Mediji u Srbiji

Srbija:

Jovanka Marić

Kada govorimo o medijima u društvima u tranziciji, govorimo o sovjevrsnom paradoksu demokratije. Od medija se očekuje da budu aktivan faktor u demokatizaciji društva - u izgradnji demokratiskih institucija i demokratske političke kulture - ali da bi to bili, oni sami prethodno moraju biti transformisani. Menjanje medija je takodje dug, spor i naporan i ono što danas vidimo kao karakterisitke medijskog funkcionisanja jesu odrazi načina na koji se odvija rekonstrukcija medijskog sistema u okviru ukupne društvene tranzicije. Na našem prostoru ovaj ukupni proces je utoliko složeniji jer se radi o promenama ne samo post-komunisti~kog nego i post-konfliktnog i post-ratnog društva.

Medijski teoretičari tranzicije se slažu da samo u društvima duboko zašlim u fazu post-komunističkih promena koju karakteriše stabilizacija demokratskog poretka, stabilan rast ekonomije i raširena kultura privatnog preduzetništva, kultura vladavine prava i demokratska politička kultura, postoji mogućnost stvaranja slobodnog, autonomnog i demokratskog medijskog sistema. U našim društvima su stvaranje stabilnog partijskog sistema, etabliranje demokratskog sistema vladanja zasnovanog na širokom društvenom konsenzusu, ekonomski razvoj u uslovima tržišne ekonomije, i odgovarajuća ekonomska, pravna i politička kultura tek na početku razvoja.

U medijskom domenu ostvarene su tek reforme "prve generacije" - demonopolizacija medijske sfere, odvajanje medija od države i demontiranje nekih od osnovnih oblika kontrole nad medijima - i tek se zašlo u drugu fazu promena koja uključuje potpuno novu regulaciju sistema, decentralizaciju i snažnu pluiralizaciju medijske scene, kao i povećanu komercijalizaciju, internacionalizaciju i profesionalizaciju medija. Ova druga faza ukupne društvene tranzicij, u kojoj se uspostavlja stabilna nova politička elita i vladajuća demokratska snaga, privatizuju se srednja i mala preduzeća, ukidaju se ekonomski monopoli, snažno se razvija nova preduzetnička klasa a u pravnoj sferi legalizuju uslovi za vodjenja biznisa i suzbija korupcija i kriminal, prema iskustvima drugih zemalja, traje izmedju tri i 15 godina.

Da bi promena medijskog sistema bila uspešna, neohodna je jasna strategija njegovog razvoja i visoko elaborirana komunikaciona politikačiji je cilj uspostavljanje sistema regulacije i kontrole koji isključuje državno ili partijsko mešanje u svakodnevno funkcionisanje medija, smanjenje prepreka za ulaz na tržište novim medijima, uspostavljanje transparentnih procedura za dodelu frekvencija, obezbedjenje garancija nezavisnosti upravljačkih garnitura u javnim medijima, razvoj profesionalizma, izgradnja profesionalne ideologije usmerene na kontrolisanje vlasti u ime javnosti i reprezentovanje raznolikosti mišljenja i ideja u društvu i širokog spektra društvenih, političkih i kulturnih vrednosti.

Medijska situacija u Srbiji

U Srbiji, reforma medijskog sistema nije bila prioritetan projekat prve post-miloševićevske vlasti, niti je za nju postojala jasna strategija i elaborirana politika. U nedostatku takve strategije i politike, akcije vlasti u medijskom domenu preduzimane su sa velikim zakašnjenjem, a većina njih ostvarena je polovično i nedosledno. Kao rezultat, mediji danas nisu u mogućnosti da svoju autonomnu poziciju zasnuju ni na stabilnoj komercijanoj osnovi nezavisno od dominantnih političkih grupa niti na zakonskoj zaštiti slobode izražavanja. Novi zakonski okvir medijskog sistema još nije uspostavljen; u etru vlada haos koji proizvodi više od hiljadu radio i TV stanica koje izmedju sebe dele mali reklamni kolač, jedna druge ometaju, ne poštuju autorska prava i proizvode program veoma niskog profesionalnog kvaliteta; nije dovršena privatizacija državnih i društvenih medija; uslove za napredak imaju mediji koji su svoj položaj bazirali na političkom savezništvu sa vlašću ili se ubrazno komercijalizuju na račun profesionalnih kvaliteta, dok su mediji koji su imali veliku ulogu u razvoju druševeno odgovornog novinarstva i promovisanju demokratskih vrednosti i kulture u mnogo lošijoj poziciji i bez mogućnosti za razvoj; novinari su prisiljeni da obavljaju više od jednog posla da bi preživeli; nema napretka u profesionalizaciji novinarstva.

