KO ODE KAJACCE SE, KO OSTANE KAJACCE SE

AIM, Beograd, 28.05.94.

Kada su poceli da stizu, prvo iz Hrvatske a potom iz Bosne, njihove nesrecne price i materijalna propast postajale su pred kamerama rezimske televizije tek propagandni adut u ratu koji se rasplamsavao. Izbeglice u Srbiji su od tada do danas prosle kroz razlicite politicke "tretmane". U pocetku je njihov broj zlurado preuvelicavan da se dokaze koliko su "nasi" unesreceni brojniji od "njihovih" unerecenih. Shodno tome grejalo se putem kamera ratnicko srpsko srce. Kada je huskanje potroseno, a inflacija dostigla vrtoglavu visinu, bas su oni bili ti koji starosedeocima, eto, uzimaju hleb, posao, humanitarne pakete .

Kada je Karadzicu i Mladicu zatrebalo novog "materijala" za front, po Srbiji su ih naganjali poput zeceva , trpali u kamione i odvodili u nepoznatom pravcu. Sada vise nema ni diplomatskog uvijanja ni patriotskih krupnih reci. Upravo tece akcija popisivanja izbeglica, a uporedo sa njom i revizija izbeglickog statusa. Zadatak Republickog komesarijata za izbeglice je da, posle "tumbanja", izbeglickih glava bude vise na oslobodjenim teritorijama, a manje u Srbiji. Po proceni Bratislave Bube Morine, odnedavno u ulozi republickog komesara za izbeglice, bar 100.000 mora otici "na svoje ognjiste". Posto je u Srbiji registrovano oko 400.000 izbeglica, znaci da su strucne drzavne sluzbe procenile da je cetvrtina tog broja ekonomski i politicki visak.

U praksi, akcija popisa ne tece bas glatko, sto se moglo i ocekivati. Iako se drzava kune da njen cilj nije atak na prava izbeglica, vec da se tacno utvrdi njihov broj i da ubuduce pomoc dobijaju zaista oni kojima je potrebna, primetno je da izbeglice poucene iskustvom, beze od svakog evidentiranja kao djavo od krsta. Jos se ljudi secaju kako se prosle zime srpska politika okomila na one koji ne zele u rat. Kada su efekti psiholoskog pritiska bili nedovoljni, pristupilo se mobilizaciji, a tada su upravo spiskovi (posebno lokalnih organizacija Crvenog krsta) odigrali kljucnu, potkazivacku, ulogu.

Vec se na primeru najvece juznobanatske opstine, Panceva, moze uociti da se izbeglice ovog puta "ne daju" evidentirati. Na teritoriji Panceva, na kojoj ima oko 3.500 izbeglica vec sada je izvesno da vecina nije prihvatila poziv Komesarijata. Od 2.500 izbeglica smestenih u samom gradu, samo 40 odsto je ispunilo upitnik Republickog komesarijata, a svakom petom nije potvrdjen status. Koliko je za sada poznato, u Novom Beogradu taj status je izgubilo oko 300 lica, a na beogradskoj opstini Savski Venac 200 ljudi.

U Visokom komesarijatu za izbeglice u Beogradu, pomocnik sefa misije, Gerd Vestervin, savetuje onima koji su ovakvom odlukom pogodjeni da dodju na razgovor u Visoki komesarijat po pravnu pomoc. Na ovakvu odluku izbeglica moze da se zali Ministarstvu za odnose sa Srbima van Srbije, upozorava Vestervin.

• Odgovara nam ova akcija, ako ljudi odlaze dobrovoljno, ali smo protiv svake prisile. Ipak, znamo da je pre svake repatrijacije potrebno da se postigne politicki dogovor izmedju zemlje iz koje su ljudi dosli, zemlje u kojoj se nalaze i Visokog komesarijata. Tek u tom slucaju mogu se resiti vitalna pitanja, poput pravnog i materijalnog statusa.

Centru za anti-ratne akciju, sluzbi pri SOS telefonu, panicno su se javljale izbeglice kada je akcija najavljivana. Sada po tom pitanju vlada muk. Ocigledno su ljudi prelomili, digli ruke od institucija i resili da svoj materijalni status resavaju sami, smatra Goran Svilanovic, aktivista Centra.

• U dva navrata smo pisali Bratislavi Morini, neposredno posto je uvedena u duznost, skrecuci paznju na povecan strah izbeglica, ali odgovor nismo dobili. Sada ima puno nagadjanja. Na primer, student Filozofskog fakulteta iz Bosne upravo pokusava da dobije drzavljanstvo , jer je cuo da ce sledece godine imati ovde status stranca i morati da sam plati postdiplomske studije - dodaje Svilanovic.

Sta ce se dogoditi sa ljudima koji izgube izbeglicki status? Preostaje im da napuste Srbiju, ili da ovde nastave da zive bez pomoci drzave, sto prakticno znaci gubitak prava na odgovarajuci smestaj i ishranu, na pakete hrane, ako su kod rodjaka, na zdravstvenu zastitu i skolovanje. Doduse, drzava pristaje da 68.000 izbeglica osnovaca i 23.000 srednjoskolaca zavrse ovu skolsku godinu. O upisu u sledecu jos se ne govori.

Ocigledno je da ce ovom akcijom biti pogodjeni samo siromasni. Bogati su se, po pravilu vec snasli, zaposlili, kupili lokale, ukljucili se u zivot Srbije. Gubitak izbeglickog statusa njima vise nista ne znaci. Opet ce siromasnima biti dodeljena uloga u realizaciji planova politicke prirode. Naime, ovu akciju su zdusno podrzale vlade Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, kojima je svakako znacajno da teritorije, u ratu "oslobodjene" i od ljudi i od materijalnih dobara, pod hitno nasele.

Najinteresantnije je pitanje na osnovu cega opstinske sluzbe odredjuju koje je mesto bezbedno, a koje nije, pa posledicno tome koje izbeglice moraju da se vrate, a koje mogu da ostanu. Mnogo o toj politickoj igri oko teritorija govori cinjenica da je Republicki komesarijat, alijas drzava, sacinio detaljnu listu bezbednih naselja (lista nije za javnu upotrebu), a ne krije da je to uradio uz konsultacije sa Kninom i Palama. Kao bezbedni i sasvim zgodni za zivot procenjeni su gradovi poput Banja Luke, Bijeljine, Knina.

Koliko zaista ljude privlaci da se vrate u nesigurne i privredno zamrle krajeve vidi se po velikom pritisku da se dobije pasos, ili jugoslovensko drzavljanstvo. Poznato je da ljudi lutaju od vrata do vrata u pokusaju da izdejstvuju putnu ispravu i licna dokumenta, a nije tajna da im predstavnisstva maticnih republika dobro naplacuju tu zelju za odlaskom. Primera radi, Biro Republike Srpske, prema izjavama izbeglica datih Visokom komesarijatu i Centru za antiratnu akciju, po muskoj glavi naplacuje 1.000 maraka, a po zenskoj i decijoj 500 maraka, na ime takse za pasos. Bez pogovora, ljudi placaju razbojnicku taksu nadajuci se odlasku u inostranstvo, koje ih vise privlaci od opustosenih teritorija.

Gordana Igric