ZASTO GORAZDE?

size:Zasto su Srbi odlucili da se, bas povodom Gorazda, usprotive celom svetu, zasto nisu odstupili, kao u slucaju Sarajeva? Gorazde je muslimanska enklava u istocnoj Bosni, gde je pre rata zivelo vecinsko muslimansko stanovnistvo( 68,7 od sto Muslimana, 24,7 odsto Srba). Nalazi se dvadesetak kilometara od granice sa Srbijom i prekida neku vrstu koridora izmedju teritorija u Bosni i Hercegovini pod kontrolom srpskih snaga. Srbi su racunali da ce uspeti Gorazde da zamene nekom drugom teritorijom, recimo delom Sarajeva. Srspki politicari se boje teritorijalnog povezivanja Muslimana u SR Jugoslaviji i Bosni. Poseta Radovana Karadzica srpskim borcima oko Gorazda, pracena tv kamerama, znak je da Srbi nece lako odustati od Gorazda.

,AIM, Beograd, 13.4.94. Krvava bosansko-hercegovacka drama u sukobima oko muslimanske enklave Gorazde u neku ruko dozivljava svoj politicki vrhunac. Medjunarodna zajednica prvi put je upotrebila silu kao argument, a Srbi su se nasli pred definitivnim izborom - odstupiti ili istrajati na dosadasnjem kursu. Sa tog stanovista u dogadjajima oko Gorazda prvorazredan znacaj ima, u stvari, sukob Srba sa UN, odnosno Amerikom i NATO paktom, dok Muslimani u neku ruku igraju epizodnu ulogu. Njihovi okrsaji sa srpskim snagama samo su ponavljanje vec vidjenog, uz nove zrtve i obostrano recitovanje izendjalih politickih floskula o casnoj borbi za "svoj" narod, ognjiste, drzavu, slobodu.

Pada u oci da su bosanski Srbi, pomalo neocekivano, odlucili da ne pokleknu i da se usprotive celom svetu po svaku cenu bas u Gorazdu, a to su, na primer, izbegli kada im je zapreceno bombardovanjem, ukoliko ne povuku tesku artiljeriju iz okoline Sarajeva. Za takvu odluku, naravno, postoje duboki vojno-strateski, ali i politicki razlozi.

Treba imati u vidu da je Gorazde, pre najnovije srpske ofanzive, bilo relativno siroko muslimansko podrucje duboko istureno u podrucje istocne Bosne, koje Srbi smatraju svojim. Ono fizicki odvaja istocnu Bosnu koja je pod kontrolom Mladicevih snaga i istocnu Hercegovinu, koju takodje kontrolisu Srbi. Eliminisanje ove enklave, koja je vremenom postala i veoma jako muslimansko vojno uporiste, za njih ima prvorazredan strateski znacaj. Rec je, u sustini, o nekoj vrsti koridora, slicnog onome koji prolazi severnim delom Bosne i Hercegovine i povezuje veliko srpsko podrucje u zapadnoj Bosni sa ostatkom Republike Srpske i Srbijom, odnosno Jugoslavijom.

Gorazde je, osim toga, smesteno na svega dvadesetak kilometara vazdusnom linijom od granice sa Srbijom i Jugoslavijom i, sto je veoma vazno, gravitira prema Sandzaku, oblasti u Srbiji nastanjenoj pretezno Muslimanima, koji su u proteklih nekoliko godina vidno ispoljavali teznje ka autonomiji ili, cak, formiranju zasebne federativne jedinice. Srpski generali i politicari, kako u Beogradu, tako i na Palama, ozbiljno zaziru od svakog geografskog ili politickog priblizavanja Muslimana u Srbiji i Muslimana sa druge strane Drine. Oni u tome vide pretnju politickoj i vojnoj stabilnosti.

Srpski vojni i politicki stratezi su, takodje, duboko uvereni da zapadne zemlje, u nastojanju da oslabe Srbiju kao najjacu drzavu nastalu raspadom bivse Jugoslavije, upravo zele da stvore uslove za povezivanje Muslimana u Sandzaku i Bosni. Uz vec prilicno rovitu situaciju na Kosovu (cije je vecinsko stanovnistvo takodje muslimanske veroispovesti) to bi potpuno razorilo "juzno krilo" srpske nacionalne drzave.

Odluka bosanskih Srba da, uprkos svemu, pokazu kako u slucaju Gorazda nece popustiti nije, dakle, slucajna, a jos je manje proizvod poslovicne balkanske tvrdoglavosti. Ona je logicna posledica politicke strategije u kojoj se polazi od pretpostavke da je za srpski narod nacionalna drzava jedino resenje i da takva drzava mora imati stabilnu i zaokruzenu teritoriju.

Jos od pocetka rata u Bosni strateski cilj bosanskih Srba je da zive u zajednickoj drzavi sa svojom "bracom po krvi" u Srbiji i Jugoslaviji. Za njih su Pale, malo mesto na petnaestak kilometara od Sarajeva, samo simbol te teznje, a stvarni glavni grad je Beograd. Zbog toga su, naizgled lako, i pristali da uklone artiljerijski obruc oko Sarajeva, koje dozivljavaju ipak kao muslimanski centar. Nakon sto su to ucinili, definitivno su odustali i od ambicija da zahvate mnogo vise bosanske teritorije nego sto sada kontrolisu i okrenuli su se konsolidovanju teritorija na koje pretenduju.

