FANTOMSKI BOLOVI I OCEKIVANJA

Invalidi ostaju

size:U Zavodu za rehabilitaciju i protetiku u Beogradu oporavlja se 300 vojnih ratnih invalida, mahom mladica izmedju 19 i 30 godina starosti. Vecina potice iz radnickih i seljackih porodica. Dve trecine je sa bosanskohercegovackog, jedna trecina sa hrvatskog ratista. Oni prezivljavaju traume, pokusavajuci da prihvate da su sada bez nogu, ruku...55% invalida pribegava alkoholu kao" terapiji" za miran san. Vecina njih se zaklinje u srpstvo , braneci se tako od razornih sumnji o smislu sopstvenog zrtvovanja. Ljuti su na ravnodusni Beograd i na antiratne pokrete. Od svojih drzava, kao naknadu, dobijaju po pedeset, najvise 100 maraka (dinara) mesecno.

AIM, Beograd

Zeljko Savic ima 25 godina, osmeh na licu i strast prema fudbalu kojeg vise ne igra, ratni je invalid. Zeljko nema nogu, zato sada igra bilijar u Sportskom centru u Beogradu, krece se sa protezom lako, i spada u one za koje strucnjaci tvrde da su se nabolje snasli, pregrmeli krize i fantasticno se uklopili u normalan zivot-posle svega.

Na zidu njegove sobe, i danas visi ordenje dede, hrabrog Solunca, a Zeljko je do septembra '91. godine tek bio izgubljeni potrcko u firmi, sa dva razreda srednje skole. Poceo je rat u Hrvatskoj, slike sa malog ekrana, uvek i samo unesrecenog srpskog naroda, drhtale su u njemu. - Mnogo sam se nervirao zbog toga sta nam rade Hrvati, kaze, opet uz smeh.

Stigao je onda poziv za mobilizaciju i rado se odazvao. Sada priznaje da im je tada u kasarni receno: ne mora da ide ko nece. A on je hteo. Vec tog jutra bilo ih je manje u mobilisanoj jedinici. Sledeceg je "cistio" podrume u Vukovaru, srecan medju istomisljenicima, ratnicki odan srpskoj stvari i naprosto odusevljen komandantom.

• Prvi put kad sam video poginule, naprosto sam se ukocio. Posle se ogugla.

Mesec dana kasnije utrcao je u dvoriste, mina mu je raznela stopalo, lezao je tri sata i skoro do smrti iskrvario, mislio samo o kuci. Preventivno, zbog gangrene, odsekli su mu nogu iznad kolena, a poceo je da jeca tek kada se nasao u svom krevetu, u Beogradu.

Tri godine kasnije kaze: "Da mi se ovo nije dogodilo, ponovo bih isao u rat, hteo sam da budem profesionalni vojnik." Smeska se i tako psiholoski brani od toga sto ga na poslu svi neprirodno tetose, stite i sazaljevaju. I od toga sto vise fudbal ne moze da igra.

Sada, uverava, sve je u redu, ima drustvo. Federacija Jugoslavija placa mu 40 dinara invalidninu. To sto je u jednom trenutku bio heroj, od toga ce da zivi, cini se.

• U pocetku je gadno, nocne more, uzvici. I fantomski bolovi. Boli te noga koju nemas. I sada nocu, u snu, pokusam da pocesem tu nogu, pa se probudim i slatko se nasmejem.

Tako govori, uz sto za bilijar, onaj za koga strucnjaci tvrde da je prilagodjen.

Sta misli onda , sta sanja, 3oo ratnih invalida u Zavodu za protetiku i rehabilitaciju u Beogradu, koji jos nisu savladali protezu, nisu se vratili porodici, ili nemaju kome da se vrate?

Neprilagodjeni

Dobrovoljac iz Srbije, bio je pun zelje da svom narodu pomogne. Na ratistu strah i trepet,junak. Kada je ostao bez noge, to je za njega nesavladiva trauma. Grad je groblje, sugradjani _ mrtvaci koji se krecu. Vidi lopovluke svuda, sve mu smeta, samo o junastvu i srpstvu prica. Nije sacekao ni protezu, vratio se na ratiste, u emotivnu 'sigurnost". Tamo je, ako je ziv, jak i vazan, u miru je socijalno nesiguran, nepronadjen.

Zena bez noge napusta Zavod, sa protezom. Odrasla je na strelistu, obozavala vojsku. Kad je poceo rat za Modricu, bila je ucesnik u borbama i izgubila potkolenicu. Meseci su bili potrebni da se suoci sa time. Kasnije, vezba neumorno, neprekidno nesto radi, hekla ili strika, druzi se. Sada odlazi sa nadom u buducnost i zalecenim traumama.

Dvadesetogodisnjak iz Glamoca, godinu i po u Zavodu, potpuno naviknut na protezu. Sestra mu je u Beogradu i on ce verovatno ostati sa njom."Obozavao sam Jugoslaviju, nikad nisam bio nacionalno zanesen, to je smesno. Zasto sam ipak ratovao? Da ne bih ispao kukavica, nista vise. Svi su isli, a ja kao da sam bio dopingovan. I sada bih se vratio na ratiste, to je i meni neobjasnjivo, neki djavo me unutra goni."

Arkanov dobrovoljac koji nije smeo da zaspi. Sanjao neprekidno krik:"Ciko,nemoj me ubiti". I lice deteta kome je oduzeo zivot.

