RTS: RIZIK I ZA SPS

AIM, Beograd, 31. 05. 94. Nevesela prica o informisanju, u povodu najavljene rasp- rave u srpskom Parlamentu, mogla bi poceti jetko duhovitom poru- kom iz aformizma nedavno objavljenog u NIN-u:"Nama niko nista ne moze, cak ni oni koji bi hteli da nam pomognu". Zaista. Posle dve godine ponizvajuceg kuburenja pod medjunarodnim sankcijama, krug preskupih samouverenosti i zabluda kao da se zatvara.

Iako je Srbiju, i sve Srbe u njoj i izvan nje, dovela u izolaciju kojoj nema premca ni u tzv. trecem svetu, srpska poli- tika (ne samo zvanicna) i dalje se, spolja gledajuci, drzi kao da su za nevolje koje su nas ubogaljile krivi svi osim nje. Osta- je u raskoraku ne samo sa sumnjicavim "svetskim mocnicima" koji joj pripisuju i ono za sta nije samo ona kriva (na primer, za produzavanje bosanskog ratnog kosmara) nego i sa predusretlji- vima koji pokusavaju da joj izidju na pola puta (kao sto to po- vremeno cini, recimo, ruska diplomatija).

U medjuvremenu, zamajac dobijaju sve prodornije glasine o rastucoj politickoj pukotini izmedju beogradske matice i sr- pskih ratovodja zapadno od Drine. Ali to kao da jos ne utice vidnije na ponasanje zvanicne propagandne masinerije. U zalu- dnom naporu da od patnje napravi vrlinu, srpska propaganda neumo- rno i, reklo bi se, uspesno promovise iluziju da ce kad-tad poravnati racune u "medijskom ratu". Na taj nacin samo uveca- va i bez toga nenadoknadivu stetu i gubitak u vremenu.

Dokle ce? Sta je to u srpskom bicu sto ga cini to- liko sklonim nekontrolisanom, ponositom samozavaravanju? Da li je to podredjivanje tzv. zdravorazumske logike politickoj mitologi- ji koja ne trpi osporavanje, neko nedokucivo prokletstvo srspke istorijske sudbine? Ili nam prozore u svet zamagljuje privid koji proizvodi produzeno inacenje agresivne nacionalisticke opcije cije ratne rezerve kao da se tanje s obe strane Drine?

Ako je posredi ovo drugo, a ima znakova da jeste, najav- ljena parlamentarna rasprava oko zakonskog regulisanja informi- sanja i opozicionih zahteva za "deblokiranje medija" mogla bi, u najmanju ruku, da pokaze da li se nesto znacajnije menja u strategiji vladajuceg SPS-a. Preciznije:da li je, najzad, na vidi- ku kraj oruzanog "svesrspkog" okupljanja i apsolutne dominaci- je agresivnog nacionalizma u politickom zivotu Srbije i Srba?

Ako su, ukratko, verodostojni nagovestaji da velikosrp- ski ratni avanturizam, cija je ideoloska kicma drzavni info- rmativni monopol, pocinje da gubi oslonce i u politickom vrhu Srbije, da li to sluti na pripreme za antiratno, demokratsko pre- strojavanje? Bude li tako, onda, valjda, ni u vlasti ni u opozici- ji, pa zato ni u parlamentarnoj raspravi, ne moze biti sporno ono sto je za izlazak iz rata i sankcija presudno:demokratska stabilizacija u Srbiji ne moze se ni zamisliti bez ozbiljnije, politicke i institucionalne korekcije u korist integriteta novinarske profesije, odnosno nepristrasnog informisanja kao temeljne pretpostavke demokratski uredjene drzave.

Kad bismo bili te srece da tako dugo ocekivani, antira- ni zaokret najzad pocne, najavljena parlamentarna rasprava mo- gla bi pruziti mozda poslednju priliku da se o pravoj stva- ri govori na pravi nacin i na pravom mestu:o uspostavljanju nadstranacke, parlamentarne regulative i ravnoteze u celom medijskom prostoru Srbije. Dakle, i u najmocnijim, drzavnim ili paradrzavnim firmama, odnosno u njihovim informativno-politi- ckim (posebno televizijsko-radijskim) programima koji su sada, neposredno ili posredno, podvrgnuti ideolosko-kadrovskoj i ma- terijalno-tehnickoj kontroli partije na vlasti.

U srzi stvari je, dakako, RTS. Ali ne samo zato sto je drzavni, pa ni zato sto je najmocniji centar najuticajnijih, elektronskih medija u srpskim razmerama. I londonski Bi-Bi-Si je, poredjenja radi, u neku ruku drzavni i najjaci u svojoj bransi, i to ne samo na britanskoj skali elektronske informativne moci. Ali nije ni konstituisan, niti je sporan kao RTS. Njime ne vlada stranka u cijim je rukama i drzavna uprava.

