MANJINSKI "VERBALNI DELIKT"

,AIM, Beograd, 8.04. 1994

Intervju: dr Rajko Danilovic, advokat

Beogradski advokat dr Rajko Danilovic siroj javnosti je vec odavno poznat kao branilac politickih prognanika sirom bivse Jugoslavije. Sredinom prosle godine objavljena mu je knjiga "Upotreba neprijatelja" o politickim sudjenjima u Jugoslaviji u periodu 1945-1991. Ideja da napise knjigu o politickim sudjenjima radjala se, kako kaze, dok je branio "politicke krivce". Uslovi za njeno pisanje i objavljivanje sazreli su tek pocetkom 90-tih godina, narocito od ukidanja verbalnog delikta. "Ranije bi i samo pisanje o toj temi predstavljalo rizik za pisca, koji bi i zbog rukopisa mogao biti sudjen" - kaze Danilovic i dodaje da su citaoci knjige verovatno bili iznenadjeni cinjenicom da su mnogi ljudi u bivsoj Jugoslaviji bili osudjivani zbog "zlonamerne i neistinite tvrdnje da u Jugoslaviji nema slobode misljenja", mada su sudije svojim presudama zapravo potvrdjivale njenu istinitost.

U knjizi "Upotreba neprijatelja" Danilovic kaze da je progon politickih neistomisljenika i protivnika putem politickih sudjenja nespojiv sa novonastalim promenama i u svetu i kod nas. Medjutim, mogucnost povampirenja ovih procesa kroz teznju bivse jednopartijske drzave da svoj vek produzi kao jednonacionalna nije iskljucena.

Advokat Rajko Danilovic sada je angazovan kao branilac u sudskom procesu protiv grupe Muslimana, poznatom kao proces 25-orici u Novom Pazaru.

* Da li je ovo drustvo na putu da politicka sudjenja iskoreni, ili i sadasnja vlast rado poseze za sudskim progonom, kao instrumentom vladanja nad protivnicima u politici?

• Postbrozovsko vreme poznavalo je dosta politickih procesa, ali od kako se zaratilo na prostorima bivse Jugoslavije, ovde je znatno manje politickih sudjenja. Ne racunajuci dva pokusaja otvaranja procesa Vuku Draskovicu, jos su se zadrzala sudjenja politickim predstavnicima manjina.

Nekadasnja politicka sudjenja uvek su, da tako kazem, bila dozirana. Vodilo se racuna o raznim kriterijumima i kljucevima, bilo nacionalnim, bilo politickim. Bilo je progona pripadnika svih nacija i nacionalnih manjina, ali i pristalica levih i desnih politickih opcija. Oni koji su "projektovali" politicke procese vodili su racuna o podeli "krivice" na ravne casti, tako da niko nije mogao tvrditi da je bas zbog pripadnistva odredjenoj naciji bio proganjan vise nego drugi.

Jednopartijski komunisticki rezim bivse Jugoslavije bio je nezamisliv bez politickih sudskih procesa. Istorija tih procesa je znacajan element istorije ideoloskih i politickih borbi u tom drustvu, koje su se vodile iza, naizgled, jednolicnog javnog politickog zivota. Primarni cilj ovih procesa bio je zastrasivanje i ucutkivanje stvarnih i potencijalnih protivnika. Podela na prognane i progonitelje bila je uslovna, jer je i progonitelj, u izmenjenim okolnostima i odnosima politickih snaga, mogao postati prognanik. U svemu tome se, zapravo, ispoljavala "upotreba neprijatelja", koja je i vodji i vladajucoj oligarhiji obezbedjivala neprikosnovenost politickog misljenja i odlucivanja, dok je svako suprotno ili razlicito misljenje zigosano kao neprijateljsko, da bi zbog toga bilo eliminisano putem represije.

Medjutim, sa ratom i raspadom Jugoslavije, sudski progon politickih protivnika u SR Jugoslaviji sveden je na proganjanje predstavnika manjina. Vidimo da se neprestano organizuju sudski procesi na Kosovu, a u skorije vreme u Sandzaku i u Crnoj Gori. To vise nije progon za verbalni delikt, jer je on ukinut. Sada je to progon za takozvane pripremne radnje, kojima bi bila ugrozena neka dobra i vrednosti - ali ne i izvrsene, pa se i ove optuzbe najcesce svode samo na verbalne. Naime, tu je rec o nekakvim dogovorima, planovima, skicama... Jedino cega realno ima je nabavka oruzja.

