MESOVITE ALBANSKO-SRPSKE BANKE NA KOSOVU?

Pristina Jul 19, 1994

Na Kosovu se poslednjih godina, pored stvaranja paralelnih politickih sistema, razvijao i sistem precutne ekonomske saradnje. Biznis nije priznavao etnicke kriterije. Poslednjih dana najvljuje se i formiranje dveju banaka sa mesovitim albansko-srpskim, odnosno albansko-crnogorskim kapitalom. Na celu ovim banaka naci ce se bivsi kosovski lideri Remzi Koljgeci i Jusuf Zejnullahu. PolitiCki i sindikalni krugovi na Kosovu reaguju oStro protiv ovih projekata za koji je zainteresovan veliki biznis.

Na Kosovu se od 1990 godine paralelno razvijaju dva nacionalna projekta i njima saobrazni politicki sistemi. Srbi su uspostavili izrazitu manjinsku administrativno-policijsku kontrolu Kosova koja predstavlja varijantu aparthejda, dok su Albanci, tamo gde je to bilo moguce, izgradili paralelne politicke, prosvetne i kulturne institucije, pomocu kojih pokusavaju anticipirati punu samostalnost Kosova. Ta dva projekta su razume se sasvim nepomirljivi i zato vode ka sve vecoj divergenciji, odnosno do konacne, ili-ili solucije.

Medjutim, posto ni Srbima a ni Albancima u ovom periodu, zbog razlicitih razloga, nije odgovorao otvoreni sukob, oni su bili prinudjen i da se opredele za varijantu paklenog suzivota u uslovima ravnoteze straha i odlaganja konacnog sukoba. Zbog toga je u protekle cetiri godine pored paralelnih politickih projekata, nastao i jedan konvergentni prostor srpsko-albanske ekonomske saradnje, koji je bio od zivotnog znacaja i nije mogao do kraja biti podeljen po nacionalnom kljucu. I ovo konvergentno podrucje saradnje je, razume se, bilo je anomalicno, sadrzavalo mnoge elemente nasilja, pljacke i kriminala pod drzavnom kontrolom. Ali i u takvim uslovima razvijena je siva ekonomija, uglavnom trgovina, koja je postala osnovom za naglo bogacenje jednog sloja ljudi, kao i ekonomskog opstanka dobrog dela populacije. Medjunarodne ekonomske sankcije protiv Srbije i Crne Gore uvedene 1992 godine, kao i veoma visoka inflacija koja je trajala te i naredne godine, uticali su jos vise na jacanje paralelnih ekonomskih i finansijskih tokova, pri kojima su oni koji su imali najmanje etnickih predrasuda najvise profitirali. I u Srbiji i na Kosovu biznismeni raznih profila, uglavnom trgovci i preprodavci, ali i proizvodjaci deficitarnih i konjukturnih roba, brzo su otkrili da ih ne zanima "etnicko" poreklo njihovih poslovnih partnera, vec su se rukovodili skoro iskljucivo logikom profita.

U prvo vrema poslovni kontakti albanskih i srpskih biznismena odvijani su uglavnom u diskreciji, daleko od ociju i jedne i druge javnosti, ali i drzavnih organa, koji su hteli da sprece da kosovski trgovci otkupljuju robu koja je na srpskom trzistu bila deficitarna, pre svega poljoprivredne proizvode. Medjutim, posto su kosovski Albanci zbog nepoverenja prema srpskim bankama u aferi drzavne pljacke deviznih stednih uloga, sacuvali svoje devizne rezerve, a u medjuvremenu su pocele da im pristizu i velike kolicine deviznih doznaka od njihovih rodjaka koji su trazili azil i ekonomsko utociste u Zapadnoj Evropi i SAD, srpska ratna ekonomija pocela je da respektuje kosovsko (kao i sandzacko) trziste kao znacajno podrucje za osiguravanje "zdravog" novca.

