SILA UTERUJE PAMET

,AIM, Beograd, 28. 03. 94.

INTERVJU: Dr Dusan Janjic

Pregovori o buducnosti Bosne privlace paznu celog sveta. Moze li se ocekivati da ce neki model medjuetnicke saradnje funkcionisati u BiH kada su propali svi pregovori na nivou bivse Jugoslavije, zasto su se Muslimani priklanjali cas jednoj cas drugoj strani, da li se s obzirom na mrznju i tragicne sukobe moze govoriti o "balkanskom usudu" - samo su neka od pitanja na koja smo potrazili odgovore od dr Dusana Janjica, viseg naucnog saradnika u Institutu drustvenih nauka (Centar za socioloska istrazivanja) u Beogradu, koji se vec deceniju i po bavi istrazivanjem nacija i medjunacionalnih odnosa (knjige "Otvoreno pitanje nacije", "Recnik nacionaliste", "Drzava i nacija", "Nacija - sta je to?"). Pored toga, Janjic je takodje osnivac i koordinator Foruma za etnicke odnose, udruzenja koje okuplja intelektualce iz bivse Jugoslavije i Evrope i ima za cilj razvoj demokratije u multietnickim drustvima i generalni sekretar Evropskog pokreta Srbije.

* Da li se na nasim prostorima moze govoriti o "balkanskom usudu", s obzirom na mrznju i tragicne sukobe koji se ponavljaju iz generacije u generaciju? I na drugim prostorima ima visenacionalnih zajednica i interesa koji se zaodevaju u nacionalni, ali sukobi nisu tako tragicni. Kriju li se tu i neki drugi razlozi?

• Mislim da po prvi put ovo sto se dogadja nije tipicna balkanska prica. Ovo je prvi rat na ovim prostorima, koliko znam nasu istoriju, da su lokalni narodi krenuli jedni na druge, bez otvorenog stranog guranja i pomoci, da nisu bili prirepci raznih carevina ili njihovi vojnici. O balkanskom usudu se govori zato sto balkanski narodi nikada nisu sami odlucivali o sebi. Njihov je usud sto su im velike sile krojile mape. Tacna je opaska da sve ovo lici na evropski verski tridesetogodisnji rat, jer ovo jeste ranonacionalni princip pravljenja evropskih drzava. Medjunarodna zajednica bi, pretpostavljam, da ima mehanizme kontrole, mozda to i dopustila. Sada ih nema i plasi se za sebe. Valja se podsetiti i cene toga. U tidesetogodisnjem verskom ratu 6O odsto populacije je poginulo. Izracunato je da bi u Bosni cena najminimalnije etnicke drzave iznosila oko 9OO hiljada poginulih. Da li je to ono sto nam treba?

* Muslimani su se kroz svoju istoriju priklanjali cas srpskoj cas hrvatskoj strani, pa su jednom bili "braca muhamedanske veroispovesti", drugi put "cvijece hrvatskog naroda", dok su oni sami insistirali da su Bosnjaci muslimanske vere. U bivsoj Jugoslaviji priznat im je nacionalni identitet koji im se odnedavno na ovim prostorima osporava i sa jedne i sa druge strane. Cija je BiH? Kome pripadaju Muslimani?

• Najopstiji odgovor na ovo pitanje mogao bi da glasi - da BiH nije ni puki geografski pojam ni mehanicka mesavina etniciteta. Ona je geopoliticka, istorijska, civilizacijaka tvorevina viseg reda i identiteta. Jos se srednjovekovna Bosna razlikuje od susednih drzava po tome sto u njoj nije bilo drzavne vere, vec se odvijalo nadmetanje tri veroispovesti. To je nalagalo traganje za resenjem primerenom konfesionalnoj sarenolikosti i sprecavanju verskih ratova, a to je doprinosilo stvaranju osobene politicke kulture trazenja ekvilibrijuma s jedne, ali i udruzivanjem protiv treceg (za razliku od Zapada gde je neprijatelj u pravilu onaj drugi), s druge strane. Postojanje Muslimana daje u evropskom okruzenju posebnu oznaku identiteta, iako samo pitanje definisanja i imenovanja ove zajednice izaziva brojne rasprave i sukobe. To je, izmedju ostalog, i rezultat cinjenice da je istorija Muslimana puna promena (bogumilstvo, islamizacija). S turskom vlascu i, kasnije, nastankom nacija se dodatno zaostravaju iskusenja Muslimana. Od tada su Muslimani i hriscani dve suprotstavljene grupacije, dva neprijateljska sveta. Hriscani su u Muslimanima kao sunosiocima vlasti videli svoje ugnjetace, a Muslimani su u hriscanskoj raji videli svoje zaklete neprijatelje.