Kao jedan od prioritetnih zadataka u normativnoj reformi postavlja se kompletiranje novog medijskog zakonodavnog okvira koji treba da obezbedi osnovne pravne i institucionalne garancije medijske slobode i autonomije. To uključuje usvajanje novih zakona, kakav je pre svega zakon o slobodnom pristupu javnim informacijama, ali i zakon o reklamiranju, zakon o autorskom pravu, kao i zakon protiv monopola, ali i promenu u već donetim medijskim zakonima koji ne odgovaraju modernim demokratskim standardima.

Zakon o javnom informisanju, koji je usvojen u neodgovarajućem političkom ambijentu (proleše 2003, u vreme vanrednog stanja), sadrži represivne odredbe koje ograničavaju slobodu novinara i koje je potrebno ukloniti. Prema tvrdnjama Nezavisnog udruženja novinara Srbije, prema ovom zakonu trenutno je u toku više od 200 procesa protiv novinara.

Usvojeni tekst Zakona o radio-difuziji, koji je trebalo da omogući radikalno drugačiju regulaciju sfere elektronskih medija, razlikuje se od predloga nezavisne ekspertske grupe upravo u rešenjima usmerenim na uklanjanje mehanizama kontrole vlasti nad medijima. U njemu je smanjen broj predlagača članova nezavisnog regulatornog tela. Redukovana je reprezentativnost civilnog društva i time omogućen značajan uticaj predstavnika vlasti preko članova koje imenuju republička i pokrajinska vlada i skupština. Rešenje za koje se odlučila Vlada, a usvojila ga Skupština, u startu je poništilo revolucionarni potencijal ovog zakona, dok su naknadne kontorverze oko konstituisanje Saveta Radiodifuzne agencije bitno umanjile kreidiblitet ovog tela koje treba da ima ključnu ulogu u uspostavljanju novih odnosa u radio-difuziji. Promena zakona u pogledu većeg učešća predstavnika civilnog društva, odnosno smanjivanja mogućnosti političkog uticaja bila bi u duhu rešenja koje neguju demorkatske zemlje i preporuka Saveta Evrope. Jačanje kredibiliteta Saveta Radiodifuzne agencije takodje se postavlja kao nezaobilazni potez u procesu redukovanja broja elektronskih medija, dodele frekvencija za nacionalno pokrivanje, kao i konstituisanja upavnih odbora sistema javne radio-difuzije, {to je u nadležnosti Saveta.

Kompletiranje zakonske regulative je relativno lak zadatak, jer su mnogi zakonski projekti već pripremljeni, a njihovo usvajanje je neophodno i za približavanju članstvu zemlje u Evropsku Uniju. Medjutim, usvajanje zakona treba da prate i mere vlasti na njihovom ostvarivanju, što do sada nije bio slučaj. Ostvarivanje Zakona o radio-difuziji neopravdano je kasnilo. Zakonom je propisano uvodjenje obavezne radio-Tv pretplate, što još uvek nije ostvareno. Velike teškoće treba očekivati i u primeni zakona o pristupu javnim informacijama, jer javne službe ni finansijski, ni tehnički ni profesionalno nisu pripremljene za ostvarivanje svojih zakonom propisanih obaveza.

