HOD PO VODI

,AIM, Beograd, 7.04. 1994.

Jugoslovenski dinar se ljulja posle svake drzavne akcije, jer privreda ne moze i nema nameru da plati sve poreze. Da li se vlada vraca na soluciju "dogovorne ekonomije"? Da bi model stabilnog dinara "uprkos sankcija UN" opstao, Jugoslavija se mora suociti sa mnogo dubljim siromastvom od onog koje sada ima. Dinar je u sustini "oziveo" na utisku da se mir u Bosni ipak priblizava i da je brigu o njemu preuzeo ekspertski tim na celu sa nekompromitovanim dr Avramovicem. Cim su u Bosni krenule nove "ofanzive i kontraofanzive" i cim je ekonomsku politiku ponovo u svoje ruke uhvatio drzavni aparat - dinar je popustio.

Kada je novi premijer Mirko Marjanovic najavio nameru Vlade Srbije da ovogodisnji budzetski deficit od dve milijarde dinara (maraka) pokrije iz realnih izvora, crni kurs nemacke marke u velikim transakcijama nije se smirio, vec se stabilizovao na oko 20 odsto iznad sluzbenog nivoa. Na zelenim i sverc pijacama cak je doslo do blagog porasta cena u dinarima, a na ulicama se ponegde ponovo pojavljuju sitni preprodavci deviza. Zasto se u Srbiji, suprotno svim ekonomskim udzbenicima, posle najave "realnog fina nsiranja" drzave, kurs deviza ne smiruje i zasto se nastavlja svojevrsno "bekstvo od dinara"?

Ova pojava bolje od iceg drugog pokazuje da je zapravo onaj vitalni deo srpske privrede, koji je navodno "herojski odoleo nepravednim sancijama", opstao zahvaljujuci izbegavanju poreskih tereta i zahvaljujuci trgovini devizama. Sada, kada drzava ovaj sektor sive ekonomije, u kojem glavnu rec ustvari vode "uspesni menadzeri" paradrzavnih firmi, mami u legalne finansijske kanale, vecina preferira staru praksu kupovine deviza na crno. Jer povratak sivih poslova u legalne tokove jednostavno znaci i povratak u poresku evidenciju. Ona poznata alergija privrednika na "mnogo papira" ustvari prikriva njihovu alergiju na prevelike poreske terete.

Premijer Marjanovic, dokazano "uspesan" upravo u svim spoljnotgovinskim operacijama i deviznim transakcijama (kao generalni direktor spoljnotrgovinske firme "Progres"), sigurno dobro zna o cemu je rec. On je sada u dilemi da li da svoje kolege pritisne porezima zarad stabilnosti dinara, pa tako ugusi jedan deo proizvodnje i smanji kakvu-takvu snabdevenost trzista, ili da ih ostavi da i dalje na racun drzave uzimaju ekstra profite, te tako odrzi neki industrijski tempo, ali upropasti drzavne finansije. Sudeci prema izjavi Marjanovicevog potpredsednika Svetozara Krstica, da Vlada radi na "formiranju koordinacionih timova po pojedinim granama" koji bi pomagali preduzecima, izabrana je najgora solucija "dogovorne ekonomije".

Jer, praksa u kojoj ministri i direktori zajedno rade na "zatvaranju finansijske konstrukcije" velikih poslova, uvek je znacila samo raspodelu privilegija i zaobilazenje zakona u prisustvu vlasti. Ne vredi sto je taj smer svoje politike premijer Marjanovic pokrio izjavom da njegova vlada nece Srbiju tretirati kao svoje preduzece. Jednostavno, Vlada dobro zna da su poreski tereti preveliki pa sebi uzima pravo da negde u nekoj "koordinaciji" nesto popusti. Problem je sto svako popustanje na jednoj strani, neko mora da plati na nekoj drugoj.

Klackalica izmedju budzetskog deficita i poreskih tereta, koje nema ko da ponese, najbolje se videla u dvomesecnom natezanju izmedju drzave i banaka oko snizavanja kamata, na proklamovanih 9 odsto na godinu. Naspram te zvucne proklamacije o jeftinom kreditu koji treba da pokrene proizvodnju stajale su i stoje dve cinjenice. Prvo, realna kamata od 9 odsto nije uopste mala za godinu u kojoj paritet dinar-marka treba da pozivi bar sest meseci. Drugo, u tih 9 odsto nemoguce je bilo smestiti i porez na finansijske transakcije od prevelikih 2,2 odsto (sto uprosceno znaci da bi drzava tokom godine za javnu potrosnju oduzela polovinu obrtnog kapitala). Zbog toga je taj porez prvo smanjen na l,2 odsto, pa na 0,9 odsto, da se sada spusta na 0,5 odsto. Drzava dakle u dva meseca, odstupa tri puta, ali nikad dovoljno da bi krediti doista krenuli u proizvodnju. A kad najzad novac bude jeftin, drzava ce morati da ceka stvarni oporavak poreskih obveznika. U medjuvremenu, dinar moze pasti.

Jedan od znakova da ni savezna, a ni republicke vlade ne znaju sta da se radi, svakako je i to sto se javnost nikako ne obavestava kako tece naplata poreskih prihoda. Trenutno budzeti imaju dovoljno sredstava, ali to je posledica urednije i realnije naplate poreza od gradjana. Da li nesto pristize i iz industrije, to se zasad ne saopstava. Ljuljanje dinara koje je otpocelo krajem marta nije uspela da zaustavi ni citava lepeza propagandnih akcija. Prvo je saopsteno da se proizvodnja oporavlja, zatim da su cene u martu snizene za 6,7 odsto, da industrija prema anketama ZIT planira cak i nove investicije itd. Poslednji u nizu gotovo ocajnickih poteza je telefonski intervju koji je drzavna televizija napravila sa dr Dragoslavom Avramovicem, koji se sada nalazi u SAD na lekarskoj kontroli bubrega. Objektivno govoreci, da bi model stabilnog dinara "uprkos sankcija UN" opstao, Jugoslavija se mora suociti sa mnogo dubljim siromastvom od onog koje sada imamo i koje drzava pokusava da prikrije obarajuci cene komunalnih usluga (na racun supstance drzavnog kapitala). Dinar je u sustini "oziveo" na utisku da se mir u Bosni ipak priblizava i da je brigu o njemu preuzeo ekspertski tim na celu sa nekompromitovanim dr Avramovicem. Cim su u Bosni krenule nove "ofanzive i kontraofanzive" i cim je ekonomsku politiku ponovo u svoje ruke uhvatio drzavni aparat - dinar je popustio. Jos je na nogama, ali, bokserski receno, na nogama od ratluka.

Dimitrije Boarov