STANOVNISTVO PLATILO OPSTANAK REZIMA

Sankcije Saveta bezbednosti UN upropastile ekonomiju Srbije i Crne Gore, ali i ucvrstile vlast Miloseviceve elite kojoj je spoljni pritisak posluzio kao izgovor za sve nedace koje je doneo rat za teritorije u Bosni

,AIM, Beograd, 1.06.94. U Beogradu je dvogodisnjica uvodjenja sankcija Saveta bezbednosti UN obelezena nizom slavodobitnickih izjava najvisih funkcionera, pa se stekao perverzan utisak da ce "dan blokade" zameniti nekadasnji "dan mladosti"(Titov rodjendan) kao okosnicu uobicajenih majskih "slobodarskih svecanosti".Predsednik Srbije, Slobodan Milosevic, je podgrejao ovakav pristup izjavama da sankcije ne mogu nista Srbima, jer su jaki, pa bi im naskodila tek hiljadugodisnja blokada,te da u svetu nema tog kompjutera koji moze izracunati sta sve moze da uradi i izdrzi srpski seljak.Vlast se ohrabrila posle trenutnog uspeha antiinflacionog programa dr Dragoslava Avramovica, a on sam podstice toboznji trijumf stavom da je njegov plan omogucio Jugoslaviji da "umakne sankcijama". Paralelno sa novim talasom junacenja pod geslom "sankcije nam nista ne mogu" u nastupima saveznog premijera dr Radoja Kontica i njegovog potpredsednika Zeljka Simica govori se i o ogromnim stetama koje su sankcije donele jugoslovenskoj ekonomiji, standardu i zdravlju stanovnistva. Iz savezne vlade stizu i procene da je direktna steta od sankcija negde oko 4o milijardi dolara, dok pojedini strucnjaci smatraju da su ukupne stete vece od 130 milijardi dolara.Poznati ekonomista i funkcioner vladajuce SPS stranke, dr Oskar Kovac primecuje da se sve posledice sankcija jos i ne mogu sagledati i upozorava da je dructveni proizvod od oko 23 milijarde dolara iz 1990. u prosloj godini opao na oko 7 milijardi dolara. Pa na sta se onda odnosi slogan : sankcije nam nista ne mogu?

Milosevic i njegova vlast su dokazali da njima sankcije doista nisu naudile, a nisu ni zaustavile rat u Bosni , niti su uklonile napetosti izmedju Srba i Hrvata u Krajini. Kao sto su mnogi politicki analiticari prognozirali, svetska izolacija ne samo da nije uzdrmala Milosevicevu dominaciju, nego je slicno pritisku na Envera Hodzu, Fidela Kastra, Moamera Gadifija ili Sadama Huseina, samo doprinela konzervisanju matrice moci koja je gusila Srbiju i zbog koje je odavde i pokrenuta agresivna politika "odbrane od promena" u sistemu i konstituciji nekadasnje SFRJ. Svetska blokada je jednostavno zaklonila sve kljucne uzroke pauperizacije Srbije i Crne Gore, pa se u shvatanju obicnih ljudi ona vidi kao uzrok bede, a ne politika zbog koje je Savet bezbednosti izglasao ovu kontraproduktivnu, osvetnicku odluku. Samo tim kontra efektom (uz generalne slabosti opozicije) moze se objasniti cinjenica da su srpski socijalisti ostali na vlasti i posle izbora na kraju prosle godine, u kojoj je harala inflacija od 352.000 milijardi odsto.

