EKONOMIJA U ZONI SUMRAKA

(AIM Beograd, 11.04.1994), Rat i raspad Jugoslavije doveli su Srbiju i Crnu Goru, da ne pricamo o ostalim delovima bivse SFRJ, u zonu sumraka sadasnjice i crnu mrlju sopstvene istorije. Zakonomerno se, uz sve ostale nevolje, povecao i obim ekonomske aktivnosti koje ne kontrolise drzava i koje se obicno nazivaju "siva ekonomija". U poslednje vreme ova pojava postaje i obavezna tema u govorima etabliranih politicara u vlasti. Ostavljajuci po strani znacaj i stvarne domete sive ekonomije, ona je, za njih odjednom, uz "nepravedne sankcije", postala alibi za nevolje u kojim se SR Jugoslavija nalazi. I ne samo to, nego i potencijalni izvor, takoreci zariste, novog privrednog rasta - samo da se stavi pod drzavnu kontrolu. Argument deluje vrlo ubedljivo - prema procenama statistike siva ekonomija iz godine u godinu raste, tako da je pre osam godina (u SFRJ) bila 15, pre dve godine (u SRJ) iznosila oko 42, a prethodne skoro 55 procenata ukupnog drustvenog proizvoda, pa bi njeno stavljanje pod kontrolu trebalo da za jednu trecinu uveca drustveni proizvod, za isto toliko osnazi drzavni budzet i, usput, izbrise nepravedno raslojavanje citavog drustva na tanak sloj prebogatih ljudi i ogromnu vecinu siromaha. Ocigledan rastuci trend ucesca u drustvenom proizvodu, samo obecava bolje rezultate. Lepo zvuci, ali nije istina!

Kao prvo, siva ekonomija, doduse, postaje sve veca u odnosu na drustveni proizvod, ali on - drustveni proizvod, nazalost, postaje sve manji, pa i de facto obim sive ekonomije opada. Naime, SR Jugoslavija se brzinom koja ce uci u udzbenike ekonomske istorije, seli iz drustva srednje razvijenih u drustvo nedovoljno razvijenih zemalja, odnosno sa skoro tri hiljade dolara po glavi stanovnika, dolazi na ispod hiljadu dolara. Ekonomske zakonitosti pokazuju svoju snagu: gusenje ekonomije politikom i politickim voluntarizmom je efikasno sredstvo osiromasenja drustva. Najisplatljiviji ekonomski poduhvat koji se u uslovima medjunarodne izolacije i rata u okruzenju moze preduzeti je isisavanje deviza od gradjana i ulazenje u eksplicitno ili iplicitno ratnoprofiterske poslove. Ponovo ekonomske zakonitosti na delu: svi, pocev od drzave, su se bacili bas na te najisplativije i najprofitabilnije poslove. Retki su koji mogu da legaliziju svoje "sive" poslove i tako predju u regularnu ekonomiju bez potpunog ili skoro potpunog gusenja tih poslova. Dakle stavljanje pod drzavnu kontrolu najveceg dela sive ekonomije bi bilo korisno po ekonomiju zemlje kao i delovanje Jezdimira Stankovica i njegovog Jugoskandika, na primer - i to posle begstva iz zemlje. Koristi bi bilo svakako, ali ne za drzavu i prosecnog njenog stanovnika.

Sto se, pak, smanjenja socijalnih razlika tice i tu je moguc samo parcijalni uspeh. Mali broj novobogatasa bi se stavljanjem pod kontrolu sive ekonomije izbacio iz posla i sigurno nestao iz, u tom slucaju, krajnje neplodne sredine za sebe, potrazivsi utociste u srpskom biznilendu na Kipru ili u nekoj od bivsih istocnih zemalja koje su se preselile na Zapad. Sve to pod predpostavkom da mnogi od takvih daju svoj licni ili svoj posredni glas za zakone koji bi im sekli granu na kojoj tako lepo uspevaju. U dijametralno suprotnoj kozi bi se nasle gomile sitnih ili vikend svercera, preprodavaca i radnika na crno, kojima siva ekonomija predstavlja davljenicku slamku zahvaljujuci kojoj se iz sirotinje praznih stomaka ubacuju u sirotinju koja kakotako prezivljava do sledeceg dana. Neto efekat bi bio jos vise siromasnih, neznatno manje bogatih (koji se nisu mogli ili nisu hteli da snadju), a glavni amortizer socijalnih tenzija - a to je mogucnost da se nesto ucari uz saglasnost, iako protivno propisima, drzave

• siva ekonomija, bi morala da se zameni mnogo skupljim instrumentima savladavanja socijalnog bunta.