Dakic Ljiljana u kolicima, dvadeset i tri su joj godine. Ima dva srapnela u glavi, vestacko oko i nepce, pa otezano govori. Obe noge raznela joj je nagazna mina. U Brckom, gde su ziveli Muslimani, Srbi i Hrvati imala je brojne planove. Drustvo nacionalno mesovito. Do poslednjeg trenutka izbegavali su da o tome govore, a vec je u gradu sretala muslimanske straze. Pocinje rat i odlazi "svaka ptica svome jatu". Njeni drugovi u 108. muslimansku brigadu, a ona u srpske dobrovoljce, posle pogibije oca. Cetiri meseca je bila osvetnik-miner, uvek u prvim borbenim redovima. .

• Bilo je surovo. Bili su surovi oni, bili smo surovi mi. Tako da nasa surovost i nije stvarna surovost- istiskuje mucno.- Nisam promenila misljenje, ni u ratu, ni u bolnici, ni sada. Opet bih ratovala, verujem u Republiku Srpsku i novu mirnu zemlju koju cemo napraviti kad se konacno podelimo. Nikad vise sa njima. Otici cu kuci, naci ce mi moji neki posao. Tako mora biti.

Nesrecni Srbin iz primorskog Zadra, takodje ne sumnja: za sve su krivi Hrvati. U njegovom selu cinili su vecinu. Kad je zamirisalo na rat, okretali su glavu od njega najbolji drugovi. Samo dvojica smela su da mu kazu: Dobar dan.

_ Onda smo im pokazali i odande ih "pocistili". Nismo mi kao oni , nikad nismo mucili. Nema sta tu da se prica, kad covek mora posle tri meseca u grobnici da identifikuje sopstveno dete.

I tako, savrseni vernici, ne sanjaju da slicni zavodi i slicne price postoje i u drugim delovima bivse Jugoslavije.

" Narod ce to pozlatiti "

U Zavodu za rehabilitaciju i protetiku u Beogradu boravi oko 300 vojnih invalida od 19 do 30 godina. Dve trecine iz ratnih zona Bosne i Hercegovine, jedna trecina iz Hrvatske. Pojedinacno, nespretni i cutljivi, zatvoreni. U grupi bucni, ogorceni i ponekad svadljivi. Izmedju vezbi i pracenja TV Dnevnika, samoca i mracne slike teraju ih u cvrstu zajednicu. Grupa je sada njihovo selo, zid koji stiti od realnosti. Istog socijalnog miljea, mahom iz seljackih i radnickih porodica, (svega deset odsto intelektualaca od 1000 ljudi), neskloni samoposmatranju, biraju sobnog vodju i sa njime se u svemu slazu. Do pre dva meseca sa novcanom nadoknadom koja se topila u vrtlogu inflacije, sada od svojih "domovina" primaju od 50 do 100 DM .

Po pravilu, Bosanci ce odmah sve popiti, kupiti jagnje i pivo za sve. Hercegovci ce se nametnuti kao prave vodje, a Srbin iz Slavonije ce sakriti jednu jabuku, od samog sebe, da pocasti sina kada mu dodje u posetu.

Razlicitog porekla, iskustva, navika i motiva , spojeni su ipak cvrsto istom mukom: neprihvacena nesreca, strah ( sta ce reci u mom gradu kada me vide?), patriotizam i cvrsto drzanje za stare nacionalne mitove uprkos ruiniranoj stvarnosti.

Mrznja je okrenuta pre svega dezerterima (pobegli su, a ja sam ostao i dao deo tela), potom mirovnjackim beogradskim strankama i Vuku Draskovicu. Svi bi se vratili na front, nazad u strasno, ali poznato stanje. I kada kazu da hrana nije dobra,( a nije bila, samo kupus i soja), i kada se zale na osoblje, cistocu, zapravo vape: "Nadoknadite mi ruku, ja sam heroj, hocu da me drzava uzdigne i da mi se divi." U srcu bukti prikrivena sumnja da to "narod ipak nece pozlatiti", a glasno zahtevaju da se izjednace u primamljivom statusu sa borcima i vojnim invalidima iz Drugog svetskog rata.

Srbija im se vise ne cini kao majka, a antiratni Beograd je za njih iznenadjenje. I u srdzbi znaju da kazu: Samo da se zavrsi rat, naucicemo mi vas sta je srpstvo.

Beograd se onda sa uzasom seti Seste licke koja je l945.godine Srbiju stvarno "naucila pameti", da se od toga jos nije oporavila.

Marija Vujko, psiholog u Zavodu za ortopedsku protetiku kaze:

• Na gubitak ekstremiteta reaguju u skladu sa svojom licnoscu. Najcesce su neurotske smetnje, bolovi u glavi i stomaku, iako su zdravi. Nocni strahovi i traume. Tipicno je da izbegavaju stvarni problem i beze "napolje", u probleme sa protezom, hranom. Ovde su svi jednaki, psihicke probleme ocekuju kada se vrate u svoju sredinu. Osobe koje su u ratu bile prinudjene da brane svoju kucu, sa jasnim motivima zasto to rade, daleko lakse prihvataju amputiranost i proteticki program. Najvise problema imaju osobe koje su pre rata bile neuroticne i agresivne, nestabilne. Nisu jasno definisali motive odlaska u rat, pa dramaticno dozivljavaju gubitak tela.

Kad padne noc, u mraku sobe pricaju o dogadjajima sa ratista, o herojskim delima, cesto na granici fantastike. Svi su tad junaci sto su na strasnom mestu smeli da ostanu. Cak i kad se junastvom hvali covek za koga sobni drugovi znaju da je ruku izgubio u kradji, svi cute. Zapadnu u san, cesto u alkoholnoj izmaglici, jer 55 odsto invalida u Zavodu, pokazuje istrazivanje, pribegava alkoholu, kao "terapiji" za mirniji san, nocne more i neizvesnu buducnost.

Gordana Igric