PROIZVODNJA JEDINSTVA

Nova srpska vlada

aim, beograd, 22.3.

Opzicija i SOcijalisti su se tri dana u srpskom parlamentu svadjali da li je vlada koju je predlozio mandatar Mirko Marjanovic, a koju pored socijalista cine 2 clana Nove demokratije (inace, clanice Depos koalicije) i 2 (iskljucena) clana Demokratske stranke - vlada narodnog jedinstva ili ne. Formiranje vlade "narodnog jedinstva" je u stvari bio uspesan potez predsednika Milosevica u kontekstu novog rasporeda politickih snaga, koji je omogucio da se u skupstini dodatno legitimizuje ekonomski program koji je rezim poceo da ostvaruje i pre nego sto je nova vlada izabrana.

Razlomljenoj, izmozdenoj Srbiji i njenom posvadjanom Parlamentu trebalo je puna tri meseca da izabere novu vladu. Nakon izbora koji su doneli novi raspored politickih snaga, ali i pat situaciju u odnosu Socijalista i opozicije, bilo je sasvim neizvesno kako ce nova vlada izgledati. U jednom trenutku se cak cinilo da bi opozicija, ma kako raznorodna, mogla da napravi kompromis kojim bi nadjacala Socijaliste, za samo 4 glasa "kratke" za apsolutnu vecinu. Tromesecni politicki okrsaji, vodjeni na vise frontova i zacinjeni raznim obrtima

• od kojih je najvazniji bio potez Slobodana Milosevica da opozicione prvake po prvi put pozove na konsultacije i predlozi formiranje vlade narodnog jedinstva - kulminirali su trodnevnom raspravom u republickom parlamentu koja je pokazala da Milosevic novim izborima nije postigao ono sto je javno predstavio kao razlog njihovog raspisivanja - skupstinu dostojnu srpskog naroda. TV prenosi parlamentarnih rasprava ponovo su bili dogadjaji d ana - za mnog e veselje, kakvo im samo poslanici mogu prirediti. Culo se sve i svasta - i ko je sa kim nocivao, i ko je kumu pored zivog kuma, bilo je javnih uneredjivanja, smeha do zacenjivanja, svakojakih pretnji... Dok je glavnini opozicije jako bilo stalo da vladu i njenog mandatara diskredituju, nazivajuci je vladom "bratstva i jedinstva socijalista i komunista" (radikali), tj. "SPS vladom zacinjenom Novom demokratijom" (demokrate) ili vladom laznog narodnog jedinstva koja "dokazuje da se u Srbiji nista promenilo nije" (SPO), socijalisti i novi predsednik vlade Mirko Marjanovic uporno su insistirali da se do novog kabineta doslo posle pregovora sa vecinom opozicionih stranaka (radikali na pregovore nisu pozivani, a DSS je sama odbila da u njima ucestvuje) - da njen program "nema alternativu", da je usmeren ka "pozitivnim promenama u Srbiji" i da je ona vlada narodnog jedinstva. Kao da su i jedni i drugi u uspesnosti ubedjivanja naroda o karakteru vlade - pravog i li laznog narodnog jedinstva - videli zalog sv og buduceg uspeha.

Novi raspored snaga

Prva ideja o vladi narodnog (nacionalnog) jedinstva potekla je od demokratske opozicije jos marta 91, kada je po prvi put u martovskim demonstracijama dosla do izrazaja duboka podeljenost stanovnistva oko osnovnih socijalnih vrednosti i pravaca razvoja drustva. I svakog puta kada se Srbija nalazila pred sudbonosnim odlukama, stranke liberalno-demokratske orijentacije predlagale su vladajucoj SPS da usvoji kompromisni program od minimuma zajednickih imenitelja u postojecim politickim program brazuje zajednicku vladu koja bi takav program sprovodila. Socijalisti su bili suvise nadmocni da bi na ovakav kompromis pristali.

Rezultati decembarskih izbora '93 pokazali su, medjutim, da ta nadmoc vise nije apsolutna. Iako se promene javnog mnenja tokom 93 oznacavaju prevashodno kao "de-radikalizacija" birackog tela, izrazena u smanjenju biracke podrske nacionalistickom politickom bloku (SRS) - jedan deo glasova otisao je i socijalistima, pa su oni svoju poziciju u parlamentu popravili - glavna novina poslednjih izbora bio je uspon liberalno-demokratskog bloka (Depos, DS i DSS). On je bio toliki da su se njegovi predstavnici, u zbiru sa poslanicima SRS, mogli meriti sa nekada neprikosnovenim socijalistima, a sa pridodatom nekolicionom poslanika nacionalnih stranaka manjina (Madjari, Albanci) cak ih i nadglasati. Ovaj zbir je, medjutim, ostao samo teorijska mogucnost. Pokazalo se da je kompromis lakse bilo ostvariti izmedju vladajucih socijalista i dela opozicije, nego izmedju opozicije same. I po politickim platformama, i po nedemokratskoj strukturi i po karakterima vodecih licnosti, opozicione partije nisu mogle da stvore taj odlucujuci zajednicki blok kojim bi preuzeli kormilo vlasti. Niti su socijalisti bili spremni da im to omoguce. U stvari, oni su cinili sve da im to onemoguce. Jedno od sredstava u tom poslu bio je i izum "vlade narodnog jedinstva", kojim je SPS svoj izborni poraz prometnuo u znacajnu politicku pobedu.