Srbija, razume se, nije na Kosovu mogla samo ispumpavati devize od Albanaca bez odredjenih ustupaka, pa i strateskih. Iako nerado, u najkriticnijem periodu visoke inflacije i nestasice roba na trzistu, Kosovo je bilo relativno bolje snabdeveno osnovnim namirnicima (brasno, mleko, ulje, sapuni deterdzenti itd.) u odnosu na Beograd i unutrasnjost Srbije. Kosovski trgovci raspolagali su devizama i uglavnom placali u gotovom, na ruke, i za njih nije bilo zatvorenih vrata na srpskom i crnogorskom trzistu, ni u privatnom, a ni u "drustvenom" sektoru. Tamo gde su se isprecivali propisi manje vise lako pronalazio se nacin da se podmite drzavni cinovnici. Naravno, veletrgovci su podmicivali visoke cinovnike i direktore drzavnih firmi, dok su mali trgovci potplacivali nize cinovnike i policiju. Drzava je postala korumpirana od vrha do dna, funkcionisuci kao sprega birokratije i mafije, a vezu medju njima osiguravala je i odrzavala policija. Tako je, recimo, od decembra 1992. god., srpski rezim na Kosovu, kao poslanika srpske skupstine, instalirao kriminalca i placenog ubicu Zeljka Raznjatovica - Arkana, koji je pored funkcije zastrasivanja Albanaca i organizovanja paramilitarnih jedinica, organizovao i sivo trziste novca i mrezu drzavnog reketa, pri cemu je - to verovatno nisu samo price - morao saradjivati i sa lokalnim albanskim bosovima.

I kosovski Srbi, koji su u prve dve godine uvodjenja aparthejda stekli velike privilegije i dobro naplacivali svoj patriotizam, nakon pocetka izuzetno skupog bosanskog rata nisu vise mogli racunati na drzavne fondove Srbije. U toku 1993. godine njihova primanja pala su na 5 do 10 DM. Ovo ponizavajuce saznanje osvestilo je jedan deo srpskih patriota, tako da su poceli da saradjuju sa Albancima, uglavnom putem naplacivanja rente za uzurpirane objekte i poslovne prostorije. Citav niz srpskih drzavnih firmi, koji su nasledile ogromne objekte, odrzava se prakticno zahvaljujuci kirijama od prostorija koje su iznajmili preduzimljivim Albancima.

U politickim instancama i medju dezurnim patriotima sa obe strane, ovaj proces srpsko-albanske ekonomske saradnje uvek je pracen sa velikim podozrenjem i, razume se, zestokim kritikama. I jednima i drugima cinilo se da se tu radi o rasprodaji nacionalnih interesa. Ovakav pristup bio je narocito prisutan medju ekstremnim kosovskim Srbima, recimo onim okupljenim oko lista "Jedinstvo". Mada se i samo "Jedinstvo" odrzava na radu albanskih listova ("Bujku", "Zëri" "Koha" i drugi albanski listovi placaju za iznajmljivanje prostorija i stampanje enormne novce, koji se slivaju na ziro-racun srpske firme "Panorama", koja je pod kontrolom ekstremista iz "Jedinstva"), stalno odrzavaju propagandu protiv saradnje sa albanskim trgovcima, kao vidu kolaboracije i izdaje srpskih nacionalnih interesa.

S druge strane, i albanski trgovci su bili pod stalnom prismotrom zbog svoje trgovine za srpskim firmama. Iako je skoro svima bilo jasno da bi bez snalazljivosti trgovaca i razgranjavanja sive ekonomije Kosovo mnogo teze izdrzalo ogromnu politicku i policijsku presiju, ipak se u kosovskim medijima stalno trazila granicna crta koja razdvaja kolaboraciju iz nuzde, sa kolaboracijom koja prelazi u izdaju nacionalnih interesa i ide na ruku neprijateljskom nacionalnom projektu. Ovo drzanje na oku ekspanzivnog albanskog biznisa predstavljalo je na neki nacin potsecanje da je i za njih sadasnje stanje status kvoa privremeno, odnosno da je nacionalni interes ipak iznad njihovog trenutnog ekonomskog interesa. Albanski biznis je u vecini bio svestan dvostruke misije i izdasno je pomagao i odrzavao paralelni politicki, prosvetni, informativni, kulturni i sportski sistem medju Albancima. Krajem prosle godine, iz dobro informisanih krugova, moglo se doci do podatka da je za odrzavanje paralelnog albanskog skolskog sistema (za koji je potrebno oko 1,5 milion DM mesecno) tokom prosle godine oko 70 odsto sredstava prikupljano na samom Kosovu, uglavnom iz priloga albanskih biznismena, dok je samo 30 odsto pristizalo iz nacionalnog fonda koji se prikuplja u albanskoj dijaspori i koji kontrolise kosovska vlada u egzilu.

