AGOSTON OSTAJE LIDER, ALI...

Kongres DZVM

I u Demokratskoj zajednici vojvodjanskih Madjara raskoli i kradje novca

AIM, NOVI SAD, 1.4.94.

Posle dva dana i cele noci, u Senti je zavrsen Kongres DZVM, posle koga se nista bitnije nije izmenilo, pa ipak nista vise nije kao sto je bilo. Andras Agoston je ostao predsednik, sto znaci da ce se nastaviti vec poznata politika stranke, ali o njoj vise ne postoji konsenzus, ne samo svih Madjara nego, cak, ni svih clanova ove madjarske stranke. Recju, madjarski pokret u Vojvodini nije vise tako snazan ni jedinstven kao sto je bio.

Moglo se to naslutiti vec na poslednjim izborima kada je DZVM izgubla cak 4 od 9 mesta u Parlamentu Srbije. Objasnjenje da je to zbog velikog broja Madjara koji su, bezeci pred mobilizacijom i egzistencijalnim problemima napustili zemlju, samo delimicno opravdava taj poraz. Ipak je i jedan broj, do juce sigurnih, glasova otisao nekom drugom, ili su necim nezadovoljne i razocarane ranije pristalice Agostinove stranke, nisu ni ukljucile u izbornu trku.

Mnogim Madjarima nije se dopalo koketiranje Agostona sa srpskim rezimom, makar to bilo samo taktiziranje radi ostvarivanja glavnog cilja - trostepene autonomije Madjara - kulturne, personalne i regionalne. Nekima se uopste ne dopada ni ta ideja o autonomiji samo za Madjare, smatrajuci to oblikom njihove getoizacije. Jedan broj Madjara je za autonomiju Vojvodine kao optimalni okvir za zadovoljavanje svih interesa madjarske nacionalne manjine, zajedno sa Srbima i drugim manjinskim narodima koji tu zive. I konacno, na Kongresu se pokazalo da nije malo ni ekstremista koji politiku Agostona ocenjuju suvise pomirljivom i ne odobravaju izjavu stranke kojom se postojece granice priznaju kao definitivne, smatrajuci da to pitanje treba ostaviti otvorenim.

Koristeci svoje bogato iskustvo u unutarpartijskim obracunima iz vremena kada je bio funkcioner SK, SSRN i Sindikata, Agoston je nadmudrio sve svoje oponente. Odlucio se za napad na ekstremno krilo stranke, cime je ucutkao i umerenu vojvodjanski opredeljenu frakciju, koja nikako ne bi zelela da bude dovedena u bilo kakvu vezu sa radikalnim ili separatistickim razmisljanjima. Tako je, udarajuci na slabijeg protivnika koji trenutno nema podrsku Budimpeste, neutralisao i onog snaznijeg i opasnijeg rivala.

Sve je, naime, govorilo da ce na Kongresu doci do obracuna i podele na vojvodjanske i madjarske autonomase, pri cemu se prvi oslanjaju na vecinu Madjara koji nisu u DZVM, ali na cije glasove ova partija ipak racuna. Oni se zalazu za resavanje madjarskog pitanja u okviru demokratskih procesa u Srbiji i kroz jacanje autonomije Vojvodine, a ne izdvajanjem. DZVM vide u udruzenoj opoziciji Srbije sa kojom su, kada su nastupali zajedno, postizali najbolje rezultate na izborima i za Republicku i za Pokrajinsku Skupstinu. Ne misle da je pametno, zarad nekih trenutnih ustupaka koje ce eventualno dobiti od rezima, sa kojim nemaju nista zajednicko, kvariti odnose sa demokratskom opzicijom. Sta ce biti kada opozicija dodje na vlast, ako je sada izneverimo, pitaju se Madjari, skloni stvarnoj, a ne samo formalnoj integraciji. Takvi imaju i nekoliko ozbiljnih primedaba i na sam koncept madjarske autonomije, posebno one regionalne, koja je moguca samo u nekoliko opstina na severu, uz madjarsku granicu, gde Madjari cine vecinu. Gotovo polovina Madjara u Vojvodini, koji zive u Novom Sadu i na jugu Backe i Banata, ostali bi izvan tog madjarskog geta, pa mnogi u toj ideji pronalaze dosta slicnosti sa sudbinom Srba u Hrvatskoj izvan Krajina. Nece li to izazvati iznudjena preseljavanja i neku vrstu tihog etnickog ciscenja i nece li ta madjarska parohija biti trn u oku srpskim nacionalistima i zgodan povod za nove optuzbe i sukobe?

Podele na toj osnovi vec su bile uzele maha medju poslanicima DZVM u vojvodjanskoj Skupstini, kada su zbog nagodbe sa Milosevicem, po kojoj je DZVM trebalo da dobije izdavacku kucu "Forum" sa dnevnim listom "Madjar so" ako u srpskoj skupstini pomogne SPS-u, dobili direktivu da se odlepe od opozicije. Vecina to nije prihvatila i nastavila je da glasa za udruzenu opoziciju, suprotno sefu svoje poslanicke grupe i njegovom pomocniku. Ispalo je da ni Milosevicu u Srbiji nisu bili potrebni madjarski glasovi, kao da ni vecina zaposlenih u "Forumu" ne zeli partijskog komesara za gazdu, pa je ceo projekat zaustavljen.Jedan broj poslanika DZVM je najavljivao da ce se o tome objasniti sa svojim rukovodstvom na Kongresu. Medjutim, vestim manevrom i otvaranjem fronta protiv stvarnih ili izmisljenih separatista, Agoston ih je prosto paralisao. Tako je odlucujuca rasprava o strategiji madjarskog pokreta u Vojvodini odlozena, potisnuta taktickim nadmudrivanjima i licnim obracunima u borbi za vlast i novac.

Agoston je optuzio svog potpredsednika Sandora Hodija da je ukrao nekih 600 hiljada maraka od pomoci koju je ova stranka, odnosno kulturne institucije i glasila na madjarskom jeziku, dobila iz Madjarske preko "Iles fondacije". Hodi je uzvratio istom merom, tvrdeci da je Agoston manipulisao tim novcem, zeleci da ga licno deli i tako kupuje naklonost onih kojima ga preda. Agoston je, ipak dobio podrsku vecine na Kongresu, pre svega zbog straha od separatistickih tonova ekstremista kojima se predsednik stranke suprodtsavio. Pobedilo je, zapravo, uverenje da je u ovom trenutku najvaznije spreciti skretanje stranke u desno ka nejasnom madjarskom radikalizmu, pa i njeno eventualno cepanje, za sta je takodje postojala realna opasnost.

Demokratska zajednica vojvodjanskih Madjara, dakle, ostaje lojalna Jugoslaviji i Srbiji i nastavlja svojim putem, ali ne vise jedinstvena kao sto je bila. Rasprave o modelima integracije Madjara u jugoslavensku zajednicu, u Srbiju i Vojvodinu, tek treba ocekivati.

MILE ISAKOV