Ekonomski i moralni sunovrat, sistem vrednosti krojen sa puskom u ruci i besperspektivnost svakog intelektualnog rada na scenu je donelo i nove izvore sivih ekonomskih aktivnosti. Najspektakularnije i najprofitabilnije su one povezane sa ratom u susedstvu i manje ili vise otvorenim kriminalom. Izvlacenje ljudi i imovine sa ratnih podrucja ili podrucja pod kontrolom suprotne strane, trgovina oruzjem, naftom, pa i hranom u blizini frontova su unosni i opasni poslovi. U ovu kategoriju bogacenja dolaze i direktne pljacke na ratistima ili ratovanje za novac. Po definiciji, ova vrsta aktivnosti se ne moze podvesti u legalni sistem drzave, niti se moze oporezovati. Naprosto radi se o aktivnostima, koje kada se otkriju moraju biti i zabranjene. Potpuno isto kao i niz drugih kriminalnih radnji tipa uterivanje dugova, "reketi", krupan sverc pa sve do klasnicnih kradja i razbojnistva. Ostaje onaj deo sive ekonomije koji nije, bar ne eksplicitno, deo kriminala, ali jeste mimo drzavne kontrole ili je suprotan sa nekim propisima o poslovanju. Sitan sverc, preprodaja te svercovane robe i crno devizno trziste se takodje ne moze legalizovati jer sa bilo kakvim porezom postaje ekonomski ne isplativo, pa nestaje sa scene. Slicno je sa nizom drugih sivoekonomskih aktivnosti kao sto je pruzanje usluga (vodoinstalateri, elektricari, stolari ...), gradjevinske usluge i prevoz za kes novac i bez iakve evidencije o tome. Pomoc u kuci (kucne pomocnice), ciscenje kuca, cuvanje dece i starih i zanemocalih i poducavenje nikada nije moglo da se kontrolise i tesko je zamisliti instrumente kojima bi se te aktivnosti ubuduce stavile pod kontrolu. Najveci deo delimicnog prijavljivanja aktivnosti je u privatnom preduzetnistvu. Medjutim tu je tajenje poreza, ne prijavljivanje radnika i prometa deo pravila igre nastao kao ravnoteza interesa privatnika da to cine i drzavnih kontrolora da iste prekrsaje ne beleze.

Kada se sve sabere, izlazi da je najmanji deo ekonomije u senci proizvodno usmeren, vec se pretezno radi o uslugama i preprodaji, a samo je taj proizvodni deo onaj koji bi se, uz odmerenu poresku politiku, mogao prevesti u javni sektor ekonomije bez opasnosti da ce momentalno nestati.

Konacno, u ekonomske aktivnosti koje se odvijaju mimo drzavnog toka se ubraja i rad za samog sebe. Iako potpuno legalna aktivnost i ona je posledica opsteg siromasenja, suzava prostor profesionalnim delatnostima i, kao i mnoge druge aktivnosti sive ekonomije, radi se na ustrb legalnog radnog vremena, koje tako postaje ili vreme odmora ili vreme nefikasnog rada.

Do kompletnog popisa svih oblika sive ekonomije treba jos dosta nabrajanja, ali je jako tesko doci do onih aktivnosti u kojima se krije bilo kakav potencijal za izlazak iz krize. Po svemu sudeci od velike povike nece biti nista i preovladace potreba da se jedva dostignuti socijalni mir ne talasa, a stvarni obracun moze nastati tek kada se ratne strsti Balkana smire, a iz ekonomije nestane drustvena, a drzavna svojina postane marginalna. Dotle ce i "sivoekonomisti" i vlast imati interesa da ostane stus quo.

Srdjan Bogosavljevic

2