U medijskom sistemu još uvek nema jasnog koncepta ni modela promene vlasničkih odnosa u medijima. Pored privatnih medija, postoje mediji u državnom i društvenom vlasništvu, a da se nije oblikovao uspeš{an model njihove privatizacije ili promene odnosa koji bi ih usmeravali u ravoj modela javnog servisa.

Nova vlast je na početku obećala transformaciju državnih medija (Radio Jugoslavija, izdavačka kompanija Borba, TV YU info tj. Info 24, novinska agencija Tanjug), ali je ovaj proces je još uvek u početnoj fazi, što produžava nestabilnost na medijskom tržištu.

Usvojena zakonska rešenja u Zakonu o javnom informisanju koja dozvoljavaju osnivanje medija od strane države upućuju da je politićka elita sklona da ipak zadrži neke medije, poput nacionalne novinske agencije, u državnom vlasništvu. Zadržavanje državnog vlasništva nad agencijskom medijskom produkcijom moglo bi se protumačiti kao nastojanje vlasti da obezbedi posredan uticaj na medije, jer novinske agencije "hrane" i do polovine medijskih sadržaja u izveštavanju o nekim oblastima drušvenog života koje su tradicionalno zatvorene za javnost. Zato je neophodno doneti precizne planove o transformaciji medija u punom ili delimičnom državnom vlasništvu.

Takvi planovi potrebni su i za transformaciju medija u društvenom vlasništvu koji obuhvataju uglavnom lokalne radio i TV stanice, ali i medije poput nedeljnika NIN i druge lokalne listove koji su zadržali staru vlasničku strukturu i odnose.

U Srbiji se nije oblikovao uspešan model privatizacije medija, pa je u izradi modela transformacije potrebna stručna pomoć i korišćenje iskustava zemalja u tranziciji kao i drugih razvijenih zemalja. Kao uspešni do sada su se pokazali mediji koji su ostvarivali političko savezništvo sa vlašću, bilo starom ili novom (TV Pink, TV BK, Dnevni telegraf), oni u koje je (uz indirektnu pomoć države) ušao strani kapital (Kompanija Politika), mediji značajno pomagani putem stranih donacija (B 92) ili politički zainteresovanim kapitalom (Nacional).

Promena vlasničkih odnosa podrazumeva i razvoj javnih medija po modelu javnog servisa. U Srbiji je nacionalna javna radio-difuzna ustanova RTS, koja je bila jedan od strateških oslonaca Miloševićevog režima, uspela da povrati kredibilitet u javnosti, ali mnogi od ključnih problema njenog razvoja nisu rešeni - finansiranje, tehnološka i kadrovska modernizacija, formulisanje misije takve nacionalne ustanove. Izgradnja javnog servisa je dugotrajan proces, ali odlaganje neophodnih radikalnih rezova - uvodjenje obavezne radio-TV pretplate, smanjivanje broja zaposlenih, edukacija novinara za misiju instrumenta javnosti a ne vlasti, elaboracija procedura za izbor kadrova na upravljačkim pozicijama - produžavaju ovaj proces na štetu javnog interesa. Da bi ovaj proces uspeo neopodan je politički konsenzus oko modela javnog servisa, kao i društveni konsenzus o pretplati gradjana kao najpogodnijem načinu finansiranja koji omogućuje nezavisnost od vlasti. U postizanje ovog konsenzusa treba da se uključe pre svega predstavnici civilnog društva, jer ono ima najveši interes za institucionalizaciju javnog servisa u radio-difizuji, dok je vlast u protivurečnoj poziciji (treba da omogući oslobadjanje ovih medija od svog uticaja).

Očekivalo se da će ukidanje političkog patronata i političke represije nad medijima stvoriti uslove za snažan razvoj onih medija koji su tokom godina represije razvijali socijalno odgovorno novinarstvo i brinuli o javnom interesu. Prva post-miloševićevska vlada, medjutim, više je bila sklona da amnestira dobro razvijene državno kontrolisane medije koji su bili u službi SPS-ovog projekta izgradnje nacionalne države srpskog naroda, zasnovanom na nacionalističkom patriotizmu, etničkoj netoleranciji, ratnoj politici, ksenofobiji, etatizmu, kolektivizmu i kultu ličnosti, nego samonikle - male, siromašne i nedovoljno razvijene - medije koji su poštovali profesionalne standarde, problematizovali oficijelne definicije stvarnosti, podsticali javnu debatu o glavnim društvenim problemima i promovisali demokratske vrednosti, etničku i političku toleranciju.

