INTERVIEW ZORAN KOSTIC CANE

,AIM, Beograd, 28. 06. 1994

Intervju: Zoran Kostic Cane, "Partibrejkersi"

Kada je pre nekih dvanaestak godina Zoran Kostic Cane sa svojim "Partibrejkersima" krenuo sa laganim lomljenjem beogradskih zurki, u glavnom gradu bivse nam domovine vladala je neka posve drugacija klima iliti atmosfera. Dobar deo naroda njihao se u ritmu danas gotovo vec iskorenjenog rock'n'rolla, uzivajuci u sada definitivno zaboravljenim vrednostima kao sto su ljubav, lepota ili sloboda... Fanovi "Brejkersa" priticali su uglavnom iz one skupine ljudi kojoj je pucalo bas za politiku i koja se palila na pesme prepune zestoke energije. Kako su, medjutim, ljudi vremenom poceli da trose energiju u neke sasvim drugacije svrhe i kako je nasa tragedija usla u fazu odistinskog pucanja (uz pevanje prikladnih kompozicija), to je za Caneta i ekipu u takvom okruzenju ostajalo sve manje prostora i interesovanja. Istina, u opstoj pometnji i konfuziji, Cane je ostao zabelezen kao covek koji se u jeku ratnih operacija obratio suparnickoj strani i za to pobrao aplauze ("Sta je bre Hrvati?", na koncertu u Sloveniji), a vredan paznje je i pokusaj ukazivanja na opasnost od nadolazece plime folk subkulture sa bendom Rim tuti tuki ("necemo da pobedi narodna muzika...").

* Kako stvari stoje, narodna muzika je, ipak, odnela pobedu?

    - Ma ne, ona je oduvek i bila pobednik, jer ovo je prava

zemlja narodne muzike. Ovaj nas protest vise je bio umetnicki krik, nas koji smo bili stalno "na terenu" i tacno smo znali kako stvari stoje i sta nam se sprema. Znas, ovde samo budala ili cinik moze da se kao nacudi, pa da kaze: Otkud ovo da nam se desi - ko bi to rek'o... Sad pogotovo nista vise ne treba da nas cudi, jer je i vlast "narodna", i uz takvu vlast ide i muzika po meri.

* Pobeda narodnjaka, naravno, u tesnoj je vezi sa svim ovim zlom koje nam se dogadja u poslednje vreme?

• Ovde se moze reci da je kompletna umetnost posluzila scenariju i da je postala priprema naroda za masovnu katastrofu. Sve je uradjeno jako perfidno, jer je takvo i vreme. Jedan car je umro i sad je sve moralo iz pocetka...

Hocu da kazem da su ti ljudi koji se kod nas bave umetnoscu krivi, jer su se prodali i to uglavnom za jako male pare. Devedeset odsto njih radi za rezim, ali ni to takodje ne treba da cudi, jer je to razmer koji u celom drustvu preovladjuje, i tako je svuda u svetu. Svugde postoji nekih deset procenata pametnih koji sacinjavaju ono zdravo tkivo drustva. Oni su u prednosti nad ostalima samim tim sto postoje, ali nemaju neke vece sanse da uspeju. Jedino mogu da se posvete negovanju lepote, ljudskosti, ljubavi i zivota...

Primera za to ima bezbroj. Pogledaj, eto, samo ljude koji sede u nasoj vladi. Oni su tipicni predstavnici onih degena koji su ih izabrali; onako debeli, masni, sa spaljenim kosama, suljevima i ostalim cukljevima... Takva ekipa, koja je dosla iz svojim malih avlija nasu je domovinu pretvorila u rodjenu njivu.

* Mislis li da se stvari ne razlikuju bitno i u ostalim krajevima nase bivse domovine?

• U losim stvarima svi smo isti, potpuno. Razlikujemo se samo u onome sto je dobro. I u tome nema nicega cudnog, jer moramo konacno da ukapiramo da smo razliciti narodi, svaki sa svojim specificnostima, i da ne mozemo pod istu kapu.

