GOVORIO BIH JAPANSKI

,AIM, Beograd, 8.06.94.

U Beogradu postoji nekoliko mesta gde se skupljaju izbeglice. Ako neko zeli da sretne svoje bivse sugradjane, Sarajlije, Mostarce, Banjalucane...treba samo da dodje u centar grada i obidje nekoliko kafana: Ruski car, Plavi jahac, bivsa Kasina, Cumicevo sokace... Ima, medjutim, u Beogradu i drugih vrsta izbeglica. Onih, koje ne mozete sresti, koje, i kad prodjete pored njih, necete prepoznati. Ustrucavaju se da progovore, hodaju pognute glave, uplaseni, obicno u zurbi, ljudi koji bi da ih niko ne primeti, niko ne oslovi...I to su Sarajlije, Mostarci, Banjalucani, ali bez statusa izbeglica, beogradski ilegalci kojih je sve vise. Obicno su to mladici kojima u ovim vremenima, kazu, pripadaju puska i front. Oni sede u nekim malim iznajmljenim stanovima, obilaze ambasade sa zeljom da se sto krace zadrze u Beogradu, na usputnoj stanici koju nisu bas voljno odabrali.

Ova prica je ispovest takva dva tridesetogodisnjaka, Banjalucana, ilegalca, dva prijatelja koji su se sreli posle nekoliko meseci. Jednom je Beograd prinudno odmoriste na putu za Svedsku, drugom na putu za Nemacku. M.M. je Musliman, S.S.je Srbin.

-Kad mi se javio i kad smo se videli, izljubili smo se, bio sam odusevljen. Maltene smo plakali-kaze M.M. koji je vec nekoliko meseci u Beogradu, skriven u iznajmljenom stanu .

Njegov prijatelj ponavlja istu recenicu, isto je "maltene" zaplakao.

Ja im ne verujem, ne verujem im ono "maltene".

S.S. je bio godinu i po dana u uniformi, na ratistu.

-Obukao sam uniformu, jer sam natjeran. Ako se ne odazovete pozivu, gubite posao, stan, nemate od cega da zivite. Mislio sam, sve ce kratko trajati. Na ulicama su racije. Ako nemate vojnu knjizicu, vode vas u mali logor. Stave vas u kombi i onda tuku. I odatle, pravo na front. Salju vas na najgora mesta, na prve linije fronta na Ozren, u Doboj, Brcko...

M.M. se od pocetka rata krio u Banjaluci. Nije se odazivao na pozive.

-Bojao sam se vojske, nisam voleo uniforme. A nisam znao ni ko mi je neprijatelj. Odjednom sam poceo da se osjecam u svom gradu, u kome sam ziveo 33 godine, kao stranac. Osjecao sam strah, a opet, sve sam mislio, nece mi niko nista, ovo je, ipak, moj grad. Onda sam poceo da se osjecam nelagodno i zato sto su mi svi drugovi bili u ratu. Ja sam bio ni tu ni tamo. Stranac, eto to sam bio.

Njegov prijatelj mu upada u rec:

-Sada vise nema Muslimana na frontu u Vojsci Republike Srpke. A i kad ih je bilo, to sam pricao i mom drugu, sa njima su svasta radili. Poslali bi ih na brisani prostor izmedju muslimanske i srpske vojske, bez oruzja, morali su kopati rovove. Sa one strane ih tuku njihovi snajperisti, sa ove nasi. To sam gledao svojim ocima. Nisam mogao vise da izdrzim. To su bili ljudi iz mog grada. Ako se pobunite, vasi vas mogu ubiti. Morate cutati i sve to gledati. Depresivno.

M.M.- Krajem prosle godine uhvatili su me u raciji. Odveli su me u mali logor i pitali zasto nisam u vojsci Republike Srspke. Ti si balija, govorili su, idi cisti wc. Otisao sam da cistim, a onda su dosla druga dvojica. Oni su poceli da me tuku. Rekli su, stani mirno, stavi ruke u dzepove. Udarali su me po prsima, pendrekom po ledjima. Onda su otisli i rekli da cistim. Cistio sam. Dosla su nova dvojica. Jedan me je udario u glavu, dosla mi je nesvjest. Onda su me poslali da cistim hodnik. Svako ko je prosao udario bi me i rekao, ti si balija. Onda su me odveli u neku kancelariju. Njih sestorica su me ismejavali. Vidi balije, mogao bi da nam klanja. Ja sam rekao, sta vam je ljudi, a jedan me je udario u koljena. Morao sam da klanjam. Onda su mi dali neku zelenu teku, da citam. Ti znas arapski, kazali su, citaj. Ja ne znam arapski, pa su me opet udarali. Pa opet da klanjam. Utom doso jedan u srpskoj uniformi ,sa srpskim imenom, kaze, pustite ga ljudi. A ovi na njega, jesi li ti na njegovoj strani. Nisam, kaze, ali vec ga dva sata drzite. Onda jedan, kao u onim filmovima o nacistima, ponudi mi cigaru, ja , sta cu, da uzmem, a on, neces ti balija pusiti nase cigare, pa udri po rukama, evo mi oziljaka. Onda su me odveli u celiju. Morao sam obecati da cu u vojsku, pa su me poveli u vojni odsjek. Tamo sam rekao da necu uniformu, vec hocu iseljenje. Odmah su postali drugaciji. Za koliko mozes da se cistis iz grada. Rekao sam, mjesec dana. I to sam potpisao.