Na pocetku rada novoizabranog parlamenta, prilikom glasanja o predsedniku Skupstine, izgledalo je da ce pat pozicija, ako nista drugo, barem zadati muke socijalistima i privoleti ih na maksimalnu kooperativnost sa opozicijom. Na to je mogao da navede i potez predsednika Milosevica da, po prvi put u svojoj vladavini, pozove opozicione prvake na konsultacije i predlozi formiranje vlade narodnog jedinstva. Vrlo brzo se pokazalo, medjutim, da socijalisti, odnosno "sarmantni" Milosevic, kako ga je posle ovih razgovora nazvao svega pola godine pre toga pretuceni i zatvoreni Vuk Draskovic, nisu spremni na ozbiljnije ustupke, jer su dzokera - minornu partiju Novu Demokratiju koja je u izborima ucestvovala u okrilju Deposa

• verovatno vec tada drzali u rukavu. Njen lider Dusan Mihajlovic, bivsi potpredsednik republicke vlade iz predpluralistickog razdoblja, pristao je da sa svoja dva clana (potpredsednik i ministra ekologije) bude "delegat" narodnog jedinstva u socijalistickoj vladi, obezbedjujuci im one glasove koji su nedostajali da bude izabrana.

Milosevicev mandatar Mirko Marjanovic, direktor spoljnotrgovinske firme "Progres", socijalista, covek blizak novokomunistima dr Mirjane Markovic, Miloseviceve supruge, u vladu narodnog jedinstva okupio je svoje poslovne prijatelje, direktore velikih drustvenih i privatnih firmi, zadrzao nekoliko ranijih ministara (medju njima i ministra policije Sokolovica) i uspeo da "zavrbuje" dvojicu istaknutih funkcionera Demokratske stranke (Djukica i Radulovica) ciji su se (poslovni) interesi pokazali jacim od partijskih ubedjenja (morali su da izadju iz stranke ).

Liberalno-demokratske stranke, posebno Depos i Demokratska stranka, bile su vise nego spremne da otkinu parce kolaca koji je nudio Milosevic. Medjutim, Milosevic je realno ponudio tek parcence. Draskovica je to navelo da one koji su na "parcence" pristali, javno prekori: "Gospodo iz Demokratske stranke i Nove demokratije, mnogo ste se jeftino prodali!" Sam, medjutim, nije pozurio da Novu demokratiju (za cijeg potpredsednika je - da stvar bude jos komplikovanija - nedavno izabran Draskovicev rodjeni brat) iskljuci iz Deposa.

Vezani koraci

Najbolje od svih, svoje poteze je odmerio Milosevic. Pre nego sto je skupstina uopste konstituisana i obavljeni preliminarni razgovori o vladi, pocelo se sa ostvarivanjem Avramovicevog programa stabilizacije privrede, omogucene dekretima stare Sainoviceve vlade. Ovaj novi program, cija je primena izvanredno pripremljena drzavnom propagandnom masinerijom, uspeo je da povrati stabilnost nacionalnoj valuti i da zaustavi hiperinflaciju rekordnih razmera. Tek kada je program doneo prve pozitivne rezultate, socijalisti su se upustili u formiranje nove vlade. Milosevicev potez doneo je poene i njemu samom i njegovoj partiji: oni su se pokazali konstruktivnim, stranom koja pruza ruku, dok je opozicija jos jednom demonstrirala svoje nejedinstvo, zaokupljenost samom sobom i politicku nedoraslost situaciji. Posao konstituisanja vlade sveo se na raspravu tj. na tu ruznu svadju o sastavu kabineta: da je predsednik Republike zaista zeleo vladu nacionalnog jedinstva, namjmanje 16 minis tara bilo bi iz opozicije, a mandatar bar nestranacka licnost, bucali su opozicioni protivnici. U trodnevnom skupstinskom zasedanju, medjutim, propusteno je ono sto je glavna funkcija skupstine - rasprava o programu vlade. Opozicija je, u stvari, bila dovedena pred svrsen cin; ucestvovanjem u izboru nove vlade ona je programu o kome nije imala sansu da uopste razgovara, dala precutni legitimitet. Njegov kredibilitet je sada uvecan i insistiranjem vladajuce garniture da je oko njegovog sprovodj enja ostvaren polit icki konsezus u vidu vlade narodnog jedinstva.

Opozicija ce ovu karakteristiku vladi tesko pobiti. Posebno zbog toga sto ona, u stvari, nema da ponudi nikakav alternativni program postojecem Avramovicevom i sto medju gradjanima Srbije raste uverenje da rezim nije najveci krivac za situaciju u kojoj se nalazi Srbija. Naime, prema istrazivanju agencije "Medijum", marta '92. godine je 42% gradjana tog krivca videlo u "rukovodstvu Srbije, na celu sa SLobodanom Milosevicem", a 31 odsto u okolnostima koje su nametnule strane sile. Jula te godine se broj gradjana koji okrivljuju rezim povecao na 44.5 odsto, ali je tokom '93 doslo do preokreta: 30 odsto gradjana Srbije u rukovdstvu Srbije nalazi krivca za svoju situaciju, ali 35.7 odsto za to okrivljuje strane sile koje su uvele sankcije i diktiraju ponasanje tog rukovodstva.

Uspeh nove socijalisticke vlade koja se, dakle, ipak pokazuje vladom kontinuiteta (bez obzira na ime), zavisice od uspeha Avramovicevog programa. Sanse za njegov uspeh, pak, u uslovima produzenja sankcija i rata u susedstvu su minimalne. Tajna uspeha nove vlade krije se, ipak, u onom neobjasnjenom delu njenog programa u kome se pominje "politika mira" koja ce "doprineti pravednom resenju za srpski narod u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini".

Jovanka Matic