parcence sargarepe.

Karadzic, koji je ionako sve stavio na kocku, to svakako zna i ceka da se njegov dojucerasnji pokrovitelj do kraja izbruka pred licem svih Srba. U toj igri on, naravno, ne racuna da bi, u slucaju Milosevicevog pada, ili u slucaju da ovaj bude prinudjen da reterira, braca sa one strane Drine pohrlila u pomoc, ali racuna na ublazavanje stava i spremnost na dalje zajednicko trpljenje.

Dragan Janjic