DOK SE DVOJE SVADJAJU

Farmaceutske nedoumice

,AIM, Beograd, 25.05.94. --Pre zvanicnog raspada SFRJ, raspalo se i jedinstveno farmaceutsko dvoriste koje je objedinjavalo 14 fabrika lekova. Buduca SRJ startovala je sa polovinom, ali i sa kamarom razlicito motivisanog nezadovoljstva, prouzrokovanim nerazmrsivim klupkom u kome se ne mogu najpreciznije odrediti granice medjunarodnih i lokalnih sankcija.

Neposredno po prekidu medjurepublickih trgovinskih odnosa, farmaceutskoj industriji buduce SRJ, drzava je dala u zadatak da u najkracem mogucem roku "iskopira" lekove koji su do tada stizali iz Slovenije i Hrvatske. Zdravstvo Srbije oznacilo je 43 vitalna preparata koja je trebalo substituisati, sto su farmaceuti, podelivsi posao, ucinili jos tokom 1992.godine. Samoinicijativno su kasnije, procenjujuci trziste, nastavili sa dopunom dotadasnjeg asortimana, tako da je u poslednje dve godine u SRJ novoregistrovan 131 lek u 297 oblika i pakovanja.

Ovakva inventivnost od farmaceutske industrije zahtevala je velika ulaganja

• samo neposredni troskovi registracije po preparatu iznose 20.000 DM. Nekoliko meseci pre uvodjenja sankcija ovi (ne samo finansijski) napori nisu delovali "nadljudski", medjutim, embargo je uskoro dosao po svoje.

Visoko uvozno zavisna (62 posto), farmaceutska industrija je prakticno ostala bez sirovina za proizvodnju, trziste se svelo na sopstveno, sto je vodilo smanjenju i proizvodnje i prodaje, devizne rezerve su se ubrzano stanjivale. Ako bi koja dozvola za uvoz sirovina i stigla od Saveta bezbednosti, visemesecno cekanje na njenu realizaciju farmaceute je stajalo papreno. Devize su nabavljali po 20 odsto visem kursu od ulicnog. Drzava je (prosle godine) obezbedila 45 miliona dolara - nepunu cetvrtinu potrebnih sredstava, i tu se njena pomoc prakticno zavrsila.

Nestasice lekova postajale su sve teze. Izgledalo je apsurdno da, uprkos svim nevoljama prouzrokovanim sankcijama, u zemlji sa osam fabrika lekova (onoj polovini iz SFRJ pridruzila se i Panfarma) - leka nema ni za lek.

Na trziste su, u medjuvremenu, raznim kanalima, pristigli hrvatski i slovenacki lekovi. Potrosaci su postali zadovoljniji, ali sledila je pobuna proizvodjaca.

"Mi od drzave trazimo jedino da nam garantuje reciprocitet sa Slovenijom i Hrvatskom - ako su oni proterali nase lekove, zasto bismo mi drzali njihove, i to one cije smo zamene sami proizveli", kaze predsednik grupacije proizvodjaca lekova SRJ i prvi covek ICN Galenike Radomir Stojicevic.

Najvise primedbi iz ovog "paketa" na racun proizvodjaca upucuje se zbog nedovoljne palete antibiotika. "To je netacno", kaze Stojicevic. "Mi smo na ranija 63 antibiotika proizveli jos 31 za ove dve godine. Pri tom, Galenika je bila i ostala jedini proizvodjac penicilina u ovom regionu".

Argumentacija proizvodjaca, mada su retko imali prilike da je cuju, ne zadovoljava krajnje potrosace. Njima je jedino bilo i jeste vazno da u situaciji kada im lek vec treba, mogu da ga kupe. A to narocito prosle godine nije bilo moguce. Rafovi drzavnih apoteka zvrjali su prazni, sto znaci da nije bilo domacih lekova. Lecenje u bolnici podrazumevalo je nabavku, u sopstvenoj reziji, svega - od hiruskog konca i alkohola, do hrane i lekova.

Domisljati jugo-biznismeni uvideli su mogucnost dobre i lake zarade, pootvarali na stotine privatnih apoteka i prkoseci svim pa i granicama embarga i drzavne regulative, ponudili trzistu trazene lekove, ukljucujuci i najtrazenije - slovenacke i hrvatske.

To se uklapalo i u zelje kupaca, decenijama naviknutih na, recimo, najobicniji "andol" (Pliva, Hrvatska), kojima su "anbol" ili "midol", nove srpske verzije istog leka, nepoznate. Ako je trebalo nabaviti injekcije protiv upale pluca, od privatnika je trazen jevtiniji i poznatiji slovenacki "garamycin". Domace varijante - "gentamicina", ionako nije bilo u drzavim apotekama.

"Nismo mi proizvodjaci krivi sto zdravstvo nije imalo novca da od nas kupuje lekove. Nismo mogli da ih poklanjamo, jer to bi nas dovelo do zatvaranja fabrickih hala - prosle godine inace smo radili sa svega 40 odsto uposlenih kapaciteta. Cene lekova propisuje savezno ministarstvo za trgovinu i nismo mi, proizvodjaci, mogli sami da ih menjamo, a jos manje da ih markiramo po privatnim apotekama", objasnjava Stojicevic, uz napomenu da je nezadovoljstvo gradjana zbog visokih cena domacih lekova usmeravano iskljucivo ka proizvodjacima.

Kada su u pitanju "zapadni" lekovi, on kaze da je nelegalan uvoz otkrio i druge, znacajne nelegalne "detalje". Prosle godine je samo iz Slovenije uvezeno lekova za vise od 20 miliona DM, a oni uglavnom nisu prosli ni obaveznu kontrolu kvaliteta u Zavodu za farmaciju Srbije, a cesto nisu imali ni potvrdu o obavljenoj kontroli u zemlji-izvozniku, tvrdi Stojicevic. Znatnom broju ovih preparata registracija je istekla pre vise godina, a neki nikada nisu bili ni registrovani kod nas (ni u SFRJ). Bilo je, dodaje on, i lekova koji su registrovani preko, na brzinu otvorenih firmi, ne ispunjavajuci ni zakonski minimum.

Da li su lekovi stizali dobro cuvanim sverc-kanalima, na ime kompenzacionih poslova - o cemu se cesto suskalo, ili nekim trecim putem, nejasno je i danas. Jedino da se ne smanjuje jaz nezadovljsta izmedju onih koji neprekidno upozoravaju da se ne sme dozvoliti da se "upropasti cela jedna industrija" i onih koji traze pravo na "zapadne" lekove.

Sa startom Avramovicevog programa, za farmaceutske kuce dosli su bolji dani, kaze Stojicevic. Proizvodnja se popela na 70 posto, u privatnim apotekama postuje se zakonska cena domacih lekova pa su sada jevtiniji od "zapadnih" (pomenuti "garamycin", recimo, kosta osam, a "gentamicin" 3,5 dinara), a puniji su i rafovi drzavnih.

Mozda ce, ipak, trziste resiti ovu domacu zavrzlamu. Domaci lekovi, kao i svaka nova roba, morace, ipak, da se suoci sa konkurencijom i kad su cene i kvalitet i navike potrosaca u pitanju. Uostalom, bilo bi zanimljivo znati sta se desava u drugim delovima nekad iste drzave. Muce li i oni slicne muke.

Aleksandra Ajdanic