Razvoj Muslimana kao nacije, njihovo uoblicavanje u naciju u modernom smislu reci, paralelno je i na neki nacin paradoksalno povezano sa komunistickom vladavinom, mada u prvim posleratnim godinama ni komunisti nisu znali sta bi ucinili sa Muslimanima, ali su od l963. godine, kao posebna kategorija uvedeni u popis. Unutar muslimanske populacije uspostavljanje Muslimana kao nacionalne kategorije prisutno je kao dugorocni cilj. To je proizvodilo nacionalnu odanost ove grupe svom posebnom identitetu i istrajavanje na njemu u zaostrenom nadmetanju Srba i Hrvata da ih pripoje sebi.

Posto i u obicnom zivotu treci uvek smeta, jasno je zasto su Muslimani problem. Da bi se konstituisali kao versko-religijski entitet bilo je dva problema. Prvo je etnicko poreklo, jer imaju ili srpsko ili hrvatsko, drugi je snazan uticaj bogumilstva koji je sve vreme probijao kroz islam i pravio neke posebne veze medju narodima na ovom prostoru. Iako ih je islam obelezavao, on nije bio dovoljno jak da ove druge veze pokida.

Raspadom bivse Jugoslavije, Muslimani su se nasli u krizi nacionalnog identiteta. Raspale su se institucije koje su im garantovale identitet, nestao je Savez komunista, ali rat je napravio nesto drugo. Rat im je definitivno resio taj problem, iako ce mnogim Muslimanima biti tesko da budu samo Muslimani. Njih je rat definitivno obelezio...

*... stvaranje nacije kroz zrtvu?

            - Naravno, vrlo je vazan mit o heroju i zrtvi

za konstituisanje drzave. A oni su ga ovim ratom dobili. Druge strane Muslimane osporavaju zato sto im smetaju da konstituisu svoje etnicke drzave. Kako se to pokazuje? Pa tvrdnjom da oni nisu to sto misle da jesu, nego su nasi. To je princip sovinizma. Sovinizam je princip ujednacavanja: ti samo mozes biti ja. Ako neces - bices eliminisan. A posto je to tesko otovreno reci, onda idu sofsticirane price - te jeste, te nije nacija. Problem i jeste u tome sto Muslimani nisu joss prihvaceni kao treci, cak ni od strane medjunarodne zajednice. To jeste njihova drama i drama ovog rata. Kad bi medjunarodna zajednica bila nacisto da je to poseban entitet koji se ne mora vezivati za Tursku i Iran - stvari bi isle drugacije.

* Koliko je racionalan strah od islamske drzave na Balkanu? Mnogi cak procenjuju da je Vasingtonski sporazum i sacinjen zato da bi to sprecio.

-Mislim da na pocetku rata taj strah nije bio opravdan niti je imao racionalno utemeljenje, ali bi sada valjalo razmisljati i o tome. Ovaj rat je doveo do jacanja ekstremizma medju Muslimanima i sto duze bude trajao, opasnost ce biti veca i realnija. Sto budu vece zrtve, sve ce jace biti one frakcije koje ce insistirati na fundamentalizmu.

* Sudeci po prvim izjavama lidera zaracenih strana u BiH, Vasingtonski sporazum, na ovaj ili onaj nacin, odgovara svima: Muslimani racunaju da ce dobiti jos teritorija i sacuvati suverenitet BiH, Hrvati da su izbegli sankcije i da ce u konfederalnom paketu resiti i problem Krajine, Srbi da su dobili zeleno svetlo za prisajedinjenje sa svojom maticom. Moze li ovaj sporazum zadovoljiti sve aspiracije i razmrsiti krvavi bosanski cvor?