Medjutim, nabavka oruzja je opsti fenomen, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, vec i na prostorima bivse Jugoslavije. Osim toga, poznato je da su u krajevima sa nacionalno izmesanim stanovnistvom same vlasti naoruzavale Srbe i Crnogorce - bilo da je to direktno cinila vojska, bilo preko nekih paravojnih formacija, dok su se manjine snabdevale oruzjem na ilegalnom trzistu. Trgovanje oruzjem je, inace, najunosniji posao, pa su se u njega ukljucili i mnogi ljudi sa strane. Mi sada pocinjemo da sumnjamo da, recimo, na podrucju Sandzaka postoji ilegalna trgovacka mreza oruzjem. Otkrivamo neke zanimljive tragove koji upucuju na sumnju da cak neki ljudi iz policije teraju ljude da kupuju oruzje, da bi ih kasnije prisiljavali da ga vrate, i to oruzje ponovo preprodavali.

* Reagovanje javnosti na politicke procese trpelo je oscilacije: od posleratnog "slepila", preko zestokog protivljenja, narocito uocljivog u 80-tim godinama, do ponovnog cutanja. Cime to objasnjavate?

• Tacno je da je javnost u posleratnom periodu bila "slepa" za policijsko-sudski progon neistomisljenika. Ali , ovo slepilo je istrenirano i, na izvestan nacin, ukalkulisano. Rad i odluke politicke policije smatrani su nedodirljivim. Svaka sumnja u odabir neprijatelja bila je dovoljna da se i skeptik izlozi mogucem progonu. Verno sluzeci vodji i politickoj oligarhiji, politicka policija je imala apriornu i nespornu nepogresivost. Jednom oznacen kao neprijatelj, ostaje se za sva vremena. Javnost je ubrzo nakon konstituisanja komunisticke vlasti ovo empirijski saznala, pa joj je jedino preostalo da se pravi slepa i ne vidi sta se sve dogadjalo.

Pocetkom osamdesetih javnost se emancipovala i osilila i pocela da pruza otvoreni otpor ovim sudjenjima (pocev od slucaja sudjenja pesniku Gojku Djogu). Svako politicko sudjenje, a narocito ona poznatim ili popularnim licnostima, poprimilo je izrazenu politizaciju i stvorilo otpore u javnosti. Od tada je svako pokretanje i organizovanje politickih sudjenja za nosioce politicke vlasti predstavljalo rizik. Nista nije toliko nanelo stetu ugledu tadasnje politicke elite koliko politicka sudjenja. Ali su ona do tog stepena bila utkana u prirodu vlasti, da ih se ona nije mogla odreci. Povremena nervozna reagovanja propagande i nosilaca politicke vlasti u odbrani nezavisnosti i protiv "mesanja u unutrasnje stvari", na primer, prema organizaciji Amnesty International ili nekoj drugoj medjunarodnoj instituciji za zastitu ljudskih prava, bili su slabi argumenti pred domacom i svetksom javnoscu. Cini se, ipak, da je steta od tih sudjenja bila ukalkulisana i da je bilans, po oceni vlasti, bio pozitivan, pa ih se nije odricala.

Izuzetak od takvih tendencija bilo je organizovanje sudjenja na Kosovu. Posebno od demonstracija i politickih nemira na Kosovu 1981. godine koje je zvanicna politika ocenila kao "kontrrevoluciju", organizovanje politickih sudjenja je masovno. Albanci sa Kosova gotovo da su postali jedini politicki kaznjenici u jugoslovenskim zatvorima. Dok su kriterijumi sudskih progona politickih krivaca u Jugoslaviji postajali stroziji i restriktivniji, dotle su na Kosovu bivali sve labaviji i ekstenzivniji.

Danas je politicka scena Srbije tuzna, i to dvostruko. Prvo, sto je koncepcija Velike Srbije dovela do apsurda neka politicka uverenja, a drugo, oseca se uzasan zamor. Vise ljudi nece da se angazuju, dizu ruke od svega. Vidite, nijedna politicka stranka nije osudila ove poslednje politicke procese, nije uzela u zastitu manjine, bojeci se da ne izgubi glasove. U nas je na delu jedna autoritarna svest, autoritarna politicka opcija, cak i u krugovima onih koji su svojevremeno samtrani za nosioce slobodarske misli i tolerancije.

