SRBI NA DUPLOJ VEZI

,AIM, Beograd, 6.4. Kad bi se medjunarodna pozicija jednog, uz to relativno malog naroda, merila brojem njegovih drzava, za Srbe bi se, na ovoj, balkanskoj, ako ne i evropskoj prekretnici, mirne duse moglo reci da su bez premca u svetsskoj istoriji. Iz svirepog rata kojim je "krunisano" nacionalisticko razbijanje druge Jugoslavije, oni izlaze sa cetiri, odnosno tri srpske drzave, ako se ima u vidu federacija Srbije i Crne Gore (SRJ, RS i RSK).

Sve tri te drzave su, doduse, daleko od onog sto bi htele da budu, u nezavisnosti ili jedinstvu; na losem su glasu u spoljnom svetu. Prva je suspendovana i u Ujedinjenim nacijama, dok potonje dve formalno ne priznaje ni maticna Srbija. Ali nijedna ne odustaje od uverenja da je puno medjunarodno priznanje, ako ne i izvinjenje "svetskih mocnika" zbog sankcija i drugih nesreca, samo pitanje vremena. Ceka se da "istina o Srbiji i Srbima probije medijsku blokadu svetskih razmera".

U medjuvremenu, svih kojih se to tice, pa i sve tri srpske drzave, imaju prilike da se uvere koliko im, ne samo buduci status, nego i opstanak, zavise od toga sta spoljni sveta namerava, ili pokusava, da ucini ne bi li osujetio prosireni balkanski rat i raspad. Mnogi znacci govore da bi to moglo da se pretvori u svojevrsni politicki, ako ne i vojni patronat na duzi rok. Domaci lideri koji su, robujuci prejakoj strasti i ambiciji, mislili da kartu ovog podrucja mogu menjati po svojoj volji i meri, imaju sve vise razloga da ponovo razmisle i o vlastitoj buducnosti.

Za poslednje tri sedmice, tri krupne odluke, mozda presudne za buduce mogucnosti, kako Muslimana i Hrvata tako i Srbije, pogotovo Srba zapadno od Drine, uprilicene su pod politickim, pa i fizickim okriljem Amerike i Rusije: dokumenti o zasnivanju muslimansko-hravtske federacije potpisani su u Vasingtonu, Ustav te federacije pripremljen je u ambasadi SAD u Becu, a Sporazum o prekidu vatre izmedju Krajine i Hrvatske u ruskoj ambasadi u Zagrebu. Sta je sada na redu?

U Zagrebu i Kninu pripremaju se za drugu rundu uspesno obnovljenog "mirovnog procesa". Na drugom, medjudrzavnom hrvatsko-srpskom koloseku, optimizam je, takodje u porastu. "Uredi za vezu" u Beogradu i Zagrebu i formalno su proradili. Sada bi trebalo da prorade i ratom pokidane telekomunikacijske i druge, ne samo saobracajne, nego i ljudske veze, poput onih koje ucesnici "Gradjanskog dijaloga" utiru sa obe strane. Ali u Bosni rat, nazalost, ne prestaje a neverici u trajnije promene nabolje daju krila sumorni izvestaji o "prolecnoj ofanzivi" Muslimana, srpskoj "kontraofanzivi" kod Gorazda i nastavljanju brutalnih etnickih ciscenja u Banja Luci i okolini koju kontrolise srpska vojska.

Uprkos tome, direktno, dugorocnije uskladjeno angazovanje Kremlja i Bele kuce, odrzava nadu u mogucnost postupnog, politickog raspleta jugoslovenske drame, iako kombinacija "uverljjive" vojne pretnje i politickog pritiska izaziva ne mala podozrenja. Svuda, ponajvise medju onim domacim akterima ratne krize na koje optimisticka pretpostavka da je mir nadohvat ruke, deluje kao mac sa dve ostrice. Zasto?