• Ja sam video jednu verziju tog sporazuma, ali ne znam da li je bas ona potpisana. Mogu, dakle, da govorim o tome sa nivoa poluinformisanosti, mada vidim da ovde mnogi govore kao da znaju svaki detalj sporazuma. Americka administracija, za koju se ovde govori da je dokument neozbiljno napravila, u stvari je mnogo ozbiljnija od ovdasnjih aktera na politickoj sceni. Naime, reakcije na hrvatsko-muslimanski sporazum isle su po liniji onog sto se samo pretpostavlja i po jednoj cudnoj matrici koja je pokazala da u glavama nasih politicara i javnosti jos nije prevladana blokovska podela. Zbog toga su usledile i neke gotovo sulude izjave o obnovi Jalte. Dogodilo se jos nesto zanimljivo: u jednom momentu na istoj liniji su se nasli Gradjanski savez, Demokratska stranka, SPO, Beogradski krug i, recimo, Aleksa Buha. Ja sam bio zapanjen tom cinjenicom, iako znam da su krenuli od razlicitih motiva - neki su se, naime, poradovali, a neki uplasili da je to priznavanje etnicke podele. Vasingtonski sporazum na izvestan nacin jeste priznavanje podele, ali nema doborog mirovnog ugovora koji nece registrovati stvarnost.

No, druga stvar je vaznija. Ovde se ustalila ocena kako je ovaj sporazum neki novi americki eksperiment i da on strasno odudara od onog sto je americka administracija do sada radila. Ja stvari vidim sasvim drugacije: ovih godinu dana lutanja, zapravo, je bila priprema, a ljudi koji su na tome radili ozbiljno su obavili svoj posao. Na nivou opstih ideja ne vidim razliku izmedju Vens-Ovenovog plana i Vasingtonskog sporazuma. Razliku vidim u tehnologiji i u vrlo jasno definisanom pocetnom cilju - hitnom lokalizovanju sukoba. Nikome, naravno, ne pada na pamet da ce odmah doci do prekida sukoba, ali je izvesno da se oni mogu lakse savladati, kao i sumski pozar, ako se lokalizuju.

Tehnologija koja je sada pripremljena podrazumeva dve vrlo vazne stvari. Prvo, podelu posla koje dosad nije bilo i, drugo, sasvim jasno, osim za zaslepljene rusofile, sinhronizovano delovanje Rusa i Amerikanaca. Pri tome, Grci, kao sjajni trgovci, obezbedjuju pozadinu tako da ih jedni dozivljavaju kao prijatelje, a drugi kao neutralne. Ako bih se upustio u prognoze, rekao bih da ce se ovaj proces zavrsiti formiranjem trojke koja ce biti zaduzena za ovdasnja "pobunjena plemena", s tim sto ce treci akter, umesto Grcke, biti Francuska.

U toj podeli posla se vec od pocetka mislilo na psihologiju ljudi koji ratuju, pa smo videli da je srpska strana spremna da se junacki povuce sa bojista, ako ima herojski izgovor da dolaze Rusi, kao sto su MUslimani i Hrvati spremni da prihvate i ono sto im nije bilo na kraj pameti, ali, eto, Amerikanci ce pomoci. Time je ispunjeno prvo pravilo dobrog ugovora - svaka strana moze da nadje izgovor da prekine ratovanje (iako nije zadovoljna ostvarnim), a da sacuva cast. To je ljudima koji vode rat vrlo vazno.

* Da li se na proncipima Vasingtonskog sporazuma nesto moze resiti u Bosni?

• Sigurno je da taj sporazum moze doprineti smirivanju rata. Idealno bi bilo da i Srbi pristanu da udju u federaciju. To bi i za njih bilo pametno. Oni su, nazalost - mislim na vlasti na Palama - kao i u vreme Vens-Ovenovog plana, pokazali da ne razumeju sopstveni interes i polozaj. Da li dogovorno ili samostalno, oni pokazuju dozu samoubilastva, sto, naravno, nije ni cudno, s obzirom na politicki profil ljudi koji su uvuceni u nesto sto ne mogu da izdrze, posebno ako se tome doda ostrasscenost i uverenje da se sve teritorije mogu zadrzati. Pri tom, kao da ne primecuju da gotovo svakodnevno gube po neki procenat teritorije. Ako srpska strana ne prihvati ponudu iz sporazuma, moze racunati sa pritiskom i izvesnim porazom. Posle toga, rat dobija druge dimenzije: tu je jedna strana koja objedinjuje Muslimane i Hrvate, koji su pruhvatili pravila igre medjunarodne zajednice, a koja ce im onda garantovati i prava. MIslim da je to prekretnica i da je to Beograd shvatio. Vlasti u Beogradu govore o resavanju problema teritorijalnog integriteta na kraju mirovnog procesa. Oni, dakle, sebi ostavljaju odstupnicu za pregovaranje.