Ovde je rec o jednom povratnom procesu: probudjena je jedna lazna svest, nacionalni zanos - srpski narod je uveravan da je bio najugrozeniji u bivsoj Jugoslaviji, ponudjeno mu je stvaranje Velike Srbije. Terapeutski bi bilo sada da se neko stavi u zastitu manjina. Ali niko nece da reskira, da otrpi udarce, da izgubi glasove. Ako neko hoce zaista da bude alterantiva necemu, onda mora da se suoci sa svim posledicama koje alternativa nosi.

* Kakvo je, po Vama, sada stanje politickih prava i sloboda u SR Jugoslaviji? Da li funkcionise podela vlasti kao njihov garant?

Mada je broj politickih sudjenja znatno smanjen, ne treba smetnuti s uma da se i danas gradjani dele na podobne i nepodobne, na nase i njihove, na one kojima je dostupan javni politicki zivot i na one koji su nepozeljni. Osnov podele je izmenjen, ali je mehanizam ostao isti. Podela vlasti, naravno, ne funkcionise, vec je i dalje na snazi jedinstvo vlasti sto se ima razumeti kao vlast jednog vodje, jedne partije (same ili sa kolaboracionistima) i vlast jedne politicke opcije. Kontinuitet je, dakle, nesumnjiv. On nije samo personalni, ideoloski i politicki, vec je i dalje kontinuitet vlasti kao takve. Kao sto se vidi, politicka policija je i dalje aktivna, pali i zari, radi bez prekida i podbacaja.

* Jednom prilikom ste rekli da cim se cuju apeli za jedinstvom - da je to pouzdano upozorenje da su individualna, grupna i manjinska prava ugrozena. Svedoci smo poslednjih godina sve ucestalijih poziva na jedinstvo i to na nacionalnoj osnovi. Da li je to i koliko uticalo na povecan progon politickih neistomisljenika na nacionalnoj osnovi?

• Rec jedinstvo i apeli za jedinstvom asociraju me na komunisticko jedinstvo, koje je znacilo obracun sa nekom politickom frakcijom u ime sprecavanja pluralizma. Tako me i sada price o nacionalnom jedinstvu podsete na autoritarne tenedencije vlastodrzaca koje hoce da sprece raznoglasje u ime jedne politicke opcije. Najnoviji procesi pokazuju da ovdasnji vlastodrsci osecaju veliki strah, a to je po meni i normalno, jer i u Srbiji i u Crnoj Gori visestranacki sistem nije spontano izboren, vec je vise iznudjen.

Pozivi na nacionalno jedinstvo deluju po principu spojenih sudova. Kada se ovde insistira iskljucivo na nacionalnom interesu Srba, to s druge strane znaci ujedinjavanje nacionalnih manjina, koje se osecaju ugrozenim. I to je potpuno prirodno - kada se govori samo o Srbima, onda, naravno, Madjari, Albanci i Muslimani imaju potrebu da govore samo o sebi i svojim interesima. Tvrdo insistiranje na interesu Srba logicno proizvodi odbrambene mehanizma ujedinjavanja svih drugih, mada je velika zabluda da medju manjinama nema politickih razlika. Kao sto i medju Srbima postoje velike politicke razlike, tako je i medju manjinama.

* Kako u tom smislu ocenjujete najnovije slucajeve hapsenja i sudjenja na Kosovu, Sandzaku i Crnoj Gori?

• U Novom Pazaru se vodi potupak protiv 25-orice clanova SDA koji su optuzeni po starom komunistickom zakonu (sto je tema za sebe) da su hteli otcepljenje Sandzaka od (po tom zakonu) SFRJ, a sad SRJ, mada je to krivicno-pravno neodrzivo. Dakle, radnje za koje se oni optuzuju predstavljaju relikt komunistickog zakonodavstva, gde se putem upotrebe politicke policije i suda uterivala disciplina gradjana i sprecavalo razlicito misljenje.