Politiku samoizolacije zapravo je, da podsetimo, poveo sam Milosevicev rezim jos 29.novembra 1989.godine kada je doneo odluku o blokadi Slovenije, povodom zabrane "mitinga istine o Kosovu" koji je trebalo da se odrzi u Ljubljani. U sustini, on je na taj nacin hteo, ne samo da kazni Slovence zbog politicke podrske Albancima na Kosovu, nego i da "zastiti" Srbiju i SFRJ od najzescih zahteva za uvodjenje politickog pluralizma i serije neprikosnovenih gradjanskih politickih prava koji su krenuli iz Ljubljane. Ceh je jos tada pocela da placa srpska ekonomija koja je imala veoma razvijene poslove sa Slovenijom.Od tada privreda u Srbiji i Crnoj Gori posluje u takoreci nemogucim uslovima, pa je umesto o dvogodisnjici sankcija, mozda bolje govoriti o "petoljetki izolacije". Evo samo nekoliko cifara iz "bilansa uspeha" ove Miloseviceve petoljetke. Drustveni proizvod Srbije i Crne Gore, odmah posle unutrasnjih prekida ekonomskih odnosa sa Hrvatskom i Slovenijom, vec 1990. godine je opao za 8,4 odsto. Sledece 1991.godine, koja se u novembru zavrsila jednostranom suspenzijom Evropske unije trgovinskog sporazuma sa SFRJ(evropskom blokadom), drustveni proizvod danasnje SRJ pao je za daljih 11,1 odsto. Zatim dolazi 1992.godina, kada 30.maja stupaju na snagu sankcije iz rezolucije Saveta bezbednosti UN br.757, a te godine vec dolazi do novog katastrofalnog pada drustvenog proizvoda za oko 27 odsto. Taj novi udarac izazivaju takozvane "propustajuce mere blokade", jer njima nisu blokirani posrednici-Srbi sa teritorija Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a nije zaustavljen ni "tranzit" stranih prevoznika i strane robe(koji je cesto zavrsavao kod kupaca u SRJ).Posle dodatnog pritezanja rezolucijom 757 (novembar 1992.) i definitivnog hermetickog zatvaranja rezolucijom broj 820(maj 1993.) u Jugoslaviji drustveni proizvod opada za jos oko 30 odsto. Nivo proizvodnje jugoslovenske industrije u proseku je na oko 45 odsto normalnog nivoa od pre nekoliko godina, a u mnogim granama pao je i na manje od 20 odsto(teska metalna industrija, petrohemija, automobilska industrija itd.). Najteze je proslo stanovnistvo. Kupovna snaga nadnica je pala na manje od trecinu "predratnog nivoa". Pored klasicne nezaposlenosti od oko 650.000 ljudi, tu je jos oko milion radnika koji su u uslovima sankcija prakticno "tehnoloski visak". Penzioneri i dalje gladuju, preko 50 odsto zdravstvenih ustanova su "visak kapaciteta" jer nema sredstava za njihov normalan rad. Fantastican je porast teskih bolesti (tuberkuloze, raka) sto zbog neuhranjenosti, sto zbog permanentnog ratnog i civilizacijskog "stresa".

Veoma je tesko sazeto ilustrovati rezime dubokih socijalnih promena koje su izazvane gradjanskim ratom, ekonomskim haosom i posledicama sankcija. Hiperinflacija, koja uvek predstavlja ogromnu preraspodelu, unistila je srednje slojeve, osiromasila inteligenciju, a ojacala uski, najvisi sloj drzavnog aparata i stvorila sloj prebogatih profitera. Slavodobitnicki karakter obelezavanja dvogodisnjice sankcija oslanja se na trenutni uspeh Avramovicevog antiinflacionog programa.Taj uspeh najlakse je objasniti metaforom o sreci coveka kome su hirurzi posle pogresne dijagnoze i jos goreg lecenja, amputirali i noge i ruke zahvacene gangrenom hiperinflacije, ali koji posle operacije oseca veliko olaksanje i zadovoljstvo sto su ga doktori ipak spasili u poslednji cas. To je dr Avramovic jednostavno objasn io kada je rekao da je cena njegovog programa placena jos pre njegovog starta. Otuda realizacija ovog programa zasad ide glatko, pa se cini i "genijalnim" jer ne zahteva zrtve. A one su vec podnete. Uprkos svemu i uprkos ovog "slavlja dana blokade" svi faktori u SRJ prizivaju ukidanje sankcija, jer ipak je svakome razumnom jasno da bez povratka u medjunardonu zajednicu i na svetsko trziste, na dugi rok nema spasa za Jugoslaviju. Milosevic bi sigurno trijumfalno iskoristio skidanje svetskih sankcija u prvom trenutku, ali bi se veoma brzo nasao ponovo na raskrsnici i pred, za njega, teskom odlukom kuda da krene-ka otvorenom drustvu ili u novu "kont rolisanu izolaciju" koja ga je dosada tako ucvrstila na polozaju.I zato sankcije treba sto pre skidati.

Dimitrije Boarov,AIM