Bojim se da ce Karadzic, po ko zna koji put, morati da menja stavove, jer se iza svega nazire i mogucnost vojnog poraza. Ja, naravno, ne verujem da ce iko pametan sada ici na vojni sukob, ali je to politicki vazna cinjenica, kao i one pretnje bombardovanjem. Dakle, ovde sila uteruje pamet. To je tuzno, ali je tako i mislim da ce to dovesti do smirivanja sukoba.

* Moze li to da bude i konacno resenje bosanske krize?

• Naravno da ne. Niko razuman to ne ocekuje, ponajmanje americka administracija. U sustini, tu se radi o jednoj fazi koja treba da omoguci ono sto se zove uspostavljanje mira i da se da sansa svakoj strani da veruje da ce ostvariti svoj cilj. U medjuvremenu, makar na malim lokalitetima, moguce je da ljudi zive normalno. Za vodje nije opasno to sto sami izjavljuju. Ne plasi se Karadzic toga, nego Banjaluke, Trebinja, kao sto se Izetbegovic plasi otvaranja Tuzle ili Mostara, ma koliko to na prvi pogled izgledalo cudno. U ovom ratu su nastale lokalne elite koje zele vlast. Na te lokalne bosove oslanja se i ovaj sporazum. Toj novoj lokalnoj eliti odgovarace protektorati i proces regionalizacije. Mislim da ce, bez obzira na price, ipak doci do optimuma od pet do devet regija u jednoj federalnoj BiH. Postoji mogucnost da etnicki hegemonizam nadvlada lokalne teznje, u sta ja ne verujem, jer je on izgubio svoju podlogu i sve je slabiji...

*... Ta ideoloska prica se zavrsila ratom?

            - Ovaj rat je dao rezultat - gotovo 4OO hiljada zrtava,

razorene gradove, izbeglice. Ljudi to mogu izdrzati dve, tri ili cetiri godine. Posle pete to ce biti gotovo nemoguce. Ovde se moze pokazati da integracija koja nastaje pod prisilom moze otkriti i neke nove mostove koji ce razvodniti granice i Hrvatske i Srbije i omoguciti nastanak politicko-ekonomske zone u koju, po prirodi polozaja, moze uci i Makedonija.

* Srpska strana je odbila mogucnost da udje u tu federaciju BiH. Koliko su realne sanse da se ujedini sa maticom, sto joj je, uostalom, cilj?

• Ne mislim da ima razlike izmedju Pala i Gruda, odnosno Republike Srpske i Herceg-Bosne u konacnom cilju. Ali postoji jedna bitna, nazalost, po Srbe nepovoljna razlika. Srpska politika na Palama i u Beogradu najvise je, rekao bih, hladnoratovska i doktrinarna. Znate ono kada se pojavi svojevremeno ruski general pa zapreti Amerikancima da ce im zbog Kube unistiti Floridu. Karadzic i njegovi generali kao da rade po tom receptu. Medjutim, taj recept ne odgovara maloj sili i deluje tragicno smesnim na medjunarodnoj sceni. Druga strana, koja nije nista bolja, u nekim elementima je i gora jer je manje organizovana, sluzi se retorikom koju svet razume, a to je kooperativnost. U daljem procesu pregovaranja, oni podmecu klipove i usporavaju ga. Vlasti s Pala rade suprotno. Oni uvek krenu cvrsto, pa posle prave uzmake, umesto da najave saradnju, pa da onda zatezu. Zato pretposltavljam da ce se ponoviti jos neka probdevena noc posle koje se predlog prihvata. Tada oni iz medjunarodne zajednice kazu - zao nam je, prosao je tajming, sada je sve skuplje. Zbog takvog pristupa oni sve cesce upadaju u situaciju da sve jeftinije prodaju svoju kozu.

* Chime objasnjavate uverenje medjunarodne zajednice da se BiH moze odrzati cela, po raspadu Jugoslavije? Po toj logici, Bosna treba da uspe upravo u onome u cemu nije uspela Jugoslavija - da ocuva svoj multietnicki, multikonfesionalni i multikulturni drzavni vitalitet?