Sto se tice samih procesa, sve optuzbe i u Novom Pazaru i u Bijelom Polju, kao i na Kosovu, zamisljene su i montirane na isti nacin. Njima hoce da se pokaze da postoji namera pojedinih politickih krugova i grupa da nasilnim putem, znaci upotrebom oruzja, otcepe pojedine delove od Srbije i Crne Gore. To je krajnje neuverljivo, iako je prikupljeno neko oruzje kao dokaz. Ali, to oruzje, recimo u Novom Pazaru, jedva da bi bilo dovoljno da se naoruza jedan vod. Ne vidim kako se sa jednim vodom moze praviti drzava i rusiti postojeca sa armijom i policijom koje su naoruzane do zuba. To je, kako rekoh, krajnje neuverljivo, ali je u politickoj funkciji. Svrha je da se zaplase manjine, da se cak izvrsi pritisak za iseljavanje stanovnistva, sto se na zalost i dogadja. Pritom je policija u Crnoj Gori ne samo krsila pravila sluzbe, vec se i divljacki ponasala: tukla, zlostavljala, ucenjivala... Srecom, Fond za humanitarno pravo i neke opozicione crnogorske stranke su na to reagovale i upoznale javnost, tako da je taj talas policijskog nasilja zaustavljen.

Iako nisam branilac na Kosovu, imam uvid da se procesi tamo vode na identican nacin. Posto nemaju materijalnih dokaza za otvaranje sudskih procesa liderima albanske manjine, vlasti izmisljaju neke periferne grupe i optuzuju ih da hoce nasilnim putem da otcepe Kosovo. Njih, naravno, ne brinu te grupe, vec preko njih prete liderima. Ja licno mislim, jos od sudjenja Azemu Vlasiju, koje se pretvorilo u farsu, da ce Albanci sva autonomna prava koja su izgubili, dobiti za zelenim stolom. To je, ocigledno, njihova taktika. Tamo, uostalom, nije bilo ni najave oruzane borbe i ustanka, dok je maltene cela bivsa Jugoslavija zaratila. Na Kosovu nije na delu vojna opcija vec ostvarivanje ciljeva politickim sredstvima.

Tvrda koncepcija ovdasnjih vlastodrzaca, koja je prekinula sve moguce kontakte sa predstavnicima albanske manjine, dovela je do toga da su se Albanci na Kosovu organizovali mnogo vise i cvrsce nego sto bi se i inace organizovali. Recimo, oni vise ne uzimaju advokate izvan svoje sredine. I u tom gestu kao da ima politicke manifestacije te njihove izdvojenosti i autonomnosti, neprihvatanja ne samo suda nego i onih koji bi da ih brane. Slicna tendencija je i u Novom Pazaru, gde sam ja jedini nemusliman koji brani Muslimane. U Crnoj Gori je situacija nesto drugacija. Tamosnji Muslimani za branioce i dalje uzimaju advokate i drugih nacionalnosti.

* A kakva je situacija u pogledu nacionalnog sastava tuzilaca i sudija?

• Svojevremeno je izbor sudija i tuzilaca bio takav da su se najcesce birali oni koji su na izvestan nacin bliski prognaniku. Sudija je, u najmanju ruku, morao da bude pripadnik iste nacije ili etnicke grupe. U takvom izboru sudija i tuzilaca ima lukavstva politickog uma: racunalo se na dokazivanje lojalnosti izabranog egzekutora. Sada je sitaucija izmenjena u tom smislu sto vlast vise nema poverenja u sudije manjinskih nacionalnosti, vec se biraju samo sudije Srbi i Crnogorci.

Zanimljiv je slucaj sa sudijom u procesu u Novom Pazaru. Ja volim da kazem da je on oktroisani ili podareni sudija, jer je putovao od mesta do mesta da vodi potrebne procese. Kada je u jednom saobracajnom udesu teze povredjen, sudjenje je prekinuto. I evo, vec dva i po meseca nisu uspeli da mu nadju zamenu. Predsednik Vrhovnog suda moze da insistira, ali ne i da naredi nekom drugom sudiji da vodi taj proces. Ovih dana sam saznao da je, najzad, jedan sudija iz Novog Sada ipak prihvatio da vodi novopazarski proces. Ocigledno, sudije vise ne pristaju da bez pogovora stoje na usluzi nosiocima politicke vlasti.

Vesna Bjekic