Medijima koji su bukvalno preko noći promenili svoj raniji govor 5. oktobra 2000. godine omogućeno je da nastave da koriste beneficije svog privilegovanog statusa koji su imali u Miloševićevom režimu i na oslobodjenom tržištu uvećaju već postojeće prednosti u odnosu na druge medije.

Nekada najtiražniji dnevnik Večernje novosti, koje su štampale više od 400.000 primeraka tokom osamdesetih, i potonule na polovinu toga tokom devedesetih, polako su uspele da povećaju tiraž na 300.000. Njih prati tabloid Blic i novi tabloidi poput Nacionala i Kurira. Politika je takodje uspela da povća tiraž od nekadašnjih 100.000 primeraka, dok list Danas i politički nedeljnici Vreme i NIN imaju tiraž od po 22.000.

U novim uslovima tržišta, kojim još uvek dominiraju politički interesi, mediji koji neguju kvalitetno i socijalno odgovorno novinarstvo ostali su mali, nerazvijeni i siromašni. Ovo posebno važi za kvalitetnu, nekomercijalnu štampu. Ona opstaje na siromašnom i nerazvijenom reklamnom tržištu, opterećena problemima koje nose njeni niski tehnološki, finansijski i profesionalni resursi.

Lavovski deo reklamnih prihoda uzima televizija, kao medij sa najmasovnijom publikom. Ipak, optimistički deo ove priče čini činjenica da udeo štampe na reklamnom tržištu polako raste i njegov značajniji porast se tek očekuje. Prema istraživanju agenicje Strategic Marketing (mart 2003), televizija dobija 72% reklamnog kapitala, a štampani mediji 12%. Krajem devedestih, ovaj procenta je za štampu iznosio samo 6%, da bi se 2000. godine popeo na 8, a 2002. godine na 11%.

Kvalitetna, nekomericjalna štampa posluju na granici rentabinosti. Troškovi proizvodnje su visoki, zahtevi za modernizaciju i ulaganje veliki, a prihodi mali jer reklamni kapital uglavnom odlazi u komercijalne novine sa velikim tiražom, dok je distribucija skupa i neefikasna. Treba imati na umu da su cene reklamiranja u Srbiji znatno niže nego u susednim zemljama. Primarna publika ove štampe je intelektualni deo srednjeg sloja koji je drastično osiromašio u Srbiji tokom poslednje decenije.

Stoga kvalitetna nekomercijalna štampa uspeva da opstane pre svega zahvaljujući eksploataciji ljudskih resursa, tj. maloj ceni profesionalnog rada. Zaposleni u ovim medijima snose najveći teret opstanka. Prosečna mesečna plata novinara u NIN-u i Vremenu je oko 230 eura, što ni izdaleka nije dovoljno za pokrivanje materijalnih troškova egzistencije. Finansijski teret medija takodje se neratko prenosi na neredovno plaćanje socijalnog osiguranja za zaposlene. Ovo samo usložnjava već postignutu iscrpljenost ljudskih resursa tokom cele decenije represije i života i rada u nestabilnim uslovima. Godinama novinari u autonomnim meidjima nisu bili u mogućnosti da preživljavaju od zarada nego su bili prisiljeni da obavljaju dodatne poslove. Veliki broj novinara i danas radi nekoliko poslova, što umanjuje njihova profesionalna dostignuća.