Osim toga, u Srbiji je, recimo, 67 odsto polupismenih. Nasa je sloboda - divljastvo! I nas strah od sistema je, zato cisto fizicki. Ljudi ugalvnom ne znaju sta im se desava, jedino se plase opipljivih stvari, pandurskog pendreka, na primer. U Hrvatskoj ljudi imaju veci strah od sistema i on je psihicke prirode. Tamo je predsednik - predsednik, a kod nas je predsednik - Sloba. Siguran sam da Hrvati vise cene naseg predsednika od nas samih. Stvar je u kolicini straha... Mada, strah je strah i svaki se racionalni strah vremenom pretvara u paranoju. Ljudi zbog teskog zivota utehu nalaze u - lakom zaboravu. A laki zaborav se vremenom pretvara u dugi zaborav, i to je vec ono kada te polako jede mrak.

* Snose li rokeri bar neki deo krivice za nasu ruznu proslost i sadasnjost?

• Ja se ne osecam krivim, niti sam se osecao tako ikad. Osecam se pre kao - ratni heroj! I u jeku rata sam putovao po zemlji i inostranstvu i radio sam neke stvari koje izgleda slabo ko moze da razume. Svuda sam pokazivao sliku slobodnog coveka kome tesko pada to sto se desava i ne znam zbog cega bih se onda osecao krivim...

* Neki su rokeri, medjutim, oblacili uniforme i slikali se pred kamerama sa oruzjem...

• Ja odgovaram iskljucivo za svoje postupke, a ostalima ce za sve sto su cinili suditi njihov sopstveni zivot. Svako nosi svoj krst i od toga ne moze pobeci.

Ipak mislim da ne mozemo podjednako da tretiramo nas i Hrvate, jer ne zaboravimo, na Srbiju ni jedna bomba nije pala. Tu se kod ljudi javlja nesto kao automatski refleks: zasto bi neko podnosio da mu se neki cetnik seta po Zagrebu kao sto niko normalan nece dopustiti da ga kolju.

S druge strane, ja sam davno Juri Stublicu rekao - i to bas jednom prilikom kada se po Beogradu havlio da pise najbolje tekstove u zemlji - da su mu pesme domobranske. Mislim na ono "moj dom" ili "pevajmo u zboru". On se naljutio i otisao i iako smo se kasnije pomirili, moja tvrdnja i dalje stoji. Znas, ako Jure peva "Za dom spremni", dobice odgovor "Srbija je vecna dok su joj deca verna". To je taj automatski refleks o kome sam malopre govori, princip pripadnosti narodu.

* Gde su "Partibrejkersi" u celoj ovoj prici? Skoro si izjavio da su vas rano proglasili za legende, samo da bi vas sto pre "otpisali"...

• To je bila tipicna "srpska puska", medvedja usluga. Kad ti kazu da si legenda, to je isto kao da ti kazu da si budala. Znas ono, kad budali kazes: "Gde si legendo?", on se odusevi, a ja bi takvom jebo mater.

Nas su proglasili legendom i otpisali, jer smo predstavljali permanentnu opasnost. I oni koju su nas tajno voleli morali su javno da nas se odricu. Zato se ja danas zaista osecam otpisanim. Unapred samo mrtav i slavim svaki naredni deo svog zivota.

* Planiras li neka nova putovanja i nastupe?

    - Trenutno ocekujem poziv iz Hrvatske, da tamo sviramo.

Voleo bih zaista da sviramo na Trgu Bana Jelacica, pred dvesta hiljada ljudi. I mislim da bi to bilo jako lepo, jer se ja tim okupljenim ljudima ne bih obracao na nacionalnoj vec na ljudskoj osnovi. Jer, nacio je za mene sala, to je paravan za prljave rabote i licni neuspeh, i to mene ne dotice...

* Verovatno zato sto sebe smatras uspesnim covekom?

    - Naprotiv! Nisam uspesan. Plocu objavljujem svake

cetvrte godine. Imam trideset godina i zivim sa roditeljima. Zavisim od svake rdje. Ne daju mi da radim. O kakvom onda uspehu da govorimo?

Nisam uspesan, dakle, ali sam zato gresan. Samo je moja prednost u tome sto umem greske da sagledam i znam o cemu se radi. I plus sto nisam mrava zgazio u zivotu.

Zivimo u agoniji, nisam na to navikao. Pripadam poslednjoj generaciji ljudi koju si ziveli slobodno i koji su mogli da putuju svetom gde god pozele. Mogao sam, recimo, da iedm na Mljet, kad god mi se digne. Ili u Pulu, na primer. Zato cu, mozda, ako Istra dobije autonomiju, otici tamo. Jer ko god ode u Istru, postane Istranin. Ako ne znate, Istranin znaci - istrajan. A ja sam istrajan.

Miroslav Galonja