POMERANJA NA ALBANSKOJ POLITICKOJ SCENI NA KOSOVU?

size: Poslednjih dana kao da je pocelo da se odmotava klupko, oko nekih dogadjaja koji su svojevremeno uznemirili celokupnu javnost sadasnje Jugoslavije, ukljucujuci i Kosovo.Ispovest policijskog inspektora Dragana Mladenovica potvrdjuje da nisu bile neosnovane sumnje da se iza mnogih napada na patrole milicije, na Kosovu, kriju upravo njihove kolege. Kao prvo, javno "priznanje" ,Mladenovic podseca na slucaj u Glogovcu, kada je pre vise od godinu dana ubijeno i ranjeno 5 - rica policajaca. Iako se pretpostavlja da, zbog ovakve ispovesti, Mladenovic nece proci bas najbolje, oku ne moze izbeci, da se nesto, ne bas sitno, desava i na srpskoj politickoj sceni. Fizicki obracun u Skupstini Srbije, izmedju obezbedjenja i srpskih radikala, moze biti i logicna veza, ova dva, analiticari smatraju inscenirana incidenta. Dok traje obracun medju srpskim liderima, pre svega izbacivanjem "prljavog vesa" u javnost, na kosovskoj politickoj sceni kao da se stisala atmosfera, u kojoj su neki zeleli da preuzmu liderstvo od prvog coveka kosovskih Albanaca Ibrahima Rugove. Pre svega optuzujuci Rugovu za izdavanje "nacionalnih interesa", odnosno, po njima vodjenja nedovoljno radikalne politike, radi ostvarenja nezavisnog i samostalnog Kosova, jedan broj ne tako bezuticajnih licnosti ipak nisu dobili podrsku Albanaca na Kosovu.

Stalni pokusaji srpske tajne policije da kroz razne kampanje, sudske procese i inscenirane incidente "dokazu" teroristicki karakter albanskog pokreta na Kosovu do sada nisu urodili plodom. Albanci nisu nasedali na policijske provokacije. Masovna represija nije uspela da indukuje pobunu ili formiranje ekstremnih albanskih grupa koje bi krenule u protivakcije sa obrazlozenjem: "Teror je prevrsio svaku meru. Srbiji treba uzvratiti istom merom!"

Neke od tih provokacije bile su isuvise ocigledne. Recimo, maja meseca prosle godine, neposredno pred smenjivanje Cosica, na Kosovu je bio insceniran napad na policijski kombi u kojem je navodno poginulo dvoje a ranjeno vise srpskih policijaca. Incident se "dogodio" u Glogovcu i, mada su konkretne indicije, kao i sam politicki momenat, ukazivali na reziju ili interni sukob medju policajcima, srpska propaganda je krivicu za napad pripisivala "albanskoj teroristickoj grupi". Zabelezno je,jos tada, da nije bilo uobicajene drzavne sahrane poginulih milicionera, da je tokom desetodnevnog "procesljavanja" Glogovca i okoline policija po albanskim kucama trazila samo oruzje, novac i dragocenosti, a ne podatke o navodnim teroristima, kao i da prakticno nije povedena ozbiljna istraga, niti su ikada saopsteni njeni rezultati.

Da je bila moguca iole ozbiljnija istraga, ona bi lako razoblicila policijsku montazu. Danas, posle nesto vise od godinu dana, postoje nove, veoma ozbiljne indicije o namestaljki. Inspektor srpskog MUP-a Dragan Mladenovic, u intervjuu koji je dao za lokalnu radio stanicu B-92, progovorio je o vezama koje vrhovi srpskog MUP-a imaju sa organizovanim klasicnim i politickim kriminalom, da bi, izmedju ostalog, pomenuo i slucaj Glogovca, kao jednu od policijskih inscenacija.

Srpske vlasti, razume se, nece nista preduzeti da bi se otkrila istina. Uostalom, da se Srbija do kraja pretvorila u policijsku drzavu pokazuje i poslednji primer obracuna u srpskoj Skupstini, kada su specijalne policijske jedinice tukle poslanike parlamenta. Prosle godine pretuceni su Vuk i Danica Draskovic i uhapseni poslanici SPO koji su imali imunitet, ove godine su u samoj Skupstini pretuceni poslanici SRS-a. Ko je sledeci na redu?

