CVORUGE JEDNOOKOG KRALJA

AIM, London

• Dok se, s jedne strane, novinari vajkaju da ratni uzasi koje beleze rizikujuci i svoje zivote ostavljaju politicare hladnim, ovi potonji smatraju da 'direktanim prenosom' rata mediji izazivaju presiju i ocekivanja tipa 'nesto se mora preduzeti'. Ponukan tim jadikovkama i na jednoj i na drugoj strani, Nick Gowing, spoljno-politicki uredinik Dnevnika na Cetvrtom kanalu britanske televizije upustio se u visemeseno istrazzivanje i dosao do - za ljude sa elektronskih medija - prilicno por azavajucih podataka. Da li je u zemlji slepih jednooka TV kamera kralj,pitanje je koje je gospodin Gowing postavio otvarajuci nedavno medjunarodnu konferenciju o medijima, odrzanu u Londonu. Za AIM jedan od vodecih novinara ovdasnjeg Cetvrotg kanala govori o studiji koju je radio za Harvard Univerzitet, o ratu u Bosni, profesionalizmu, zaboravljenim i 'zaboravljenim' incidentima u BiH, varljivosti TV ekrana.

AIM: Cesto se kaze da je ovo dekada satelita, da je televizija najuticajniji medij, da je ovo TV era i tako redom. Vec duze se bavite istrazivanjem odnosa izmedju izvestavanja sa ratnih podrucja i drzavnih politike. Sta ste utvrdili dosad?

NG: Uobicajeno je misljenje da televizijski program koji dolazi direktno sa ratnog poprista putem satelita iz mesta kakva su Sarajevo ili Vitez u Bosni ili Mogadis u Somaliji ili sada Ruanda, uobicajeno je, dakle, misljenje da imaju veoma snazan uticaj na kreiranje vladine politike, na izmenu spoljne politike odredjene drzave kad su u pitanju ratovi. Posle cetvoromesecnog istrazivanja i razgovora, u projektu koji sam radio za Harvard univerzitet - dosao sam do zakljucka da to uobicajeno misljenje 'ne drzi vodu', ili vazi samo za neke situacije u kojima, rekao bih, televizija izaziva politicku paniku medju politicarima i zvanicnicima.

Ali, u mnogim prilikama te uzasne, strasne, snazne slike imaju jak uticaja na vladu u smislu da kaze: mi smo pod pritiskom da nesto uradimo, dakle, nesto se mora uciniti i mi cemo nesto uciniti. Mislim da su takve situacije daleko redje nego sto mi pretpostavljamo. Smatram da je manji efekat na ukupnu politicku strategiju, ali ono sto se desava- to je da ima nekog efekta na takozvanom taktickom nivou, vise lokalnom nivou, onda kad se dese nepredvidjene stvari. I to je onaj momenat kad pocinje politicka k riza.

AIM: Zbog cega mislite da medija, elektronska medija, nemaju onaj uticaj na vladinu politiku kakav ste ocekivali?

NG: Kad pogledate slucaj Bosne, ono sto ja imam na umu je period posle Zalivskog rata. U ratovima kao sto su oni u Bosni i Somaliji, ono sto vidite je u biti cvsto opredeljenje i gvozdena volja da se odbace televizijske slike. Gledajuci unazad 1991-vu, kad je rat poceo u Sloveniji, pa u Hrvatskoj - mislim da su mnoge zapadne vlade smisljeno isle na odredjenu dvosmislenost. One su znale da treba da se vidi da nesto cine, ali u sustini, ako pogledate i ako razgovarate sa diplomatama koji su u to vreme bili an gazovani - oni su samo cvrsto odlucivali da donose odluke male cene i malog rizika. I to je bila politika. Naravno, oni su morali da osudjuju, da izrazavaju uvredjenost, ali su u sustini donosili odluke koje su bile veoma hladne, kako ne bi bili umesani na nacin na koji su televizijske slike od njih trazile. Mi to sada znamo. Ja to pocinjem da sagledavam. I ta celicna odlucnost ih je vodila tokom gotovog celog rata u bivsoj Jugoslaviji. Nije trebalo da zavaravamo sami sebe. Doneli su politicku odluku i, moze se reci, da je na mnogo nacina to bila mudra politicka odluka, jer da su uzeli aktivnije ucesce s namerom da sprece ili preduprede neki veci rat u bivsoj Jugoslaviji, nasli bismo se mozda u opstem balkanskom ili evropskom ratu. To je moj sud. Dakle, ako su donosili cv rste odluke od samog pocetka rata da bi zapravo ubrzali izuzetnu sporost onda se sve drugo sto se desavalo u poslednje tri godine sasvim uklapa u tu semu. Drugim recima, kad imamo taj horor u Jugoslaviji iz dana u dan, iz meseca u mesec, zasigurno od kraja 91., tokom 92. i 93, ne treba nikako da budemo iznenadjeni sada sto vlade nisu reagovale na televiziju onoliko koliko se ocekivalo.

