CEKAJUCI JASNIJU SLIKU

,AIM, Beograd, 29. 03. 94.

Srbi i Vasingtonski plan

Gotovo je neverovatno sa koliko je mira u Beogradu primljena odluka skupstine bosanskih Srba na Palama prosle nedelje. Novine su hladno javile da su "Srbi odbili ucesce u muslimansko-hrvatskoj federaciji".

Pozurili su jedino dvojica "demokrata" - Zoran Djindjic, Demokratska stranka, i Vojislav Kostunica, Demokratska stranka Srbije, da pozdrave ovakvu odluku. Onda je Vuk Draskovic, poslovicno zauzeo suprotan stav. Njegov je predlog da se Repubilka Srpska prikljuci federaciji, ali da se konfederalno veze za Saveznu Republiku Jugoslaviju. "Nadam se da ce Slobodan Milosevic biti dovoljno mudar da primora bosanske Srbe na takvo resenje." Draskovic savetuje i Muslimane da im je veza "sa Srbijom, gde zivi 300 hiljada njihove brace po veri" prirodnija nego sada aktuelno vezivanje sa Hrvatima.

Vladajuca partija uglavnom cuti. Predsednik Milosevic ponavlja nacela, ponavlja misli koje je pre mesec dana u Beogradu izneo Carlsu Redmanu. "Mir na tlu bivse BiH moguce je postici samo ako se uvaze interesi sve tri strane." Te da je on za to "da se omogucu uspesan tok pregovarackog procesa na putu ka postizanju politickog resenja".

Potpredsednik vladajuce Socijalisticke partije Srbije, mladjani Goran Percevic, striktno sledi predsednikove smernice. "Odluka skupstine bosanskih Srba fleksibilna je i pokazuje trajnu orijentaciju ka pronalazenju mirovnog resenja." U razradi ovih misli Percevic se podsetio plana Evropske unije koji je "predvideo i stvaranje unije republika, pa su otvorene mogucnosti za stvaranje nekog konfederalnog statusa izmedju muslimansko-hrvatske federacije i Republike Srpske, odnosno nekakve asimetricne federacije ili necega slicnog." Otprilike, sve je u igri, nista se ne zna, videcemo.

Beogradska javnost primetila je gotovo istovetnu uopstenost i u odgovorima americkog "operativca" Carlsa Redmana koji je u satelitskom TV-kontaktu odgovarao na pitanja novinara. Od njega se moglo cuti uveravanje da plan postoji i da se sastoji od: prekida borbenih dejstava, uspostavljanja veza i vaspostavljanja granica, drzava i odnosa. Za jedan konkretan plan zvuci prilicno uopsteno. Cak ni najuporniji analiticari nisu uspevali da iscrtaju obrise akcije koja iza toga sledi.

Procenjuje se da Amerikanci tesko da imaju nekoliko poteza unapred, a kamoli da su "proracunali" sve do zavrsnice partije. Citavu stvar komplikuje uvodjenje plana Evropske unije u igru. A zacin svemu su uveravanja kako je to sve ukomponovano sa ruskim idejama. Srpska iskustva su da iza velikih planova uglavnom stoje rastimovani orkestri.

Opet, ratni izvestaji iz Bosne - od Maglaja, Doboja, Tesnja do Gorazda - pokazuju da, izgleda, pocinje vec duze vreme najavljivana proletnja ofanziva muslimanske vojske. Oslobodjeni hrvatskog pritiska i vec sasvim dobro naoruzani, Muslimani ce moci sasvim da se usredsrede na Srbe. Tako bi se americka najava "proleca mira" mogla pretvoriti u najkrvaviju godinu ovog rata.

U ovakvom kontekstu najvise paznje je posveceno odluci Butrosa Galija da prihvati ponudu turske vlade da Turci ucestvuju u sastavu "plavih slemova" u Bosni. Karadzicev zahtev da je pravi pandan turskom angazovanju ucesce trupa SRJ, nije komentarisan. I uopste, posle mnogo buke, sve se moglo svesti na procenu poznatog beogradskog orijentaliste dr Darka Tanaskovica: "Dolazak Turaka u Bosnu ne treba shvatiti dramaticno, ali o ovome treba dobro promisliti i blagovremeno izvuci prave zakljucke."

Nejasnost "vasingtonske inicijative" ne inspirise Srbe. A slab odjek je imala cak i Tudjmanova tvrdnja da ce Hrvati zbog kooperativnosti u Bosni zadobiti Krajinu.

Medjutim, jasno je da nekakve pripreme za dane koji dolaze Milosevic svakako sprovodi. Isforsiran je izbor Milana Martica za predsednika Krajine, vecina u krajiskom parlamentu je "zavezana" ostavkom premijera Bjegojevica, sto ovom omogucava da vlada "dok bude trebalo", onda - za srpskog premijera ustolicen je MIrko Marjanovic, Kninjanin, u Zagreb je da predstavlja SRJ poslan Veljko Knezevic, Knjinjanin...

U opstem merkanju situacije jedino se iz sveg glasa deru pevaci novokomponovane muzike koja, kao svojevrstan vox populi, iznosi poruke i strepnje svetine. Tako se posle Klintonovog uzvisenog i praznog govora pojavio hit "Ameriko, Ameriko, ne diraj Srbiju". Peva se tu kako Srbi, kao i svi narodi na svetu, imaju pravo na samoopredeljenje, jasno, a onda u refrenu sledi velikodusna ponuda: "Zaigrajmo srpsko kolo, najlepse od sviju, Ameriko, Ameriko, ne diraj Srbiju."

Inace, cekajuci jasnije slike iz sveta, Beograd se okrenuo "Avramovicevom programu" ozdravljenja privrede i brojnim nevoljama. A njih ima.

Slobodan Reljic