Albancima, koji su prvi iskusili teroristicki karakter Milosevicevog rezima, ova politika postala je isuvise prozirna. I "najradikalniji" medju Albancima ne zagovaraju terorizam i jako se cuvaju policijskih provokacija. To je glavni razlog zasto je albanski pokret i u svojoj osnovnoj matici i u lepezi drugih strujanja ostao dosledan nenasilnim sredstvima borbe za nezavisnost Kosova.

Medjutim, i strani, a i domaci analiticari, stalno su postavljali "logicno" pitanje - koliko ce jos moci da traje strpljenje Albanaca? Nesto ce morati da se desi i u albanskom pokretu, koji vec cetiri godina prakticno tapka u mestu. Poslednjih meseci ova ocekivanja da ce se nesto desiti bila su u porastu. Anliticari su nakon ostavki nekih rukovodecih ljudi, javnih napada oponenata na politiku DSK i dr. Rugovu, kao i nekih drugih indicija dosli do zakljucka da albanskom pokretu na Kosovu predstoje veliki raskoli. To uverenje bilo je pojacano i zbog stalnog odlaganja odrzavanja Skupstine DSK.

Medjutim, kada je Skupstina DSK konacno odrzana, pokazalo se da su najave bile netacne. Skupstina DSK bila je preorganizovana i nije ostavljen prostor za otvaranje skakljivih tema i raskola. DSK kao vodeca politicka organizacija na Kosovu, nije zeleo nista da prepusti slucaju, a dosta je naucio i iz iskustva drugih manjih partija, koje su se tokom prosle i pocetkom ove godine, nakon unutrasnjih frakcijskih konflikata podelile ili iz sukoba izasle osetno ostecene i oslabljene.

Dr. Ibrahim Rugova nakon izrezirane Skupstine DSK nije izasao oslabljen. Naprotiv. Kao i u drugim kriticnim situacijama, dr. Rugova je i ovoga puta pokazao suptilan osecaj za politicki tajming. Iako je vise meseci medju analiticarima preovladavao utisak da je Rugova previse inertan, da stalno okleva, da mu opada uticaj, da dozvoljava da mu se pred ocima partija raspada, da nije preduzeo nista da spreci osipanje najumnijih glava i najsposobnijih kadrova iz albanskog pokreta itd., pokazalo se da su efekti takve "inertne" i "neodlucne" politike upravo obratni: da je Rugova je ucvrstio svoju lidersku poziciju i prestiz i da je vodeca partija, bar spolja gledano, ne samo zadrzala visoki stepen monolitnosti i operativnosti, vec je i ucvrstila superiorni polozaj u odnosu na druge partije i pokrete na Kosovu.

Umesto predvidjenog sukoba "umerenjaka" i "radikala" u albanskom pokretu, u ovoj je fazi zapravo doslo do razbistravanja odnosna snaga na relaciji centar i periferija pokreta, odnosno DSK, kao vodece politicke snage, i brojnih malih politickih partija, sa uglavnom satelitskom funkcijom u nacionalnom pokretu. Pokazalo se naime da su male partije izgubile identitet pa i uticaj, jer nisu imale mogucnosti da se profilisu kao unutrasnja opozicija, a nisu mogle biti konkurentne ni kao alternativa nacionalnom pokretu.