Ja bih rekao da se zapadne vlade sad dvoume, da ce sa Somalijom postupiti drugacije nego sa Bosnom. Otuda, njihovo stvarno oklevanje u Ruandi. One osecaju da nema razloga da se umesaju, to nije u nacionalnom interesu, javno mnenje je otupelo prema necemu kao sto je Ruanda. Otupelo je, jer, na kraju, imamo toliko ratova da bih ja to nazvao supermarket-ratovi na televiziji. To nije samo Bosna, Somalija, to je i Nagorno-Karabah, Tadzikistan, Angola, ako hocete, Jemen, ako hocete, Liberija i, ko zna, Zair, ak o hocete. Ima toliko mnogo frontova i konflikata izmedju civilizacija i etnickih zajednica.

AIM: Govoreci o Bosni mora se priznati da su neke odluke donete posto smo videli neke prizore na televiziji, na primer ono sto se dogodilo u Sarajevu petog februara. Mislite li da su te odluke donete zbog TV slika o njima, ili zbog samih dogadjaja?

NG: Nema sumnje da postoje, kako ih ja zovem, momenti politicke panike, mada politicari i zvanicnici ne vole tu frazu kad se - ako hocete - linija prekida. Taj sajarevski masakr nije nista vise primer nego ostali. Moja istrazivanja kazu da je sam incident, ne TV izvestaji o njemu, bio katalizator diplomatske procedure koja je tad zapocela. Da, televizijeske slike su bile uzasne, ali osuda je zapravo pocela pre nego sto je vidjena slika na televiziji. Drugo, jos pre sarajevskog masakra, Francuzi su bili pritisnuti u diplomatskom svetu. To sto smo videli te slike na ekranu, to nije nista znacajno promenilo. To je doprinelo, ali nije imalo prsudam uticaj.

AIM: Da li se isto moze reci i za Srebrenicu, na primer?

NG: S druge strane, Sreberenicu, grad u istocnoj Bosni koji je bio okruzen srpskim snagama i gde smo znali da je humanitarna situacija ocajna - snimio je free-lancer Tony Bertly i to je imalo snazan efekat na formiranje sigurnih zona u vreme kad Zapad nije zeleo da stvara sigurne zone u Srebrenici. Sta se desilo u Ujedinjenim nacijam? Nesvrstane zemlje - uglavnom muslimanske - videle su slike i odlucile da reaguju. Tako je pet stalnih clanica moralo da deluje, podrzi ih i na drugi nacin posmatra televizij u. U tom smislu, televizija je imala snazan efekat i kreirala sigurne zone. To je spasilo mnoge zivote. Ali politicki i diplomatlski to je postala nesreca, jer je to postala oblast koju su Muslimani iskoristili da uptrebe UN hranu da ojacaju svoje snage. To ne kazem ja, to kazu UN ocene. Same sigurne erije postaju nova cinjenica u ratu, ali te sigurne erije, Srebrenica i Zepa, nastale su pre svega zahvaljujuci televiziji i to je ono sto je venecuelanski ambasador Diego Aria useo kao povod za svoj e reagovan je. On je zanemario stav UN sekretarija i stalnu petoricu. On mi je nedavno rekao: "Nisam shavato da nas je ono sto smo tamo stvarali vodilo zapravo u klopku.

AIM: Na drugoj strani imali ste dogadjaje kao sto su sukobi izmedju Muslimana i Hrvata u centralnoj Bosni ili Mostar koje nisu bili medijski dobro pokriveni. To ste Vi rekli.

NG: Da, u centralnoj Bosni na pocetku 1993, veci deo borbi izmedju Muslimana i Hrvata, koje su bile jednako strasne kao one u istocnoj Bosni izmedju Srba i Muslimananije, nije bio nikad medijski pokriven, delimicno zato sto smo,mislim, bili obasuti 'srpskom pricom', delimicno, cini mi se, zato sto je bilo tesko doci tamo, ali delimicno i zato sto su politicari napravili hladnu racunicu da javno mnenje moze da prihvati samo jednu crnu kapu, drugim recima - Srbe. Ali, borba Hrvata protiv Muslimana bila je i sto toliko strasna. Ja sam utvrdio da je u januaru 1993, cetiri meseca pre onih strasnih slika iz sela Amicci, emitovanih na BBC i ITN, dakle cetiri meseca pre toga, od britanskog kabineta je trazeno da se nesto vise ucini povodom hrvatsko-muslimanskog rata. I to se u sustini zanemarilo, jer nije bilo politicki zgodno u tom trenutku. Kad su se te slike iz Amicca pojavile sredinom aprila 1993, to se desilo slucajno, britanski snimatelj je bio sa britanskim vojnicima kad su saznali za masakr i otis li su prav o tamo. To je odmah imalo efekta na javno mnenje. Odjednom su ljudi shvatili: boze, nisu samo Srbi, nego i Hrvati i Muslimani, i Hrvati su jednako djavolski kao i Srbi, gledaj sta rade po mestima kao sto su Amicci. I tako ste imali razblazivanje politickog fokusa protiv Srba u vreme kad se govorilo o vazduznim napadima na Srbe. Drugim recima, te slike su ljude navele da shvate: ne treba samo osudjivati Srbe, Hrvati su jednako losi.