Nekomercijalna, kvalitetna štampa zadržala je komparativne profesionalne prednosti u odnosu na komercijalnu. Dok je većina medija uspela da stabilizuje kredibilitet kao izvor informacija o politici i dogadjajima od javnog interesa, oni su ostvarili mali napredak u značajnijem ostvarivanju drugih medijskih funkcija - kontrole vlasti u ime javnosti, obezbedjivanje foruma za javnu debatu o javnim pitanjima, pružanje reprezentativne slike raznih društvenih grupa. Višefunkcionalnost medija se najviše ispoljila kod onih koji su i u prethodnom režimu uspeli da ostvare najviši stupanj autonomije od dominantnih političkih interesa.

Nekomercijalna štampa zadržala je kritičku distancu prema vlasti i tokom prvih godina etabliranja nove DOS vlasti češće nego drugi mediji izveštavala o kritičkim vidjenjima vladajuće politike i njenim rezultatima. Ona takodje potpunije uslužuje javni interes unoseći u javnu sferu pitanja koja nisu primarna za establišment, ali jesu za kritičku javnost. Insistranjem na sučeljavanju različitih interpretacija društva, sadašnjosti i prošlosti, na transparentnosti rada vlasti i na dijalogu aktera različite političkih moći, ovi mediji unapredjuju političku kuluru zasnovanu na demokratskim vrednostima. Oni su takodje snažna brana pokušajima ponovne kontaminacije javne sfere netolerantnim javnim govorom.

Mali finansijski i profesionalni resursi, ipak, ograničavaju kvalitetnu i društveno odgovornu štampu u boljem zadovoljavanju interesa javnosti da bude upoznata sa pitanjima od javnog značaja. Iako ovi mediji znanto više nego drugi koriste analitički pristup u izveštavanju, analitičko novinarstvo je i ovde relativno retko, pogotovo o temama koje zahtevaju specijalizovano znanje. Nedostatak novinara-specijalista za odredjene oblasti koji neguju tematski i problemski pristup u izveštavanju, dogadjaje razmatraju u kontekstu drugih dogadjaja i procesa u društvu, objašnjavaju glavne probleme unutar jedne teme i prednosti i mane ponudjenih rešenja ili predvidjaju buduće dogadaje, jedan je od glavnih problema kvalitetne štampe. Usled malih finansijskih mogućnosti oni su retko u stanju da kao autore takvih napisa angažuju stručnjake za pojedine oblasti van novinarskih redova. Ovo pogotovo važi za izveštavanje o nekim novim procesima u društvu, kao što je proces privatizacije, reforma finansijskog i poreskog sistema, reforma vojske, itd, gde je potrebno poznavati iskustva drugih tanzicionih zemalja.

Medju komercijalnim medijima razvile su se dve vrste štampe. Prvu, u koju se ubrajaju tablidne i semi-tabloidne novine Blic, Več~ernje novosti, Glas javnosti karakteriše relativno balansirano izveštavanje o političkim dogadjajima i temama. Iako njihove političke rubirke nisu obimne, vesti su relativno pouzdane, zasnovane na činjenicama i pružaju relativno širok dijapazon različitih mišljenja. Ipaka, u odnosu na dokumentaristički, tematski i analitički pristup koji neguju nekomercijalni mediji, ovi mediji neguju usmerenost na pojedinačne dogadjaje i ličnosti i emocionalno apelovanje na publiku. Oni teže da budu vidjeni kao pas čuvar demokratije ali ne i da budu promoteri racionalnog javnog dijaloga o kontroverznim temama od interesa za javnost. Njihova retorika je jednostavna, uglavnom dramatična i senzacionalistička, ali nikada ne ide iza granica javno dominantnog morala. Medjutim, u dramataičnim situacijama koje pružaju priliku za rast tiraža oni će se dragovoljno ponuditi za političku instrumentalizaciju i za promociju neetične političke komunikacije.

