LAZAR STOJANOVIC O FILMU "SRPSKA EPIKA"

DUHOVNI VUKOVAR

,AIM, Beograd, 15.4. 94. Lazar Stojanovic, svojevremeno najtalentovaniji student Akademije za pozoriste i film u Beogradu, sestedesetosmas i reditelj filma "Plasticni Isus" koji je bio njegov diplomski rad, odrobijao je tri godine zbog svog igranog prvenca, jer su oni koji su uvek "budni" pronasli da "Plasticnim Isusom" Stojanovic zlonamerno i neistinito prikazuje drustveno politicke prilike u tadasnjoj Jugoslaviji sa namerom da dovede do nasilne promene rezima. Tako je glasila optuznica koja je presekla jednu karijeru na samom pocetku.

Po izlasku iz zatvora, Lazar Stojanovic se bavio raznim poslovima, o cemu ce biti reci docnije, ali kao reditelj ponovo je uzburkao javnost praveci za BBC kao drugi reditelj, zajedno sa Polom Pavlikovskim, film "Srspka epika". Film je u jesen 1993. prikazan na Nezavisnoj televiziji Studio B u Beogradu, a nedavno je i publika u Htvatskoj imala prilike da ga vidi na malim ekranima.

AIM: -Gledajuci "SRspku epiku" dvoumila sam se kom zanru pripada, igranom ili dokumentarnom. Gde biste ga Vi smestili?

-L.S. To je igrano-dokumentarni film. To znaci da dokumentarno ponasanje likova pred kamerom uvek vodi racuna o prisustvu kamere. Dakle, uvek postoji svest da kamera radi i ti likovi hoce da se predstave, da malo odglume, a ne samo da pokazuju kako jedu, piju i rade svoje dnevne poslove. Pol Pavlikovski, reditelj filma, je takodje briljantno uspostvaio metodu da ljudi pred kamerama predstavljaju nesto sto sami zele da vam predstave, i to je fikcija, a ponasaju se normalno, zivotno i opusteno, pa je u tom pogledu film dokumentaran. Moje filmsko opredeljenje je vrlo slicno, pa smo se Pavlikovski i ja sjajno razumeli i lako smo napravili izbor predmeta i ljudi koje cemo snimati u ovom filmu.

AIM: -Dok ste dogovarali o filmu, jeste li precizno odredili njegovu namenu?

L.S.:Vrlo precizno. Namera je bila da se vidi kakvi su Srbi i sta to njih pokrece da cine ono sto cine i govore ono sto govore, posebno sto postoje veliki nesporazumi u dnevnom izvestavanju o Srbima, gde se nekim ratnim akcijama i politickim dogadjajima markira jedna kultura, jedan narod i jedna tradicija, na nacin koji, ako nije do kraja nepravedan, nije ni sasvim tacan. Nije rec o takozvanoj satanizaciji Srba, nego je rec o tome da novinarsko izvestavanje ne zahvata ono sto je izuzetno znacajno kod krupnih drustvenih i politickih fenomena kakav je rat na Balkanu, a to su socijalno psiholoski razlozi, stanje duha i civilizacijsko kulturni aspekt necega sto neko radi. Zato se mi namerno nismo ni upustali u ono sto se na frontu desava i kakva su necija politicka stanovista. Ideja je, zapravo, bila da se vidi- kada neko govori o Kosovskom boju - na sta se to u tradiciji, znanju i navikama lokalnog zivlja oslanja, i da se registruje na koji nacin ta tradicija jaca i kako se ona, stavljena u politicku svakodnevnicu, instrumentalizuje. Takodje, mi ni jednom od karaktera koji smo stavili pred kameru nismo prisli , polazeci od toga da je on krivac ili heroj. Mislili smo da je najbolje pokazati o kakvim je ljudima rec. Oni su imali punu slobodu, dakle, predstavljeni su njima samima. Oni nisu falsifikovani. Imali su priliku da kazu sta zele i pokazu ono sto misle da je vredno za pokazivanje. Nismo izbacivali scene zato sto one o Srbima govore dobro ili lose. Nastojali smo samo da se taj mitotvorni tipicni karakter jedne ukrstene, mesane kulture, kakva je balkanska, cega stanovnici cesto nisu svesni, predoci na sto jasniji i precizniji nacin.