Medjutim, iako albanski biznis ima velike zasluge za nacionalni pokret, on je i dalje pod lupom odredjenih krugova koji sve oblike kontakata sa Srbima mere arsinom rigidno shvacenih nacionalnih interesa. Poslednjih dana u Pristini je ponovo pojacana propaganda protiv tzv. "biznis-kolaboracionizma". On se povezuje sa najavom formiranja dveju mesovitih banaka na Kosovu. Prva, "Gama" banka imala bi 51% osnivackog kapitala privatnih albanskih biznismena i 49 % kapitala Beogradske komercijalne banke, dok se u drugom slucaju radi o otvaranju punkta "Mon tenegro" banke iz Podgorice, u koji bi se takodje ukljucio kosovski kapital. Ono sto je posebno iritiralo dezurne albanske patriote jeste podatak da ce se na celu "Gama" banake naci Jusuf Zejnullahu (predsednik poslednje komunisticke vlade Kosova, koji je neko vreme bio i predsednik kosovske vlade u ekzilu, ali je brzo smenjen) dok se za ekspozituru druge "Montenegro" banke saznaje da ce joj na celu biti Remzi Koljgeci, takodje bivsi komunisticki lider iz najkriticnijeg perioda ugusivanja kosovske autonomije (predsednik Kosova u periodu 1988-1989 g.).

Protiv formiranja ovih banaka najpre je reagovao predsednik nezavisnih sindikata Kosova, dr. Hajrullah Gorani. On je upozorio bivse komunisticke lidere da je u medjuvremenu, dok oni nisu bili na sceni, "albanski narod razvio visoku nacionalnu svest i zna svoj put i kome treba da veruje, tako da blok kolaboracionista koji zeli da stvori nacionalsovinisticki srpski sistem, koji bi se suprotstavio albanskom nacionalnom bloku, nece imati nikakvog efekta". Reagovao je i list "Bujku", koji u nesto blazoj formi postavlja pitanje koja je prava pozadina otvaranja "Montenegro" i "Gama banke" u Pristini? U komentaru ovog lista s pravom se zapaza da je formiranje ovih banaka povezno sa interesom onih koji zele da prave veliki biznis. U izmenjenim uslovima pokusaja zavodjenja reda u jugoslovenskoj ekonomiji (plan profesora Avramovica), gde finansijska policija ima velike kompetencije, postalo je mnogo rizicnije poslovanje na crno. Veliki kapital sada trazi sigurne banke, koje ce garantovati isplate i brzi protok kapitala. "Bujku" citira neimenovanog albanskog biznismena koji je izjavio da njemu treba jaka banka, koja bi ga mogla pratiti u njegovim poslovima.

Ipak, u zakljucku komentara se osnivaci novih banaka upozoravaju: "posao u koji su krenula dva bivsa kosovska funkcionera je dosta rizican i nema podrsku ni jednog albanskog politickog subjekta a ni sindikata, i poceo je da se ocenjuje kao kolaboracionizam, iako se niti jedan njihov individualni postupak ne ometa".

Ono cega se danasnji albanski politicki lideri najvise plase nije sama cinjenica osnivanja ovih banaka. Razume se da su albanski biznismeni i do sada poslovali sa srpskim bankama, sto je nuznost sve dok je zvanicno sredstvo placanaja na Kosovu i dalje dinar. Oni objektivniji procenjuju da ce za tokove biznisa i poslovanja na Kosovu ove dve banke imati velikog znacaja i pozitivnog uticaja. Razume se ukoliko ih drzava Srbija jednog dana, kako se upozorava, prosto ne opljacka, kao sto je to uradila sa bivsom Bankom Kosova. Albanske nacionalne lidere najvise plasi sama ideja zajednicke banke, koja se na simbolickoj ravni dozivljava kao pocetak nove integracije, odnosno kao institucionalizacija necega sto oni kao politicku ideju odlucno odbijaju: da Kosovo ostane u sastavu Srbije. Postavljanje lidera bivse autonomije na celo novih banaka cini im se kao uvod u vracanje automonije, na kojoj insistiraju medjunarodni faktori. Na upravo zavrsenom kongresu vodeceg Demokratskog saveza Kosova prilicno je ojacalo krilo nacionalnih ideologa, tzv. blok bivsih politickih zatvorenika iz jezgara pobuna 1968.i 1981.godine.

Na Kosovu se, kao i u Srbiji, tek ocekuje teska borba izmedju naciokratskih i izolacionastickih ideja nacionalnih institucija (pa i nacionalne banke), s jedne strane, i modernog multinacionalnog kapitalizma, s druge strane, koji tezi otvaranju granica i slobodnom protoku kapitala i roba. Predstojeca faza postepenog otvaranja kosovskog pitanja samo ce pojacati nervozu i ne samo srpsko-albanske relacije, vec i front unutrasnjih razracunavanja. Tek tada ce se videti koliko su ozbiljna nastojanja velikog biznisa da predje nacionalne. Prognoze za sada nisu dobre, ali i biznis se pokazao zilavim. Pitanje je samo kada i koliko ce on biti u mogucnosti da politici diktira svoje uslove.

Shkëlzen Maliqi AIM Pristina.