MILOSEVIC SE VRACA KUCI

,AIM, Beograd, 10.06.94.

Srpski predsednik Slobodan Milosevic, koji je uz bespostednu podrsku televizije sve dosadasnje izbore dobio pod okriljem teze da niko tako kao on ne moze da sacuva srpske nacionalne interese, u proteklih nekoliko meseci govori gotovo iskljucivo o miru. Osim mira, u njegovim retkim istupanjima vise mesta se nadje jos jedino za ostru kritiku "nepravednih sankcija" nametnutih Srbiji i Jugoslaviji.

Ni u njegovim govorima, kao ni u govorima politickih istomisljenika koji zasluzuju pravo da se putem televizije obracaju narodu, nema vise dugih elaboriranja obespravljenog i ponizavajuceg polozaja srpskog naroda van granica Srbije i Jugoslavije. Sa ekrana drzavne televizije prakticno su zbrisani svi "hardlajneri" koji su se razmetali izjavama o granicama Srbije na prilazima Zagrebu i potrebi da se pruzi sva pomoc, ukljucujuci i vojnu, ugrozenoj braci sa one strane Drine.

Prva krupnija zrtva Miloseviceve "mirovne politike" bio je lider Srpska radikalne stranke (SRS) Vojislav Seselj, koji je vise od godinu dana bio najradje vidjen gost na televiziji i cije su govorancije o nepobedivosti i vitestvu Srba, naspram kukavicluka i poslovicne sklonosti zlocinima i gubitnistvu okolnih naroda, nasiroko citirane i prenosene.

Pomalo neocekivano, na red je zatim dosao lider bosanskih Srba Radovan Karadzic, koga verni gledaoci drzavne televizije vidjaju sve redje. Prvi "TV sok" Karadzic je doziveo pocetkom ovog meseca u Novom Sadu, gde je, na svoju nesrecu, promovisao Srpsku demokratsku stranku kojoj je na celu. On i njegovi saradnici na konferenciji za novinare su uzalud vise od pola sata cekali kamere drzavne televizije, koje se nisu pojavile jer reporteri, navodno, nisu na vreme dobili nalog da obave posao. Novinari su mogli jasno da cuju kako ljudi iz Karadziceve pratnje to tumace kao "veoma indikativan potez".

Ispostavilo se da su bili u pravu. Nepokolebljivo se drzeci teze o potrebi mirnog resenja sukoba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, Milosevic je, kroz usta predsednika Jugoslavije Zorana Lilica, Karadzicu porucio da zbog njega, kao ni zbog kninskih Srba, Jugoslavija i Srbija nece uci u rat. Karadzic je pravilno shvatio poruku i vec sutradan u Zenevi se saglasio sa zahtevom da se potpise mir na cetiri nedelje, a ne na neograniceno vreme, na cemu je prethodno tvrdo insistirao.

Delegacija bosanskih Srba iz Zeneve se vratila 8. juna, i umesto da odmah ode na Pale i pocne da priprema realizaciju postignutog dogovora, zadrzala se u Beogradu i 9. juna. U vreme kada se pise ovaj tekst, 9. juna, nije saopsteno da li se delegacija sastala sa Milosevicem, ali nije tesko pogoditi da je u Beogradu zadrzava upravo zelja za takvim sastankom.

Paralelno sa padom popularnosti takozvanih kvalitetnih Srba, u koje su obicno ubrajani oni sa druge strane Drine, voljni da se bore za pravednu srpsku stvar, pocela je naglo da raste popularnost gospodina Dragoslava Avramovica, autora programa ekonomskog oporavka zemlje i guvernera Narodne banke Jugoslavije. Avramovic, u sustini, simbolizuje potrebu predsednika Milosevica i rukovodstva u Beogradu da se okrenu unutrasnjim problemima i pokusaju da kako-tako zaustave sunovrat standarda stanovnistva u zemlji vec iznurenoj dugotrajnim ratom u kome ne ucestvuje.

Cinjenica da se dinar kao stabilna valuta, sto je glavni adut Avramovicevog programa, odrzava vec sest meseci iako je zemlja pod sankcijama a proizvodnja i dalje niska, svedoci o kolosalnim naporima koje vlasti u Beogradu ulazu u odrzavanje unutrasnje stabilnosti. Rec je, naravno, o jakoj politickoj volji, jer je u zemlji u kojoj sve zavisi od politike i valuta stabilna zato sto to celni ljudi zele.