AIM: -Reakcije gledalaca su pokazale da neki misle da ste sa prezirom prikazali to mitsko i tu vezanost za tradiciju.

L.S. : Prezira nije bilo. Pol prema toj stvari, jer je manje poznaje, ima vise opravdanja, razumevanja i sentimentalnosti, nego ja. Ja sam veliki postovalac mita. Mit nije opasan. Opasne su samo politicke instrumentalizacije mita, a paradoks koji nas je naveo da se bavimo mitom, jeste njegova retkost u Evropi. Evropa, sa izuzetkom kratkog uzleta ozivljavanja mita u vreme nastajanja Treceg rajha, nije u ovom veku imala takvo iskustvo.

-AIM: Vas film je film o ratu, a u njemu nema scena ubijanja, rusenja. Nema ni kapi krvi, ako se izuzme ono jagnje koje vojnici kolju i deru. Asocijativnost te scene je suvise snazna da bi bila slucajna.

L.S.:Kada bih imao prilike da u Beogradu snimim film o ratu, bio bih veoma srecan, jer ovaj grad je u ratu, a da toga nije svestan. Uzas koji se ponavlja iz dana u dan vise ne govori o ratu ono sto je neophodno reci. Mogli smo da snimimo scene maskara, mogli smo da imamo u kadru genegala Mladica koji naredjuje svojim vojnicima da pucaju, mogli smo da prikazemo mrtve ljude i da kazemo da su to Srbi koji su se samo branili od Muslimana, ali zeleli smo nesto vise. Da pravimo film o duhovnom stanju ljudi za koje svi znamo sta rade. Taj film nam zato ne zatvara puteve sopstvenih asocijacija i komentara. Nije mala stvar saznati o Mengeleu, nacistickom dzelatu, da je voleo da svira klavir i da se uzasavao krvi. Zato mi se cini da nije beznacajno da se, dok se zlocini vrse, bez apriornog politickog opredeljivanja vidi o kojim je ljudima rec. Prikazali smo u filmu politicara, drzavnika, psihijatra, pesnika, koji je uz sve to i guslar- Radovana Karadzica. Istina u zivotu je da taj covek jeste pesnik i psihijatar i upravo zato predstavlja paradoks nad kojim bi svi trebalo da se zamislimo.

AIM:U drustvu sa Karadzicem, snimili ste i ruskog pisca Limonova. Snimili ste ga dok puskomitraljezom bije po Sarajevu. Da li se bunio?

L.S: Limonov je u to vreme obilazio frontove i zabavljao se pucajuci u vise navrata i ciljajuci i druge gradove, a ne samo Sarajevo. Pucao je i iz tezih orudja, kao sto je protivavionski top. Kako smo snimili scenu? On je naisao, gledao sta vojnici rade, zamolio jednog da mu pokaze kako se rukuje, a onda sam poceo da dejstvuje. Mi smo tu bili, poceli smo da ga snimamo, on je primetio a nije protestovao. Ja sam imao poriv da mu otmem oruzje, da ga cak ubijem, jer mi je neshvatljivo kako covek iz samo promocionalnih razloga puca , svestan da nekoga moze da pogodi. Lakse to mogu da razumem kod coveka koji je odatle, koji moze imati neku autenticnu emociju, koliko god ona bila osnovana ili neosnovana. Covek koji, medjutim, dodje sa udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara da bi demonstrirao nekome da je pucati na civile bas dorba stvar, taj covek mora imati dijabolicnu dusu. Nas posao je, ipak, snimanje filmova, mi smo to snimili, a on se tome radovao, nije skrivao.

AIM:Koliko dugo ste snimali film?

L.S.: Snimalo se u tri navrata, po dve tri nedelje.

AIM:Kako su vas primali, verovali su vam, ili ne?

