PROPALI PREGOVORI KNIN ZAGREB

Da li su Knin i Zagreb zaista spremni da pregovaraju?

size-Nedavno planirani pregovori na Plitvicama izmedju Zgreba i Knina, propali su jer, zapravo, svaki razgovor o ekonomskim temama otvara sustinska politicka pitanja. Ako je rec o otvaranju puta Beograd,Zagreb, postavlja se pitanje ko ce naplacivati carinu i putarinu. Knin i dalje ne pristaje na razgovor o Krajini kao delu Hrvatske, dok je Beograd uzdrzan. Ne daje direktnu podrsku stvaranju samostalne srpske drzave, ali ne vrsi ni pritisak da se prihvati resenje o autonimiji u okviru Hrvatske. Zanimljivo je da je najavljen susret potpredsednika Vlade SRJ Zeljka Simica i ministra inostranih poslova Hrvatske Mate Granica. Ova vest koincidirala je sa otkazivanjem pregovora na Plitvicama. Simic je, obelodanjujuci ovaj planirani susret koristio termine kao sto su "dobri odnosi izmedju dve zemlje". Na svojevrstan nacin Beograd je u pat poziciji, uhvacen izmedju potrebe da nesto ucini kako bi se ublazile sankcije, i nemoci da menja politicku orijentaciju Srba koju je sam ustanovio.

,AIM, Beograd, 21.06.94. Kada je pre petnaestak dana lider krajiskih Srba Milan Martic iznenada otputovao u Zenevu i, istog onog dana kada je predsednik Jugoslavije Zoran Lilic porucio liderima preko Drine da ne smeju ugrozavati "nasu politiku mira", odustao od cvrstog zahteva da se nastavak pregovora sa Zagrebom moze odrzati samo u Zenevi i nigde drugde, cinilo se da ce se, ipak, nesto pokrenuti. Pregovori zakazani za 17. maj, medjutim, ne samo da nisu dali ninakve rezultate, nego nisu ni odrzani.

Pregovori su, bar prema onome sto se moglo procitati u beogradskoj stampi, formalno propali zbog proceduralnih problema. Hrvatska strana je, naime, trazila da ih prati pet hrvatskih novinara, a vlasti u Kninu su dozvoljavale dolazak samo jednog novinara i jednog kamermana, tvrdeci da je isto toliko predstavnika "sedme sile" bilo prisutno i na pregovorima o prekidu vatre u Zagrebu pre mesec i po dana.

Sustinski, stvar je u tome sto problem i nije ekonomske, nego politicke prirode pa je prakticno nemoguce voditi odvojene pregovore. Nemoguce je, na primer, razgovarati o otvaranju puta Zagreb - Beograd, za sta su zainteresovane i vlasti u Hrvatskoj i vlasti u Srbiji, odnosno Jugoslaviji, a da se ne odluci ko ce naplacivati carinu i putarinu, ko ce udarati pecate na pasose i slicno.

Vlasti u Zagrebu teritorije koje kontrolisu Srbi smatraju svojim i ne mogu dozvoliti da to cini Knin, jer bi mu se time priznala nezavisnost. Knin, istovremeno, tvrdokorno insistira na svojoj nezavisnosti i, u skladu sa tim, smatra svojim pravom da on ubire sve dazbine koje ubiru i druge drzave i da njegovi carinici kontrolisu robu i putnike.

U Beogradu je pomno praceno sve sto se dogadjalo u vezi sa otkazivanjem pregovora na Plitvicama, a nasiroko su objavljene izjave srpskih lidera iz Knina u kojima su hrvatske vlasti optuzivane za opstrukciju. Primetno je, medjutim, da se listovi nisu utrkivali u busanju u "patriotske grudi" i deklarativnom dokazivanje zelje Hrvata da okupiraju "srpsku zemlju".

Beograd, ocigledno, pokazuje relativno visok stepen uzdrzanosti, na sta upucuje i obelodanjivanje namere potpredsednika jugoslovenske vlade i bliskog saradnika Slobodana Milosevica Zeljka Simica da se uskoro sastane sa hrvatskim ministrom inostranih poslova Matom Granicem. Vest da se ovaj sastanak planira plasirana je upravo u vreme otkazivanja pregovora na Plitvicama, a navedeno je da ce jedna od glavnih tema biti komunikacije. Simic je, cak, koristio termine kao sto su "dobri odnosi izmedju dve zemlje" koji nakon susreta dvojice potpredsednika treba jos da se poboljsaju.