Ima nekoliko jakih razloga zbog kojih se Milosevic odlucio da se okrene unutrasnjoj stabilnosti Srbije i Jugoslavije. Prvi je, svakako, taj sto je shvatio da, uprkos bezmernoj tvrdoglavosti i bezgranicnoj trpeljivosti naroda koji predvodi, nece moci do kraja da izgura projekat koji je zapoceo, a koji je podrazumevao "ostvarivanje legitimnih prava Srba na samoopredelenje" na teritorijama svih bivsih jugoslovenskih republika i, u skoroj buducnosti, njihovo povezivanje u jednu drzavu. Vec od kraha pokusaja Aleksandra Ruckoja da u Moskvi svrgne Jeljcina postalo je jasno da Rusija, definitivno, nece podrzati takva nastojanja vlasti u Beogradu.

Medjunarodnoj podrsci sa neke druge strane, izuzimajuci nastojanja Grcke koja baziraju na lokalnim interesima, Milosevic nije mogao da se nada, pa je, kao pragmatican politicar, zakljucio da koncept, kome se svi protive, ipak ne moze da izgura sam.

U tom uverenju sigurno ga je ucvrstila i sudbina njegovog pandana u Hrvatskoj Franje Tudjmana, koji je ovog proleca naglo odlucio da Hrvati u Bosni i Hercegovini treba da odustanu od zahteva za sopstvenom republikom i sa Muslimanima formiraju federaciju. Dobar deo Miloseviceve ratne strategije u Bosni upravo je bazirao na nekoj vrsti dogovora sa Tudjmanom o podeli ove bivse jugoslovenske republike. Izlaskom Tudjmana iz igre, on je ostao definitivno sam.

Milosevicu nije preostalo nista drugo nego da se "vrati kuci" i sve snage usredsredi na resavanje domacih problema i da, naravno, pocne u svet intenzivno da salje signale kako ne podrzava ratnu opciju. Poslednji u nizu poteza, direktan pritisak na bosanske Srbe u vreme dok su trajali pregovori u Zenevi vise je od signala - to je konkretan dokaz promene orijentacije.

Osim toga, Milosevic je svakako svestan da bi, cak i sa televizijom kakvu ima, tesko mogao da izdrzi jos jedan sunovrat dinara i jos jedan stampedo hiper-inflacije. Sa tog stanovista, njegova kooperativnost u mirovnom procesu moze se tumaciti i kao nastojanje da se od medjunarodne zajednice iznudi makar ublazavanje sankcija, kako bi se stvorili uslovi za kakav-takav privredni rast. Srpski predsednik, svakako, zna da privrede nema bez povezanosti sa svetom, a izjave kakva je ona da nema takvog kompjutera koji moze da predvidi sta je sve srpski seljak u stanju da uradi, treba svrstati u demagosko podilazenje narodu.

Uprkos ociglednim kardinalnim promenama generalne politicke orijentacije, na cijem su tragu, doduse ne samo Milosevicevom krivicom, ostale desetine hiljada mrtvih, srpski predsednik ostace i dalje "najomiljeniji Srbin". Svojim biracima, a to su ipak oni koji zive u Srbiji, reci ce kako je sve ucinio da sacuva zemlju od rata i kako je u tome uspeo. Reci ce, takodje, kako se od samog pocetka zalagao za mir i kako je srpski narod u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj ipak uspeo da se izbori za visok stepen nezavisnosti. Slusajuci krcanje gladnih stomaka, biraci ce lako shvatiti kako drugog puta i nije bilo i kako je predsednik jos jednom pokazao da je sposobniji i pametniji od svih. Elokventne nacionalne retoricare, tipa Vojislava Seselja i Brane Crncevica, koji su ih do pre samo nekoliko meseci opsenjivali i pomocu kojih je Vodja komunicirao sa njima, brzo ce zaboraviti. Uslov je, naravno, da vlasti uspeju da zadrze dostignuti stepen monetarne i socijalne stabilnosti.

Dragan Janjic