PETICAMA DO MRZNJE

,AIM, Beograd, 14. 07. 94.

Slucajno ili namerno, tek postedjeni su ostali samo djaci-prvaci: jedino u bukvaru nema mrznje prema drugim narodima, obozavanja rata, glorifikovanja srpske slobodarske proslosti. Vec u drugom razredu mali Srpcici ce iz citanke za srpski jezik nauciti da pripadaju "genocidiranom" narodu, koga su nemilosrdno ubijali, pokrstavali, proterivali sa vekovnih ognjista, hapsili, slali u logore, streljali... U citanci se navodi da su to tokom II svetskog rata radili fasisti, potpomognuti od domacih izdajnika i naroda susednih drzava - uredno pobrojanih, kako bi se lakse zapamtili. A u 5. i 6. razredu u udzbenicima jezika i knjizevnosti, iako to nije opredeljeno literarnim razlozima, dolazi do pravog "ratnog udara" na mala bica. Broj ratnih tema strahovito raste: krvi ima do kolena, ubija se na sve moguce i najsurovije nacine, a oruzje samo grmi i stekce.

Zivot na oltaru domovine

Analizirajuci skolske citanke za osnovce, sociolog Vesna Pesic istice da u njima ima 4 puta vise tekstova sa ratnom tematikom (o upotrebi fizicke sile u odnosima medju drzavama i narodima, o borbama, junastvu, stradanju, pogibijama, placanju nacionalne slobode krvlju) nego s mirovnom (o saradnickim i miroljubivim odnosima medju drzavama i narodima, o pozeljnosti mira nasuprot nesreci rata). U pogledu broja strana, ovaj je odnos jos drasticniji: 5 odsto stranica koje ce djaci procitati tokom 8-godisnjeg skolovanja posveceno je mirovnoj, a 84 odsto ratnoj tematici.

Skolske vlasti i autori udzbenika, upucuje ova analiza, sistematski kod dece stvaraju spremnost za rat i junacke patriotske podvige. Kroz udzbenicke tekstove, kojima se selekcionisu ljudska iskustva i odredjuju "socijalno legitimna znanja", osnovcima se izgradjuje vrednosni sistem u kome se velicaju ratnicke vrline, snaga i hrabrost da se zrtvuje zivot za zajednicu. Od ukupno 58 ratnih tema, u 52 isticu se izvanredna junastva, bespogovorno umiranje za slavu i cast naroda, patnje naroda koje sluze novim generacijama kao uzor i nadahnuce. Kvantitativna i sistematska zastupljenost patriotsko-ratnih tema, zakljucuje sociolog Pesic, sluzi "pozitivnom vrednovanju bespogovorne duznosti, srece i casti da se polozi zivot na oltar naroda i otadzbine".

Ako bi se u brizljivo odabranim stivima u djackim citankama mogla izdvojiti jedna vrednost kao centralna, onda bi to bio fizicki opstanak zajednice tj. odbrana drzave ili naroda od spoljnog neprijatelja. Prenaglasenost borbe protiv tudjina stvara utisak da je zajednica unutra beskonfliktna. U knjizevnim tekstovima, kako navodi autor istrazivanja, nema nijednog primera junastva ni stradanja radi ostvarenja "unutrasnje slobode" - slobode od vlasti. Iznutra se zahteva samo sloga.

Ovakvo vaspitno usmerenje osnovaca, u cijem sredistu je fiksacija za spoljnog neprijatelja, stradanje kao uslov opstanka naroda i istorijskih podviga, spremnost na zrtvu pojedinca, dopunjeno je jos i stvaranjem uverenja "da je nas narod bezgresan - on vodi samo pravedne ratove i zato ih uvek dobija".

Slican tip socijalizacijskog obrasca i slicna uverenja zastupljeni su i u nastavi istorije. Na osnovu opsezne analize udzbenika istorije za osnovnu i srednju skolu, istoricar Dubravka Stojanovic zakljucuje da se istorija djacima prezentuje kao zbir zastrasujuceg broja cinjenica koje sveobuhvatni zivot drustva suzavaju na oblast politickog. Proslost, prefabrikovana u politicku proslost, olicena je u nizovima njenih najvidljivijih primera: ratovima, ustancima, revolucijama i njihovim nosiocima - istorijskim licnostima. U opstu istoriju, zbir ratova i revolucija, nacionalna istorija ukljucena je zbirom svojih ratova i revolucija kao doprinosom.

Uverenje steceno iz citanki, ovde se, dakle dopunjuje. Osnovna matrica ratnickog obrasca socijalizacije je ista, samo su pouke zaodenute autoritetom istorijskih (a ne literarnih) istina. Udzbenici istorije, istice Dubravka Stojanovic, sadrze ideju o istorijskoj ispravnosti sopstvene nacije i ideju o naciji-zrtvi: "mi" smo ispravni i dobri, ali se nad nama vekovima redjaju tragicne nepravde. Zrtvovanje se predstavlja kao idealni model ponasanja. Sloboda se zadobija samo kroz borbu, junastvo i smrt. Porazi se nasiroko objasnjavaju, sa zakljuckom da se nisu mogli izbeci, dok se pobede podrazumevaju.