Strpljivi i lukavi Rugova uspeo je u medjuvremenu da istera na cistinu i svoje glavne oponente, koji su se istrcali i sada "vise" u praznom prostoru, bez neke ozbiljne politicke podrske. Radi se, pre svega, o preambicioznom akademiku Redzepu Cosji, koji je sebe video u ulozi duhovnog oca nacije i svealbanskog politickog lidera, i Ademu Demaciju, kao legendi albanskog oslobodilackog pokreta, koji takodje nije krio ambicije da preuzme vodecu ulogu u albanskom pokretu. Cosja i Demaci imali su tokom zime i proleca nekoliko ofanziva protiv DSK i dr. Rugove, gde su optuzeni za okostavanje pokreta, birokratizam, nesposobnost i potencijalnu izdaju nacionalnih interesa. Medjutim, ove kritike nisu imale nikakvog odjeka, niti su uticale na okupljanje alternativnih politickih snaga. Njihov problem je bio u tome sto sem kritike i verbalnog radikalima nisu ponudili nikakvu drugaciju platformu. U Demacijevom slucaju sta vise, zalaganje za aktivniju rezistenciju nije podrazumevalo oruzani otpor, vec spremnost na samopozrtvovanu odbranu prava i institucija, dok su, s druge strane, neke njegove izjave navodile na zakljucak da je on spreman da ide i ispod minimuma albanskih zahteva. Naime, zapamcene su njegove izjave gde je dozvoljavao mogucnost prihvatanja specijalnog statusa, odnosno siroke autonomije za Kosovo. Nakon poslednjeg neuspesnog javnog napada na DSK i Ibrahima Rugovu, i reakcija koje je doziveo u susretu sa masama, Demaci odaje utisak coveka koji se pomalo razocarao u dnevnu politiku. On se sve vise povlaci iz javnosti, a kao izgovor mu sluzi to da zavrsava novi roman.

Medjutim, prema nekim misljenima, on niposto nije gubitnik vec najveci dobitnik tihog pomeranja snaga unutar albanskog pokreta. Oni smatraju da je Demaci zapravo streteski najjaca figura u pokretu, i to obrazlazu cinjenicom da je u DSK veoma ojacalo krilo bivsih politickih zatvorenika iz marksisticko-lenjinistickih grupa, ciji je duhovni lider Demaci neosporno bio jos od sezdesetih godina. Ipak, nije iskljucena i druga solucija, da su radikalnije struje medju bivsim marksistima zapravo vec otpisale Demacija kao lidera, a neki medju njima su stigli do kljucnih pozicija u pokretu, sto im daje mogucnost da ispolje i svoje vlastite liderske ambicije. Pakt izmedju dr. Rugove i organizatora demonstracija iz 1968. i 1981. godine, doveo je do nove strukture Glavnog odbora DSK, kao potencijalno velike koalicije patriotskih snaga. Ova koalicija, pored najviseg partijskog organa, kontrolise i jedini dnevni list na albanskom jeziku "Bujku". Naime, glavni urednik, njegov zamenik i cetiri clana redakcije usli su u Glavni odbor DSK.

Demaci je za sebe rezervisao ulogu moralne snage pokreta, te se i dalje zadovoljava rukovodjenjem Odbora za zastitu ljudskih prava i sloboda. Hoce li se u odredjenom trenutku aktivirati u samom pokretu i na koji nacin ostaje da se vidi. Jedno vreme se medju Albancima smatralo da bi on mogao biti idealna licnost za predsednika Parlamenta Republike Kosovo, ukoliko bi se on konstituisao. Ali, to bi podrazumevalo da se on i Rugova nekako pomire i nadju na istim talasnim duzinama, sto do sada cesto nije bio slucaj.

Drugacije stoje stvari sa akademikom Redzepom Cosjom, koji je u otvorenim konfrontacijama sa dr. Rugovom politicki, prakticno za sada "izgoreo". Cosja je pre nekoliko godina, kao naucnik i nacionalni ideolog, imao veci uticaj i karizmu nego dr. Rugova. On je za kratko vreme potrosio i uticaj i karizmu zbog neodmerenih i nerealnih kritika na racun DSK i dr. Rugove, koje su shvacene kao izraz licne sujete i povredjenih liderskih ambicija. Cosja nije uspeo ni sa platformom budjenja svealbanskog politickog pokreta, na cijem bi celu bio on. Napadajuci i predsednika Albanije Sali Berisu i Rugovu za nacionalnu izdaju, jer su oni, prema njemu, odstupili od albanskog nacionalnog programa koji podrazumeva zalaganje za etnicku Albaniju, Cosja je postao ideolog verbalnog radikalizma, kojeg su pratile samo male politicke grupe, tako da je on na kraju skoro sasvim izgubio kompas.