• Medjunarodna zajednica se ovde mesa zbog principa. Nema ovde nafte da bi Amerikanci bili zainteresovani da setaju svoje vojnike. Radi se o sukobu dva principa koji su se prvo sukobili u Jugoslaviji i doveli do njenog raspada. Slovenci i Hrvati su govorili o suverenosti republika, a Srbi o suverenosti etnosa, o etnickom pravu da svi Srbi zive u jednoj drzavi, pa zvala se ona Jugoslavija ili nekako drugcije. Princip na koji su se pozivali Kucan i Tudjman (nije cudno sto ih je Evropa prepoznala kao svoje) je princip zavrsnog helsinskog akta - teritorijalni status quo, koji kaze da se granice mogu menjati samo dogovorom, a ne silom.

Nisam naivan da mislim da je medjunarodnoj zajednici vazno da bas ovde bude mir i teritorijalni status quo. Vazno im je da se to moze podvesti pod taj princip, jer nemaju mehanizme zastite. Pustili bi oni nas i da se podelimo, ali sta da rade, recimo, sa Madjarskom i Rumunijom, Rumunijom i Bugarskom, Grckom i Turskom? Zapalice se cela srednja i juzna Evropa. Mi smo 4O godina profitirali sto smo bili izvan blokova. Iz toga nismo stekli nikakvu pamet, vec inertnost i lagodnost zivljenja. Da smo sopstvene principe, zbog koji smo bili kreditirani, pretvorili u aktivnu politiku ovde bi bio Eldorado.

Sada vise nismo vazni. Uostalom, zasto bi nas neko cuvao kad mi sami to ne znamo?

* Albanski lideri na Kosovu isticu da Srbi u BiH vode rat za "albansku stvar" na Kosovu, iako im je od medjunarodne zajednice poruceno da nece biti nista od tzv. kosovske republike. Kako Vi ocenjujete danasnju situaciju na Kosovu, s obzirom na sve ucestalije price o novom frontu koji ce se otvoriti na Kosovu?

• Albanska strana na Kosovu je najvise profitirala od Miloseviceve politike i nije imala uopste potrebu da vodi aktivnu politiku. Bilo je dovoljno da bude pasivna, kao sto je i bila. I da samo s vremena na vreme podseti na svoje zahteve.

Po mom misljenju, trenutno stanje je drugacije. Upravo to insistiranje na status quou polako tera Albance na Kosovu da pocnu da pricaju o nekim nizim ciljevima - trecoj Jugoslaviji, visokom stepenu autonomije, medjunarodnim posmatracima, sto je sve daleko od zahteva Kosovo republika. Srpska strana se jos lomi, jer nema jasnu strategiju. Jedan deo srpske demokratske opozicije spreman je da prihvati razgovore o visokom stepenu autonomije. Vlast misli da to moze jos cvrsto da drzi, a verovatno ce biti prva koja ce razgovarati sa Rugovom.

Osim toga, jos je veoma jaka i doktrinarno sovinisticka opcija.Oni misle da je kosovske Albance moguce ili posrbiti ili proterati sa Kosova. Medjutim, mislim da kosovski problem sada ipak ulazi u fazu pregovora sa velikim uticajem medjunarodnih faktora, posto su oni uspesno obavili proces internacionalizacije pitanja Kosova i uspece da se pojave na Zenevskoj konferenciji i razgovorima o nekoj vrsti specijalnog statusa. Ja mislim da bi bilo mudro od srpskih vlasti da ponude taj specijalni status, jer on do pocetka samih pregovora moze da znaci i sve i nista. Mudrost politike je da prebaci loptu na tudju stranu, pa nek protivnik vidi sta ce da radi s losom loptom. Prebacivanje lopte bi bilo vrlo vazno, jer kljucni faktor ovde nije ni albansko ni hrvatsko pitanje. U ovoj krizi je kljucni faktor nereseno srpsko nacionalno pitanje. Da li ce srpska strana odigrati potez i datu sansu i drugima da pokazu da li su te druge strane bolje ili gore od nje?

U nastojanju da se po svaku cenu odrzi vlast u Beogradu potroseno je mnogo zivota, materijalnih i drugih vrednosti, potrosena je Jugoslavija, a Srbija je onemogucena da pitanje svog identiteta razresi kao gradjanska drzava, a Srbi su onemoguceni da svoje nacionalno pitanje rese kao demokratsko pitanje. To je sada, a bice i u buducnosti, izvor napetosti, ne samo u Srbiji i ne samo medju Srbima.

Vesna Bjekic