Komunizam sa nacionalnim likom

U udzbenicima istorije sistematski se promovise poruka da su svi srpski ratovi bili pravedni i oslobodilacki. Naveden je jedan izuzetak, koji je u udzbeniku za osmi razred zasluzio celu jednu recenicu ("Prvi balkanski rat ima oslobodilacki karakter. Nasuprot tome, drugi balkanski rat je bio nepravedan"), a u udzbeniku za 4. razred srednje skole objasnjen je sebicnim teznjama burzoazije, nasuprot cestitim namerama naroda ("Drugi balkanski rat je bila bratoubilacka borba, rezultat zavojevacke i sebicne teznje burzoazije balkanskih naroda i njihovih dinastija").

Kako pokazuju pomenuta istrazivanja (objavljena u knjizi "Ratnistvo, patriotizam i patrijarhalnost", u izdanju Centra za antiratnu akciju iz Beograda), drzavi su skole u funkciji ideoloskog aparata jos uvek vrlo potrebne. Skole kao vaspitne ciljeve skolskog obrazovanja i vaspitanja isticu duh humanizma, mira i saradnje, demokratsko ponasanje, tolerantnost, ocuvanje mira i ravnopravne saradnje medju narodima i drzavama sveta. Udzbenici, medjutim, jos od ranog detinjstva, naturaju model surovosti i ratnickog junastva, kao pozeljan i jedino legitiman nacin ponasanja pojedinca u zajednici. Ovakva socijalizacija pre je osnov za agresivnost i revansizam, ksenofobiju, prezir i mrznju nego prijateljstvo i saradnju sa susednim narodima.

Koliko su toga svesne skolske vlasti? Mozda je to najbolje pokazati na primeru najnovije generacije udzbenika - koji su izmenjeni da bi se prevazisle slabosti starih, pre svega "ideologizacija istorije".

Novi planom i program istorijskih udzbenika u post-socijalistickoj Srbiji imao je intenciju da se , pre svega, "popune praznine iz nacionalne istorije". Rezultat ovog popunjavanja, koji je nacionalnu istoriju doveo do prosecno 73 odsto ukupnog istorijskog gradiva, kako se moze zakljuciti iz analize istoricarke Stojanovic, je slika ogoljene proslosti, svedene na ratnu hroniku, koja zapostavlja civilizacijske pomake u svetskoj istoriji, a stvara utisak o domacem prostoru kao "pupku sveta", kao fatalnom prostoru oko koga pocinju svi veliki svetski potresi.

Prikaz zbivanja u 20. veku u udzbenicima istorije odaje sliku ideoloske konfuzije koja vlada u drustvu ("komunizam sa nacionalnim likom"). Novi tip nacionalne svesti mehanicki je nakalemljen na ostatak "neociscenih" starih interpretacija. Tako se u udzbenicima starijeg datuma (1992) jos govori o podeli sveta na kapitalisticki i socijalsiticki deo, "u koji spadamo i mi". Burzoazija, kapitalizam i profit se pominju kao vrednosno negativne kategorije. Pored lekcija o svetskom i domacem radnickom pokretu, kao novi nosilac istorijskih kretanja pojavljuje se srpski narod. Na vise-manje nepomucenu sliku o Titu i partizanima, dodata je "gotovo idealna slika o Mihajlovicevim cetnicima, dok stvarna drama gradjanskog rata ostaje nedotaknuta", istice autor istrazivanja. Cetnicki i partizanski pokret izjednaceni su kao antifasisticki i antiokupacioni.

Staru ideologizaciju, zamenila je, dakle, nova. Politizacija nastave posebno je primetna u prezentiranju najnovijih jugo-zbivanja. U prikazu domacih dogadjaja gotovo je potpuno potisnuta jugoslovenska dimenzija, posebno srpsko-hrvatske veze. "Ideja jugoslovenstva nije bila do pocetka

1. veka rasirena u Srbiji jer su pobedama u I i II srpskom ustanku stvoreni uslovi za samostalna nacionalni, politicki i kulturni razvoj", kaze se u udzbeniku za 8. razred. Koreni srpsko-hrvatskih sukoba nadjeni su u pocecima naseljavanja Srba-granicara na hrvatskoj teritoriji, pocetkom 16. veka. Otvaranje procesa dezintegracije Jugoslavije smesteno je u 1964. godinu tj. Brionski plenum kada je "razbijena jedna snazna savezna institucija (kakve postoje u svim civilizovanim drzavama) i "stvoreni svi uslovi za ostvarivanje pripremljenog i dobro smisljenog scenarija (inspirisanog i potpomognutog i nekim stranim akterima) za razbijanje jugoslovenske zajednice".

Objasnjavajuci sankcije protiv njihove zemlje, ucenicima 8. razreda se kaze da je "drzanje Srbije i Crne Gore, koje nisu pristale da se Jugoslavija razbije, izazvalo gnev i osvetu incijatora i inspiratora Novog svetskog poretka koji su resili da kazne neposlusne." Mnogo je jos pominjanja Nemacke i Vatikana.

Insistiranje na ratnickoj socijalizaciji, na obozavanju zrtvovanja i podsticanju mrznje prema spoljnom neprijatelju, nije se, dakle, "omaklo" pojedinim autorima skolskih udzbenika. Ono je deo stvaranja nove zajednice na razvalinama stare. Za sada se moze reci samo - blago slabim djacima.

Jovanka Matic