S.S.- Muslimani koji su ostali u Banjaluci izgubili su posao, nijedan vise ne radi. Oni ciste ulice, cak i intelektualci. Izbacuju ih iz stanova. Svom prijatelju sam , pre nego sto su ga uhvatili, govorio: idi, nema ti ovdje zivota. Cistices ulice dok te ne ubije neki ekstremista.

M.M. - Oca i majku i mene su izbacili iz stana. Cak i majku koja je Srpkinja. Mi smo proglaseni neprijateljima Republike Srspke. Majka mi sad zivi u podrumu, otac kod svoje majke. Imao je dva infarkta. U bolnici je trenutno. U Banjaluci vise nemam nista. Nikoga. Posao sam sa zenom, ona je Srpkinja, Bosa, u Beograd. Presao sam ilegalno, jer ne pustaju Muslimane. Sakrio sam se u sinobusu kad je bila kontrola. Sad smo ovdje.

S.S.- Ja se kao Srbin ne osjecam dobro tamo. Mnogo se promijenilo. Nije to vise za mene. Ne osjecam se sigurno. Oni guraju obicne ljude u rat, one koji nisu dovoljno skolovani, dovoljno pametni, da tako kazem. Niko vise pametan nece u rat. Ljudi sa sela vole da ratuju, a mi iz grada, ne. Srbi koji nece da ratuju osjecaju se isto nesigurni. Sada je gore biti takav Srbin-izdajica, nego Hrvat ili Musliman.

Dosli su neki novi ljudi, puna ih je Banjaluka, oni rade to etnicko ciscenje. Ja to zovem seljackom bunom. Nama su zabranili da se druzimo sa Hrtvatima i Muslimanima. Smes, samo "na crno". Nema vise ni vencanja izmedju Srba i njih. Jer, uveli su obavezno vencanje i u opstini i u crkvi. To vise nije moj grad, to je strani grad, koga ja ne poznajem.

M.M. - Posle izvesnog vremena, kada je rat poceo, neki moji drugovi su poceli prolaziti kraj mene sagnute glave. Sve sam mislio, nije to zbog toga sto sam Musliman. Bojali su se. To je to.

S.S.- Uzasna situacija, niko nije mislio da se moze desiti nesto ovako. Mi smo predivno zivjeli. Srbija mi nista ne znaci. Kad je Bosna bila, ja sam se osjecao kao Bosanac. Covjek treba da osjeti Bosnu, njenu dusu. Recimo, kad je proljece, kod nas u Bosni se kaze da behara... ili kad su teferici.. Ja jesam Srbin, mada kad ovo neko slusa, moze pomisliti da sam Musliman. Treba osjetiti sta je moja Bosna. To sam hteo reci.

Dok razgovaramo, pred nama flasa najjeftinije rakije. Njih dvojica dolivaju. Kazu, bez rakije nisu nikad.

M.M. nam prica da je poneo nesto preko hiljadu maraka koje je imao. Sad nema ni dinara. Stan je placao 230 maraka mesecno, gazdarica sada trazi 350. Nema vise novca. Slagao je da ce prodati televizor, pa ga nije izbacila. Ne zna sta ce.

-Ostao je neki strah. Kad izadjem, mislim, neko ce me uhvatiti i vratiti tamo. Najvise sam u kuci. Poslednjih mjesec dana mi je sve gore. Imam strah od gonjenja. Vraca mi se sta mi se sve desilo. Od udaraca sam se lose osjecao. I krv sam povracao. Bio sam kod lekara. Dobio sam epilepsiju. Izgubim svijest nekoliko minuta. Valjda se to sve prelomilo u meni. Valjda taj pritisak, strah, napetost. Lose spavam. Ne mogu da shvatim nista. Sve mi je nejasno.

Lekar ga je slao na skener, ali on nema novca. To kosta 100 dinara.

• Otkud mi pare?

Nada se vizi za Svedsku, nada se da ce tamo kao izbeglica dobiti stan, posao.

-Ako odem u Svedsku, mozda ce se promijeniti moj zivot. Svi koji su otisli iz mog grada, svi su u Danskoj, Svedskoj...valjda cu ja naci mesto za sebe.

Prica njegovog druga je slicna. Na slican nacin su doziveli izgnanstvo.

-Ja sam kod svojih rodjaka, privremeno, nadam se da necu ovde ostati duze od 20-ak dana. Imam neku paranoju.Kad vidim miliciju, osjecam se kao u Banjaluci, bojim se da ce me neko nesto pitati, da ce traziti vojnu knjizicu. Sve mi se smucilo, ova kompletna zemlja, ne samo Republika Srspka, vec i Jugoslavija. Ne mogu da slusam nas jezik. Najradije bih da govorim japanski.

S.S. ima rodjaka u Nemackoj, ocekuje turisticku vizu, pa kad tamo stigne, nada se, resice svoj status.

Ni jednom , ni drugom, povratka u Banjaluku nema. Ne dok je jedan dezerter, drugi etnicki nepodoban.

Obojica se nadaju da ce jednom piti bosansku meku negde na Vrbasu. Nadaju se i obilaze ambasade.

-Cucemo se, valjda, ponekad telefonom. Vjerovatno ce biti tako.

BRANKA MIHAJLOVIC