I naravno, ograniceno i vrlo periodicno medijsko pokrivanje Mostara, gde su se, po recima UN, Hrvati prema Muslimanima odnosili gore nego Srbi prema Sarajevu. To je malo bilo pokriveno jer je bilo suvise opasno ici tamo, ali i zato sto smo mogli tad da imamo samo jednu-dve satelitske antene u centralnoj Bosni, jedna je bila u Sarajevu, druga u Vitezu. Mostar je bila sasvim druga prica: izvestavacemo otud kad odemo tamo. Bilo je veoma opasno. Ali, Mostar je dosao na ekrane veoma kasno i nikad nije postao dr ugo Sarajevo.

AIM: Koliko zapravo od ratnih zbivanja vidimo na svojim ekranima?

NG: Mislim da je veoma tesko suditi dok je rat u toku. Mislim da su televizija i novinari na mnogo nacina uradili jedan zaprepascujuci posao u Bosni. Neki od njih su bili ubijeni. Ali, takodje, televizija i novinarstvo su na mnogo nacina ponizeni ovim ratom. Mi nismo imali mogucnosti, kao u Zalivskom ratu, da putujemo sa trupama. Mnogi novinari su na kraju odlucili da putuju sa trupama, jer je tako sigurnije. Ja ih ne kritikujem, to je zivotna cinjenica, to je mozda spasilo zivote mnogih novinara. Ali na kraju, ako ste isli sa vojnicima, da biste bili zasticeni, onda se mnogo od rata nije moglo videti. Mi nikad nismo videli nista od onoga sto su humanitarne organizacije videle. Ne kritikujem, to su zivotne cinjenice. Ali zato smo videli desetinu, petinu, mozda pet posto rata. Za toliko sam strahota cuo koje se nikad nisu pojavile na diplomatskim stolovima, televizijske kamere se nikad nisu priblizile tim strahotama. Ako treba da vozite i treba vam cetiri dana dana da prodjete kroz srpske ili hrvatske polo zaje, to nije jednostavno. Ponekad novinari iz stampe uspeju da dospeju tamo, jer jedino sto im treba su njihove oci, usi i mozgovi da zapamte i oni to zabeleze. Ali, to nikad nema - to bi se novinari iz novina slozili - tako snazan efekat kao sto ga ima televizijska slika.

AIM: Cini se kao da je prilicno tesko zapravo definisati televiziju i njenu ulogu u ratu.

NG: Televizija ima snazan ali mutan efekat. Kako mi je jedan Un zvanicnik rekao: Vi nikad ne mozete da kazete sta se dogodja na televiziji. To je kao kad se probudite ujutru sa cvorugama. Desi se da neki strasni dogadjaji nemaju nikakav politicki efekat, drugi pak imaju neuobicajeno veliki politicki efekat. To je veoma mutno. To je veoma dubok ali i mutan proces. To je nepredvidivo, ne mozete ga uhvatiti, menja se i menjace se opet.

Mislim da sad ima vise oklevanja u vladama, opterecenim manjkom novca, manjkom snaga. Takodje, one mozda shvataju da reagujuci i stvarajuci uslove za humanitarnu pomoc zapravo produzuju rat. To je djavolski teska odluka koju treba da donesu, ali ne pre nego zaracene strane u Bosni ne odluce da zele mir. Postoje verovatno ogranicenja iza kojih medjunarodna intervencija ne moze da ide. To je moja procena, to je velika doktrinarna debata i ne moze se razresit samo raazgovorom sa Vama, ali to je debata u kojoj mnogi pocinju da govore: ne treba da se mesamo osim ako smo u stanju da sprecimo u samom pocetku. Ali, ako ne ucinite to u samom pocetku, gubite bitku i to morate prihvatiti cak i kad je to placeno uzasnim brojem zivota.

Milica Pesic AIM London

Izvodi iz ovog intervjua objavljeni su na Radio Slobodnoj Evropi.