Bice da najvise straha od nezeljenih posledica izaziva zahtev za bezsulovno prihvatanje unapred utrdjenog redosleda: vojnicki nakostresena i politicki usaglasena spoljna koalicija pod okriljem Ujedinjenih nacija neumoljivo je u prvi plan isturila mir kao primarni cilj. A to bi, po definiciji, moralo da znaci, da se tako utvrdjenom prioritetu sve podredjuje-od hrvatskog i bosnjackog zahteva za bezuslovni povratak "svih okupiranih teritorija" do politicke buducnosti obe novokomponovane srspke drzave zapadno od Drine.

Ovo drugo uvlaci u delikatna iskusenja srspku strategiju od Beograda do Knina: ultimativni spoljni pritisak iziskuje brza i usaglasena politicka izjasnjavanja koja jedva da su mogucna bez ozbiljnije revizije zvanicno i dalje vazece projekcije "nacionalnog i drzavnog interesa". odrazumeva, drugim recima, suocavanje i sa politickom cenom vojnicke "pobede", sto ce reci teritorijalne ekspanzije na racun "bivse" BIH i "avnojevske" Hrvtske.

Od najodgovornijih drzavnih, politickih i idejnih predvodnika srspke politike trazi se neodlozan odgovor na neizbezno pitanje- sta je, sada i ovde, prioritet Srba i Srbije: odbrana oruzjem prosirenih granica u ime nacionalnog okupljanja ili politicko, kompromisno uredjivanje buducih odnosa sa Muslimanima i Hrvatima? Prvo podrazumeva nastavljanje iscrpljujuceg rata i razornih sankcija; drugo nije moguce bez neopozivog napustanja nacionalistickog avanturizma u spoljnim i bez temeljnog demokratskog preobrazaja u unutrasnjim odnosima. Treceg, cini se, nema.

Tu dilemu otkriva i sve vidljivija, u neku ruku dupla politicka veza medju srpskim drzavama i u njima. Kako se prostor za taktiziranje smanjuje, a vreme odmice, srpska politika kao da svesno neguje raznoglasje nastupajuci u dva suprotna smera, u isto vreme. S jedne strane, njen beogradski, komandni drzavno-politicki vrh, izbegavajuci preciznije izjasnjavanje , primerice, o buducem statusu RS Krajine, strogo pazi da ne dovede u pitanje ono sto je najvaznije: utemeljivanje cvrsce veze izmedju hrvatske i srpske vlasti. Time se, ocigledno, ne iskljucuje prihvatanje medjunarodne, u americko-ruskom "strateskom partnerstvu" naglasene formule za srpsko-hrvatsko izmirenje: postupno ukljucivanje Krajine u "avnojevsku" Hrvatsku, uz maksimalnu srpsku autonomiju.

Da, ali za to vreme, na drugom koloseku, onom koji ostaje otvoren za propagandno rodoljublje, ne prestaje odbrana "krvlju placene nezavisnoti" srpskih drzava zapadno od Drine. Ovo zbunjivanje naroda, kojim kao da se odlaze odgovor na neumitno pitanje o smislu nacionalisticke ratne avanture , revnosno produbljuju neki opozicioni stranacki prvaci. Uzdajuci se u sumnjiv racun da ce sebi dizati rejting ako Milosevicevu vlast "uhvate" da skrnavi nacionalni cilj oni je sumnjice za "prodaju Krajine". Ne bi se reklo da je srspki predsednik zbog toga na gubitku; on je jos na kosovskom startu stekao nedostiznu prednost u utrkivanju na nacionalnu temu. Nije, stoga, iskljuceno da opozicija "puca sebi u petu".

Tako je u Beogradu. Ali zbunjujuca "dupla veza" postaje sve ociglednija i u Kninu. Dok ministar spoljnih poslova, recimo, tvrdi da Sporazum o prekidu vatre, sklopljen pod krovom ruske ambasade, jaca Krajinu kao nezavisnu drzavu, sef parlamentarnog Spoljno-politickog odbora ne iskljucuje obnavljanje hrvatskog suvereniteta, ako se Srbi sa Hrvatima izjednace u pravima.

Ako vam takva politicka suprodstavljanja, posle toliko oruzanih nasilja i zrtava, izgleda apsurdna, neka vas utesi Napoleonova, imperijalna lozinka:"U politici, apsurd nije prepreka."

ALEKSANDAR NENADOVIC