Beograd je izuzetno zainteresovan za normalizovanje odnosa sa Hrvatskom iz najmanje dva razloga. Prvi je potreba da se rat prekine kako bi se makar ublazio sve pogubniji uticaj sankcija, a drugi je cisto ekonomske prirode i svodi se na potrebu da se obnove veze sa Evropom preko Hrvatske koje su i najkrace i najbolje i najjevtinije. Objektivno, najveca prepreka za priblizzavanje Zagreba i Beograda je Knin a u ovom trenutku niko, izgleda, ne vidi kako ona moze da se zaobidje.

Pomenutim razlozima se Milosevic, verovatno, i rukovodio kada je "spakovao" Martica u Zenevu. Ali, dalje od toga nije se moglo mrdnuti. CCini se da ni Milosevic ni Martic u ovom trenutku nisu u stanju, sve kada bi zaista i nameravali, da privole Srbe u Kninu da prihvate autonomiju unutar Hrvatske. Kao pragmatican politicar, Milosevic verovatno zna da medjunarodna zajednica, ukljucujuci i retke, makar precutne saveznike, nikada nece prihvatiti da se Hrvatska definitivno rasparca jer joj je ona kao drzava na ovom podrucju, u sustini, potrebna. Bice, medjutim potrebno dosta vremena da se takav stav progura i u Kninu, u kome svaki politicar koji drzi do svoga rejtinga govor obavezno zapocinje sintagmom da u sastav Hrvatske povratka vise ne sme biti.

Primetno je da vlasti u Beogradu izbegavaju da govore o potrebi stvaranja nezavisne srpske drzave na teritorijama koje sada kontrolisu Srbi, zadrzavajuci se na uopstenim floskulama o pravu na samoopredeljenje. Nema, dakle, direktne podrske zeljama kninskih Srba, ali nema ni otvorenog pritiska na njih da prihvate ulazak u sastav Hrvatske. Na svojevrstan nacin, Bograd je u pat-poziciji, uhvacen izmedju potrebe da ucini nesto kako bi ublazilo sankcije i nemoci da menja generalnu politicku orijentaciju Srba koju je sam ustanovio.

Nestrpljenje koje u Zagrebu raste u pogledu resenje pitanja teritorija koje Hrvatska smatra okupiranim, razumljivo, ne nailaze na odobravanje Beograda. Sve glasnije udaranje ratnih bubljeva, koje je zapocelo izjavom prvog coveka hrvatske vojske generala zbora Janka Bobetka da mladi vojnici i oficiri moraju biti spremni da oslobode celu zemlju kada im se to naredi, dovodi Milosevica u veoma neugodan polozaj i jaca poziciju radikalnih struja u Kninu.

U takvoj situaciji tesko da moze da bude novih "pozitivnih signala" iz Beograda i poziva na medjudrzavne razgovore, a ne moze se racunati ni na smisljene politicke akcije usmerene na smirivanje stanja. Ratna retorika tesko da moze prijati i medjunarodnoj zajednici, koja je vec uveliko umorna od sukoba na podrucju bivse Jugoslavije.

Ima realnih osnova za pretpostavku da se Hrvatskoj, u stvari, i ne zuri da zapocne ozbiljnije pregovore sa Kninom i da vlasti u Zagrebi smatraju da je dogovor o prekidu vatre vise nego dovoljan. Ulazak u novi krug pregovora, objektivmo, nosi sa sobom opasnost od rasta politickog znacaja vlasti u Kninu na medjunarodnom planu. Pregovarati sa nekim ozbiljno znaci, istovremeno, i priznati njegovo postojanje, sto Zagreb, svakako, zeli da izbegne.

Ratna retorika, sa tog stanovista, ne mora obavezno da znaci i stvarnu pripremu za vojnu intervenciju. Ona moze da bude i nacin da se stvar odgodi, kao sto je dugotrajno natezanje oko proceduralnih problema obema stranama omogucilo da ostanu svaka na svojim pozicijama, ne priblizavajuci se sustini problema za koju znaju da je ne mogu u ovom trenutku resiti.

Dragan Janjic