Gorazde je, sasvim prirodno, prvo doslo na red. Rukovodstvo bosanskih Srba je, cini se, verovalo da ce zapad razumeti ovu promenu orijentacije i da nece suvise zatezati. Pri tome se, verovatno, oslanjalo na potrebu da se mir sto pre uspostavi, nadajuci se da ce Gorazde, zauzeto ili stegnuto u uzak obruc, moci da bude zamenjeno za neko drugo podrucje, recimo deo Sarajeva. Cinjenica je da su na samom pocetku srpske ofanzive na ovo podrucje odgovorni ljudi iz medjunarodne zajednice bili veoma suzdrzani. Komandant UNPROFOR za Bosnu general Majkl Rouz je, na primer, relativno lako pristao na sugestiju srpskog rukovodstva da ne putuje u Gorazde, iako je tesko poverovati da nije imao informacije o tome sta se tamo dogadja. Suzdrzanost je u pocetku pokazala i americka administracija, sto je Srbe samo ucvrstilo u uverenju da cine "pravu stvar".

Muslimanska strana je, svakako, ili znala za ovakve planove Srba, ili ih je predvidjala. Svesna da ne raspolaze snagama dovoljnim da se odupre srpskoj ofanzivi ona je, kako to potvrdjuju i izvori UNPROFOR, pozurila celu stvar, napadajuci prva. Muslimani su, pokazalo se s pravom, racunali da medjunarodna zajednica nece dozvoliti da zasticena zona tako lako padne u ruke Srba i nadali su se konacnom vojnom uplitanju Zapada. Pri tome su imali dovoljno snage da osujete "blic akciju" protivnika i sprece ga da za svega nekoliko dana vojno zauzme podrucje Gorazda, ostavljajuci tako UN i NATO dovoljno vremena da se organizuju i pripreme.

Na zakljucak da su u slucaju Gorazda "u igri" prevashodno strateski i politicki, a ne humanitarni razlozi navodi i ocigledno "lutanje" UN, kada je rec o motivima za preduzimanje vazdusnih akcija. U nedelju je kao razlog navedeno stradanje civila i rusenje grada, a u ponedeljak ugrozenost pripadnika mirovnih snaga u samom gradu. Ovaj drugi razlog vec ima odredjeni vojno-politicki karakter i lisen je humanitarnog aspekta. Cak se i u medijima srazmerno malo govorilo o masovnom stradanju civila, a u prvi plan je isticana cinjenica da je vojno napadnuta zona koju su UN proglasile za zasticenu.

Tako je ovaj nekada mali i miran bosanski gradic, u kome je zivelo 37 hiljada stanovnika, od cega Muslimana 68,1 odsto a Srba 24,7 postao meta za vojno-politicko potkusurivanje. Kriza, stvorena oko njega, mogla bi lako da oznaci i definitivan krah svake ideje o Bosni i Hercegovini kao zajednickoj drzavi tri naroda koja zive izmesana na celom njenom prostoru, ali i kraj ideje o skorom stvaranju drzavnih zajednica zasnovanih na gradjanskom principu na podrucju bivse Jugoslavije.

U ovom trenutku veoma je tesko pouzdano prognozirati sta ce se dalje dogadjati. Povlacenje Srba na linije koje su kontrolisali pre 30. marta ne bi trebalo ocekivati, ali je realno pretpostaviti da su spremni da zaustave vojno napredovanje. Lider bosanskih Srba Radovan Karadzic je u utorak, pracen TV kamerama, obisao srpske polozaje oko Gorazda, cime je stavio do znanja da srpske aspiracije na ovo podrucje nisu samo izraz trenutne politicke potrebe, nego i trajno opredeljenje. Ovaj grad je, uostalom, ionako stegnut u uzak prsten i civili ce iz njega, kao svojevremeno iz Srebrenice, pohrliti napolje, cim se otvore putevi.

Takodje je tesko zamisliti situaciju u kojoj bi NATO preduzeo nove vazdusne napade kako bi prisilio Srbe da se povuku. Dosadasnje iskustvo pokazuje da je za takve napade potreban jak razlog - obnavljanje artiljerijskih napada na grad, rasplamsavanje borbi ili direktan napad na snage UNPROFOR. Srbi su dovoljno pametni da to ne ucine, ali takva situacija ne odgovara Muslimanima koji su ostali gubitnici. Oni su, zato, vec u utorak pokusali da izazovu novi sukob, otvarajuci minobacacku vatru na srpske polozaje. General Rouz ostro je reagovao, a i sam Bil Klinton nasao je za shodno da se oglasi, trazeci od Muslimana da ne koriste prisustvo medjunarodnih snaga kako bi popravili svoje vojne pozicije.

Dragan Janjic