ZAPAD NIJE BRIGA ZA BOSNU

AIM, Beograd, 29. 05. 1994.

Intervju: Thomas Fleiner-Gerster, direktor Instituta za federalizam, Univerzitet Freiburg, Svajcarska

Dr Thomas Fleiner-Gerster, svajcarski strucnjak za internacionalno, ustavno i upravno pravo, bavi se balkanskim prilikama na vise nacina. Bio je clan posmatracke misije Evropske zajednice u ex-Jugoslaviji na pocetku jugoslovenskog konflikta; bio je strucni konsultant u grupi naucnika koji su pripremali zakon o polozaju nacionalnih manjina u Srbiji za vreme Paniceve vlade; krajem maja ove godine ucestvovao je na konferenciji u Beogradu o pitanjima organizacije vlasti u postkomunistickim zemljama.

* Jugoslovenski konflikt jos se nije smirio, a cini se da se suocavamo sa novim, koji se pojavljuje izmedju Rusije i Ukrajine oko Krima. U kom pogledu se ovi sukobi mogu porediti?

• I bivsa Jugoslavija i bivsi Sovjetski savez suocili su se sa oruzanim etnickim konfliktima. U oba slucaja istorija i tradicija komunistickog sistema pomogla je, ili cak izazvala, sukobe. Prvo, ona je stvorila kolektivne vrednosti kao jedino moguce. Odmah posto je komunizam pao, zajednica je prihvatila novu ideologiju, opet zasnovanu na kolektivnim, a ne individualnim vrednostima - nacionalizam. Nacionalizam je bio jasna posledica komunisticke tradicije. Drugo, sedamdesetih godina, rezim je, narocito jugoslovenski predsednik Tito, pokusao da iskoristi nacionalizam, preko ustava, kao pomoc komunizmu - stvaranjem nekih nacija i davanjem svakoj naciji odredjene vrste maticne republike. Na ovaj nacin promovisane su nacionalisticke komunisticke partije. One su pocele da rade na raspadu Jugoslavije jos unutar komunistickog sistema. Ako se pogleda sovjetski ustav, isto bi moglo da se kaze i za Sovjetski savez.

Istina je, medjutim, da se Sovjetski savez raspao mirnim putem. Jedna od osnovnih razlika, u poredjenju sa jugoslovenskom situacijom, bila je polozaj sovjetkse armije. Ja mislim da je Jugoslovenska narodna armija (JNA) jedan od osnovnih faktora, koji se obicno previdja, u stvaranju i izazivanju konflikta.

Problem Krima moze se uporediti sa srpsko-hrvatskim konfliktom oko Krajine sa stanovista prava na samoopredeljenje. To je vrlo komplikovano pitanje - ko zaista ima pravo na samoopredeljenje - da li je to odredjena etnicka grupa, Rusi, tj. Srbi, bez obzira na granice, ili unutar datih granica svi ljudi na toj teritoriji imaju pravo na samoopredeljenje? Sa druge strane, sitaucija na Krimu moze se porediti sa Kosovom. Rusi kao i ALbanci na Kosovu imali su referendum, imaju svoj parlament, hoce autonomiju i mozda secesiju.

Ja znam o situaciji na Krimu tek kao citalac nekoliko zapadnih medija, ali ipak vidim znacajnu razliku. Iako je ruska armija naravno zainteresovana za Krim, tamo nema ruskih kasarni i ona nema razloga, bar za sada, da intervenise kao sto je JNA intervenisala u Hrvatskoj.

* Da li je ova razlika dovoljna da osigura mirno razresenje konflikta? Da li je svet naucio nesto iz jugoslovenskog tragicnog iskustva?

• Uvek sam govorio da ono sto vidimo u bivsoj Jugoslaviji, videcemo, mozda na drugaciji ili znacajniji nacin, u bivsem Sovjetskom savezu.

Situacija na Krimu u velikoj meri zavisi od odgovornih ljudi u ovom vrlo napetom i teskom problemu. Ako na obe, ili bolje reci, na sve tri strane, budu licnosti odane miru, postoji mogucnost za mirno resenje.

To nije bio slucaj sa Jugoslavijom. Politicka vodjstva u bivsoj Jugoslaviji dosla su na vlast instrumentalizovanjem nacionalizma. Ali, jednom kada se nacionalizam pojavi, on lako izmice kontroli. Ako je medju stanovnistvom proizvedena mrznja i rasiren strah, tada politicka taktika vodjstva ne moze vise mnogo da promeni.

Ovde bih naglasio znacaj pitanja medija. AKo se mrznja fabrikuje i siri pomocu medija, konflikt je neizbezan.

* Sudeci na osnovu bosanskog iskustva, moze li medjunarodna zajednica biti od pomoci u razresavanju novog oruzzanog konflikta mirnim putem? Kako Vi ocenjujete ponasanje zapadnih sila u bosanskom sukobu?

• Kada sam vodio misiju Evropske zajednice u Jugoslaviji 1992-1992. godine, svuda sam cuo reci - Evropa mora, Evropa je odgovorna, ona mora da uradi ovo, uradi ono... Mislim da je ovo shvatanje Evrope sasvim pogresno. Od Evrope ne treba ocekivati da reaguje i spreci rat. U principu, svaka zemlja
• mozda sada govorim kao Svajcarac, jer u Svajcarskoj unutrasnja politika uvek ima prioritet - mora da se rukovodi internim stvarima, a sto se spoljnih odnosa tice, da bude zainteresovana za mir i dobre medjusobne odnose sa drugima. Nista vise. Ne treba ocekviati od evropskih zemalja da ce da idu u Ruandu da pomognu da tamo dodje mir, kao sto to ne treba ocekivati ni za Jugoslaviju.