Druga vrsta komercijalne štampe razvila se tokom poslednje dve godine, sa konsolidacijom nacionalistički orijentisanih političkih snaga, koje tvrde da način na koji nova vlast vodi reforme u Srbiji više štiti interese Zapada nego interese srpskog naroda. Ove novine primarno promovišu oponentski politički govor, dajući glas raznim nezadovoljnim akterima i okrenuti su prevashodno žrtvama procesa tranzicije. Njihov sadržaj je prevashodno politički u kombinaciji sa veoma komericjalnom zabavom. Oni se ne ustručavaju od štampanja glasina i nepotrvrdjenih vesti i pružaju pre jednostrano mišljenje nego činjenično zasnovano izveštavanje. Svoju popularnost zasnivaju na dramatizovanju političkih dogadjaja i promociji političkih skandala. Oni koriste veoma agresivnu retoriku koja prevazilazi granice javne pristojnosti, a to pravdaju svojom težnom da budu kontrolori vlasti od zloupotreba položaja. Tipičan primer ovakve novine bio je dnevnik Nacional, a sada su to, u nešto blažoj formi, preuzele novine Kurir i Balkan.

Vlast je učinila veoma malo da olakša ekonomski položaj nekomercijalnih medija i stvori uslove za njihov razvoj. Na početku vladavine DOS je uveo porez na štampu od 20% i pristao da ga ukine tek posle masovne zajedničke akcije medija koji su se žalili da je ovaj porez bio veći nego u zemljama Evropske unije i u drugim zemljama u tranziciji. Ukidanje ove takse, medjutim, nije mnogo olakšalo njihov položaj jer su distributeri odmah podigli svoje cene a vlada je naknadno uvela neke nove poreze na ljudski rad.

Jedina perspektiva za popravljanje položaja ovih medija jeste ekonomski razvoj i porast udela štampe u reklmnom tržištu. Oba ova procesa su dugoročna i njihov veći zamah se ne očekuje u neposrednoj budućnosti.

Jedno od mogućih rešenja za popravljanje položaja kvalitetnih medija jeste ulazak stranog kapitala.

U Srbiji je do sada zabeleženo malo interesovanje stranog kapitala za investiranje u medije. Nestabilnost političke i ekonomske situacije i relativno siromašno tržište koje nudi male mogućnosti za profit, ovo interesovanje ne povećava nego, naprotiv, smanjuju. Nedavno je nemačka firma Grunner and Jahr odustala od ulaganja u magazin Vreme upravo iz ekonomskih razloga, a njen opstanak u kompaniji Blic je takodje pod znakom pitanja. Jedina značajnija firma koja je ušla na tržište je nemačka kompanija WAZ, koja je investirala 12,5 miliona eura u kompaniju Politika, a nedavno je postala vlasnik i vojvodjanskog lista Dnevnik. Sa novim vlasnikom, Politika je uvela kolor izdanje, povećala obim, privlači sve veći broj reklama i uspela da poveća tiraž. Ona neguje distantan, balansiran i umeren stil izveštavanja, ali joj publika zamera da upravo pod uticajem modela suviše distantnog izveštavanja koje se nikome ne zamera, izbegava tretman kontroverznih tema i na njih reaguje sporo i neinteresantno, odstupa od tradicija Politike koja je imala važnu ulogu u razvoju srpskog novinarstva.

Privatizacija kapitalom domaćeg porekla za novinare se čini još lošijim reš{enjem, jer su za ulaganje u medije zainteresovani akteri koji preko njih žele da povećaju svoju ekonomsku ili političku moć, budući da u ekonomskoj sferi još uvek dominiraju politički interesi, a što bi neminovno vodilo do promene uredjivačke politike u ovom ili onom smeru.

Strani donatori, koji su pomogli opstanku kvalitetne, nekomercijalne ptampe u proplosti, pomažu njihov opsanak u novim uslovima veoma sporadično.

Jedna od mogućnosti pomaganja opstanka i razvoja kvalitetne štampe je državno garantovanje raznih olakšica ovoj vrsti štampe, kakve sue uobičajene u zemljama zainteresovanim da održe medije koji nisu nužno ekonomski profitabilni ali su od velikog značaja za nacionalnu kuluturu. U našim uslovima, pomaganje razvoja ove štampe imalo bi veliki značaj kako zbog omogućavanja većeg pluralzima glasova na javnoj sceni, zbog očuvanja tradicije, ali i zbog omogućavanja razvoja kritičkog i visoko profesionalnog novinarstva.