L.S: Mi smo imali sve papire i dozvole od nadleznih. Dobili smo ih, jer smo rekli da necemo da snimamo rezultate rata, vec da pokazemo kako oni zive i sta oni misle da je najkarakteristicnije za njihov kulturni i duhovni zivot. Na Palama, medjutim, postoji nepoverenje prema svim strancima, osim prema Rusima. Cinjenica da je Pol Pavlikovski poljskog porekla ponesto je pomagala, ali generalno ne bih mogao da kazem da smo imali problema.

AIM: U filmu "Srspka epika" general Mladic igra epizodnu ulogu. Prikazujete ga na jednoj sednici, na kojoj Karadzicu, koji tvrdi da je na pregovorima u Zenevi malte ne sve receno, replicira:"Nista nije receno." Zasto i njega niste predstavili iz privatnog ili personalnijeg ugla?

L.S.:Glavna licnost ovog filma je ipak Karadzic, zato Mladica nismo trazili. Karadzicev licni paradoks mnogo je zanimljiviji kao problem, nego sto je to Mladic koji sebe , verovatno, smatra samo vojnikom i rodoljubom.

AIM:Osim Londona, Beograda i Zagreba, gde je film jos prikazan?

L.S.:Prikazivan je u Sloveniji, na festivalima u Roterdamu i Amsterdamu, u Njujorku, u Bergamu i Belgiji.

AIM:Kakve su reakcije bile na Palama posle prikazivanja?

L.S. To je zanimljivo. Novinar lista VREME bio je u nedoumici oko ovog filma. U svakom slucaju, VREME nije delilo komplimente "Srspkoj epici". Jedan visoki funkcioner sa Pala, cim je to procitao, telefonirao je Polu Pavlikovskom u London da mu cestita. Pol ga je pitao da li je video film, on je rekao da nije, ali da mora da je sjajan cim ga VREME kudi. Izrazito negativnih reakcija nije bilo. Jedino su na konferenciji za stampu, povodom prikazivanja filma, rezimski novinari vec svojim pitanjima osudili "Srspku epiku", sto su, naravno, preneli drzavni mediji.

AIM: Sta dalje planirate?

L.S. Ja sam covek bez radnog staza, bez socijalnog i penzionog osiguranja. Po izlasku iz zatvora radio sam svasta da bih preziveo. Naucio sam moleraj, naucio da popravljam elektricne aparate. Bio sam prevodilac, novinar u listu VREME i na Radio Brodu. Sada kao free lancer radim za Radio France Internacional. U medjuvremenu je bilo i pet rezija za pozoriste, ali na igranom filmu nisam radio, a on je moja prava vokacija. Politicki sam angazovan, jer se borim da se ovde demokratiji otvore vrata. Medjutim, prave zelje da se nesto ucini i promeni- nema, jer je rezim uspeo da utuvi ljudima u glavu pricu o nacionalnim interesima, pa oni ne vide da, jureci za tim ciljem, gube svoje zivote i trose zivote svoje dece. Zivimo pod represijom. Ljudima koji drukcije misle lepe se etikete placenika, izdajica, ljudi se isteruju iz stanova, sa posle, i meni se cini da je borba jasnija, a situacija cistija, nego pod vladavinom pokojnog Broza. Sada je fizicki opasnije i u mnogo kom pogledu teze boriti se protiv rezima sa kojim se ne slazete, iako neki mehanizmi, koji garantuju slobodu govora i okupljanja, stvaraju iluziju da je sada lakse. Ni Beograd, ni Srbija nisu vise, nazalost, prostor za ozbiljniji angazman u oblasti kulture, jer su Milosevicevi ljudi na celu kulturnih institucija i jer Srbija nema vise komunikaciju sa svetom. Meni ovde vise nije mesto. Iselicu se u Ameriku i nastaviti da cinim ono sto sam i ovde cinio. Ovde mozete da govorite samo sa svog uzanog balkona. Verujem da cu tamo moci da govorim sa bar sireg balkona. Nama se ovde, u stvari, desio duhovni Vukovar.

razgovor vodila Milica Lucic Cavic