Nigde, razume se, nema, idealno nepristrasnog novinarstva kao sto nema ni idealno demokratskog drustva. Cercilova iro- nicna opaska i dalje je nesporna:demokratija je najgori oblik vlasti, izuzimajuci one koji su pre nje isprobani. Ali sustina i jeste u tome:za razliku od Bi-Bi-Sija i njemu slicnih novinskih mocnika, RTS, poput, recimo, njemu slicnog HRT, u svojoj kljucnoj delatnosti, nije podredjen novinarskoj profesionalnosti niti de- mokratskoj (parlamentarnoj) drustvenoj kontroli.

Za razliku od hvale vrednih dostignuca u kulturnim i drugim programima, RTS u svojim udarnim informativno-politickim emisijama, doista nije ni nezavisna niti profesionalna novinars- ka kuca. Ili je to samo marginalno, blagodareci sporadicnim "zaletima" njenih, proredjenih i sve usamljenijih pobornika pro- fesionalizma. Vise je, u svakom slucaju, propagandni servis vla- dajuce stranke nego sto je otvoren za neistomisljenike.

Strogo kontrolisani pseudonovinarski hibrid, RTS je, kao monopolski dominantna politicko-informativna mreza, u uslovima nacionalistickog ekspanzionizma i rata, prerastao u glavni oslo- nac autoritarnog populizma i na njemu zasnovanog, pseudodemokrat- skog poretka. U zemlji koja je, pod teretom ratne hipoteke i me- djunarodne izolacije, iz dana u dan tonula u nemoc i beznadje, privid normalnosti, koji nadmocna medijska sila RTS-a proizvodi, kao da je postajao vazniji i od zastrasujuce realnosti.

Eto zasto ni neopozivo napustanje nacionalisticke ratne avanture, pa samim tim ni eventualno, posleratno demokra- tsko srpsko prestrojavanje, ne moze ni da pocne bez "debloka- de medija" koju u Parlamentu iste, ne bas uverljivo udruzena stranacka opozicija. Nema, bolje reci, ozbiljnog napretka bez istinske profesionalizacije za vlast vezane informativne mreze cija dominatna pozicija svodi tzv. nezavisne medije na margina- lne predznake davno obecane "postkomunisticke" emancipacije.

Sta mozemo ocekivati? Ako je suditi po onome sto smo u Parlamentu dosad mogli cuti, izgledi da se takav zaokret dogo- di ravni su nuli. Ali to jos nije dokaz da "deblokiranje" medija nije nasusna potreba savremenog srpskog drustva. Jos manje, da bi od profesionalizacije informativnih programa RTS-a imala vaj- de samo opozicija. Nije, uzgred receno, tajna da je ona doskora ku- cala na pogresna vrata:vise se tukla za stranacku preraspodelu vremena i prostora u drzavnim medijima nego za ukidanje svake vlastodrzacke, prema tome i strancke kontrole u njima.

Najnoviji opozicioni predlozi za izmenu zakona o informi- sanju i stavljanju RTS-a pod kontrolu Parlamenta trebalo bi da utru put ka pravom cilju:oslobadjanju srpskog novinarstva i od vladinog i od bilo cijeg tutorstva. Preduslov zato je, najpre, ras- prava koja bi bila postedjena sablasne senke naseg infantilnog parlamentarizma:banalno prizemnih, politikantskih i zato kontra- produktivnih, stranackih i licnih nadvikivanja.

Samo razlozno, argumentovano suocavanje sa opakim posle- dicama nacionalistickih uzurpacija i rata u kojima je deprofe- sionalizovani medijski koncentrat, ponajvise RTS, sluzio kao svo- jevrsni ideoloski generalstab, moze da pokaze ono sto je, u ovom trenutku najvaznije:da li su svi od kojih to zavisi, dakle odlucujuci cinioci i u vlasti i u opoziciji, zaista spremni i kadri da dignu ruke od nacionalisticke, za Srbiju i SR Jugoslavi- ju pogubne strategije? Jer, ako toga nema, puko je sanjarenje oce- kivati skore demokratske reforme, u medijima ili bilo gde.

Opozicija koja bi trazila drukciji, za nju povoljniji RTS a ostala nespremna da se, kao celina, suprotstavi ratnoj opci- ji agresivnog nacionalizma, tesko da se, sve i kad bi bila jedinstve- na, moze izboriti za parlamentarnu "deblokadu medija". Ali i SPS, isto tako, ima razloga da stavi prst na celo. Sve dok, stiteci sopstvenu prevlast, bahato drzi RTS kao svoj neprikosnoveni info- rmativni rezervat, srpski politicki vrh, sve ozbiljnije dovodi u pitanje, za njegovu buducnost mozda presudnu prednost:onu koju ima, ili zeli da stekne, kao medjunarodni, pregovaracki partner.

Ulog je, sve u svemu, obostran. Rizik, takodje.

ALEKSANDAR NENADOVIC