Po mom misljenju, zapadne sile delovale su u Bosni samo reagujuci na sopstveno javno mnenje. A to je, po meni, najgori slucaj. Ako treba samo da zadovoljite javno mnenje, onda ne treba da vodite spoljnu politiku. Ono sto one rade u Bosni je upravo zadovoljavanje domaceg javnog mnenja...

* Ali kako je ovo javno mnenje stvoreno?

    - To me, naravno, uvek pitaju kad iskazem ovu tezu.

Mnogo novinara odlazi na mesto konflikta. Oni izvestavaju o onome sto vide ili onome sto mogu da vide. Mediji zele samo da se prodaju. Nazalost, lakse je prodati uzase i ljudske svireposti nego analiticke informacije o pozadini neke posebne situacije. A slike tih uzasa stvaraju tenzije u domacem javnom mnenju.

Naravno, moguce je da u medijima postoje ljudi koji su zainteresovani da uticu na politiku. Recimo, na primer, CNN zeli da utice na politiku - nacinom na koji izvestva o Bosni, CNN zeli da utice na vladu da donese odredjenu odluku. Ali ja nemam pravih informacija, pravih dokaza u pogledu medija da bih mogao da kazem da je to njihova svesna strategija.

Medjutim, problem je u tome sto su informacije koje donose mediji glavna osnova za politicke odluke. I sto su politicari koju su ukljuceni u jugoslovenksu krizu mnogo vise zainteresovani da nadju resenje da bi bili heroji u domacoj javnosti nego da ucine nesto u interesu ljudi u bivsoj Jugoslaviji. Njih nije briga za ono sto se stvarno dogadja u Bosni, nije ih briga za interese tamosnjih ljudi - oni samo zele da budu ponovo izabrani, da budu heroji u svojoj javnosti. Ovo je glavni strukturni nedostatak spoljne politike Zapada.

Postoje medjunarodne organizacije, nevladine organizacije koje zaista brinu, ali u celini, spoljna politika Zapada pokazala je strukturnu gresku u pogledu ovog problema. Osnivanje "sarajevske liste" u Francuskoj, na primer, je cisti skandal - iskoristiti nepoverenje i uzasnu situaciju u Sarajevu za licnu politicku promociju, to je zaista skandal.

* Da li je mir u Bosni vise u rukama lokalnih ili medjunarodnih sila?

• Da lokalne sile zele mir, siguran sam da bi doslo do mira. Ali nikakav mir nije moguc dok medjunarodna zajednica nema potpuno jasan concept svoje politike u Bosni - ona ce ili biti neutralni posrednik izmedju strana u konfliktu ili ce intervenisati u tom konfliktu. Oboje istovremeno nije moguce. Ako neko hoce da bude medijator, onda sve strane mora da tretira jednako. Ako hocete da intervenisete, onda morate da platite cenu toga. Zapadne sile ne zele da plate tu cenu, a ne zzele ni da budu samo posrednik. Moje je misljenje da UN treba da budu samo posrednik, nikako ne strana koja ce da intervenise na bilo koji nacin.

* Po vasem strucnom misljenju, kakve su perspektive muslimansko-hrvatske federacije u Bosni? Da li je njeno stvaranje korak na putu ka miru?

• Bio bih vrlo radostan ako bi bilo kakvo resenje donelo mir, i ako ovo donese mir, bicu prvi koje ce da kaze - divno. Ipak, imam neke sumnje. Moja osnovna zamerka je da je proces poceo naopako. Tamo se pravi ustav za nekonstituisanu teritoriju. Sve dok strana koja treba da se uredi ne posotji, ne moze se praviti ustav. Prvo mora da postoji drzava i da se zna gde se ona nalazi.

Drugi problem su takozvani kantoni. Kao Svajcarac ja se protivim tome da se regioni u muslimansko-hrvatskoj federaciji zovu kantoni, ne zbog imena, vec zato sto se tvrdi da oni imaju nesto sto odgovara svajcarskom modelu. Po mom misljenju oni ne odogovaraju svajcarskoj situaciji. Koncept kantona podrazumeva da ce vecina pitanja biti resena na tom nivou, narocito manjinska pitanja. Ova pitanja samo se dodiruju na federalnom nivou, posto su vec u glavnini razresena na kantonalnom. Ovo ide zajedno sa velikom lokalnom autonomijom - jake lokalne vlasti odlucuju gotovo o svemu. Ako federacija treba da se sastoji od kantona, kantoni treba da imaju velike prerogative i da stvaraju sistem vlast prema visim nivoima, a ne obrnuto.

Treci problem je sama organizacija vlasti. U ovoj situaciji ustanoviti sistem sa predsednikom koji se menja u kratkim periodima, to znaci institucionalizovati konflikt. Po mom misljenju, u svim oblastima gde konflikta sitaucija traje dugo, mora se naci resenje koje razdvaja sukobljene strane, a tamo gde to nije moguce, ono koje ih tera da sami nadju kompromis.

Uopste govoreci, ne moze se stvoriti mir u Bosni ako se u obzir ne uzmu sve tri strane. Naravno, moguce je ici korak po korak, ali cak i ovaj pristup podrazumeva da sve tri strane treba da se sloze oko prvog resenja. Nije moguce napraviti nikakvo ressenje bez Srba.

* Postoji li istorijska analogija ovakvoj federaciji dojucerasnjih ratnih neprijatelja?

• Posle verskog rata u Svajcarskoj bila je stvorena konfederacija. Ali to je bila vrlo otvorena konfederacija i svaki kanton imao je autonomiju u pogledu verskih pitanja.

Mislim da je takva federacija moguca, ali ona zahteva razdvajanje, prihvatanje kao zajednickog samo onog sto je apsolutno neophodno i institucije koje ce garantovati stalnu mogucnost za kompromis.

Jovanka Matic