Kada se radi o ostalim oponentima i potencijalnim konkuretnima dr. Rugovi, oni mozda nisu prosli sa javnom blamazom koju su doziveli Demaci i narocito Cosja, ali su takodje skoro svi dosli u tabor gubitnika. Veton Suroi, koji je od 1990 godine zagovornik gradjanskih opcija i istinskog pluralizma, napustio je pre godinu i po dana liderski polozaj u Parlamentarnoj partiji Kosova (u njegovo vreme socijal-liberalne orijentacije) i sada izdaje nedeljnik "Koha", ciji je glavni sponzor Soros fondacija. "Koha" drzi dosta ostar i polemicki kurs prema DSK. I poslednji Kongres DSK napadnut je kao Kongres velike rezije, slican kongresima u vreme komunizma "gde je clanstvo sluzilo kao numericka baza za izgradnju piramide odlucivanja, a na cijem su vrhu sedeli drugovi koji su znali kako treba da se odvijaju stvari". Suroi i njegov list pokusavali su da problematizuju pitanje paralelnog centra odlucivanja, odnosno da stvore platformu za okupljanje "otpisanih", ali, ova agitacija nije dala nekih vidnih rezultata.

Slicnu akciju okupljanja "otpisanih" pokrenula je i Luljeta Pulja Beciri, predsednica jedne od frakcija, podeljene Socijaldemokratske partije Kosova. Ova inicijativa bila je pokrenuta pre dva-tri meseca u formi prethodnih konsultacija sa nekoliko nezavisnih intelektualaca, i liderima potencijalno "opozicionih" partija u albanskom pokretu. Prema nekim glasinama, iza ove inicijative stajao je zapravo akademik Cosja. Medjutim, kada je inicijativa provaljena u javnosti, Ljuljeta Pulja Beciri je izdala ostro saopstenje, u kojem je potvrdila da se radilo na projektu okupljanja uticajnih politickih snaga i licnosti, ali da to nije bio projekat protiv DSK i dr. Rugove. Time je sve opet razvodnjeno i PSDK se vratio u kolotecinu satelitske nacionalne partije, koja je prakticno bez identiteta. Slicno stoje stvari i sa onom drugom Socijaldemokratskom partijom Kosova i ostalim malim albanskim partijama.

Sada se nezvanicno moze saznati da je slicnu ideju imalo i rukovodstvo Parlamentarne partije Kosova. Tvrdi se da postoji cirkularno pismo upuceno rukovodstvima ostalih manjih partija sa pozivom na saradnju. Pre Skupstine DSK ovakva inicijativa je jos mogla da ima neku pretecu notu, ali nakon Skupstine i trijumfalne potvrde mandata dr. Rugove, ona za neko vreme postaje deplasirana.

U sadasnjim uslovima niko vise nema sansi da ugrozi liderski polozaj Rugove u albanskom pokretu.

U DSK ipak postoji mala nepoznanica. Ko ce se izmedju 55 izabranih clanova Glavnog odbora DSK naci na listi novog Predsednistva. Iako je skoro kompletno rukovodstvo DSK (sem onih koji su u medjuvremenu dali ostavke) uslo u sastav Glavnog odbora, po svemu sudeci nece za sve biti mesta i u novom Predsednistvu. Analiticari sa posebnom paznjom ocekuju kako ce na izborima proci akademik Fehmi Agani, sadasnji potpredsednik DSK, koji je bio kljucni ideolog partije i zagovornik umerenijih opcija, licnost koja je uz Rugovu, najvise doprinela odrzavanju kompromisnog kursa i unutar partije i prema spoljnim faktorima. Agani je, kako se tvrdi, imao stalne sukobe sa radikalnijim i nestrpljivijim strujama unutar DSK, sluzeci kao amortizator za indirektne napade na dr. Rugovu. Ukoliko bi Agani ispao iz novog rukovodstva DSK -a, to bi mogao biti signal da se odnos snaga bitnije pomerio i da ce Rugova u narednom periodu sam morati da se nosi sa radikalnijim strujama unutar partije. Zbog toga ce on verovatno uloziti citav svoj autoritet da zadrzi Aganija na potpredsednickom polozaju. Agani je Rugovi i DSK-u narocito potreban kao pregovarac u potencijalnim albansko-srpskim razgovorima, jer u tome ima najvise iskustva i sposobnosti.

Skeljzen Malici, AIM Pristina