PREGLED STAMPE

AIM, Beograd,15.3.94.

Dobro cuvana vest od jugoslovenske javnosti, sinoc je postalo jasno , pet dana, da su predstavnici hrvatskog biroa u Beogradu i da je njihovo veleposlanstvo vec pocelo da radi 11 tog ovog meseca, objavljena je najpre pozivanjem na hrvatske izvore,na TV Politici da bi potom usledila i "ziva" potvrda te informacije kroz ekskluzivni razgovor predstavnika hrvatskog poslanstva za istu lokalnu stanicu, kao i za danasnji dnevni list Politika. Slican razgovor je sinoc objavljen i na RTS -u.Zasto je ta vest cuvana cak i od zvanicne drzavne agencije, bice tema komentara narednih dana, ali listajuci danasnju stampu uocljivo je da informacijom barata kuca "Politika" i Radio televizija Srbije. "Borba" u malenom okviru u samom zaglavlju lista donosi samo kratku informaciju "Tanjuga", koji se poziva na Hrvatski radio, da ured Hrvatske u Beogradu pocinje da radi ove sedmice.

Naoko zanemarena tema normalizacije odnosa Srbije i Hrvatske tek danas, posle zatisja i dva odlaganja realizacije dogovorenog, dobija u zamahu, a nedeljne novine su se bavile temama koje su ovu bacile u zasenak.

Uvodnik NIN-a (autor Milo Gligorijevic) posvecen je srpskom junacenju: Srpsko junacenje i plasenje sveta poklonom Vladimira Volfovica Zirinovskog svakako ima svoju cenu .Arkan je, moze biti, u skladu sa svojom patriotskom opcijom, zeleo da stvori jos jedan faktor straha u gradjanskom ratu, u srpskim rukama, ali rezultat ce u krajnjem zbiru biti drukciji.Sa ustima punih pretnji Srbi koji vole tajna oruzja, narocito ruska, bice medju narodima ono sto je siledzija medju ljudima.Takvi mogu potvrditi ruzne rezultate one medijske kampanje koja je bila narucena i placena od srpskih neprijatelja, da Srbe listom predstavlja kao zlikovce.

Svet, naravno, i zna i ne zna zasto je Srbima potrebno to junacenje.Zato sto nisu zavrsili svoj nacionalni projekat, zato sto su sticajem nesrecnih istorijskih prilika ( i rdjave politike, svakako) ostali rasejani po raznim drzavama, Srbi su postali nestrpljiv narod i sada se mnogim Srbima dopadaju politicari koji im nude precicu. A takvi koji nude precicu vicu : da su Srbi nebeski narod, izrabljeni narod, izabrani narod, da su sada slabi, ali da ce ih Zapad- koji samo silu postuje- opet postovati kada postanu jaki. I tako dalje. Umesto da izaberu strategiju malih i odmerenih koraka, koji nikog ne plase i uznemiruju, ovakvi ( nestrpljivi) Srbi ponasaju se kao trkac koji pravi nesmotrene pokrete, bacaka se levo i desno, rusi sve pred sobom i oko sebe. I naravno postaju bauk Evrope i sveta...

Dr. Predrag Simic u NIN-u takodje , bavi se vasingtonskim sporazumom i konstatuje : Ovim potezom SAD povlace jasnu liniju razgranicenja izmedju zapada i istoka Evrope pri cemu ce bosanskim Srbima biti prepusteno da se opredele za ulazak u novu zajednicu(i time omoguce skidanje sankcija i reintegraciju SR Jugoslavije u medjunarodnu zajednicu) ili za povezivanje sa Srbijom i dugogodisnji status "parije" u medjunarodnoj zajednici.Slicna alternativa nudi se i Rusiji u njenoj novoj ulozi na Balkanu: ukoliko njena nova podrska Srbima bude na liniji zapadnih interesa bice prihvacena kao dobrodosao partner koji moze premostiti jaz izmedju Vasingtona i Srba; u suprotnom, mora racunati da ce se njen utucaj na Balkanu Zaustaviti na granicama muslimansko- hrvatske drzave...

U svemu, nema sumnje da je posle Srba, Hrvata, i Muslimana najveci gubitnik Evropa koja je jasno pokazala svoju nemoc da resi ovaj sukob i da jos zavisi od velikih sila na svojim obodima.Prema misljenju Majkla Stentona sa Univerziteta u Kembridzu, to je bio skriveni cilj americkih akcija, jos od samog pocetka jugoslovenske krize....Stoga mnogi u Evropi ali i u Americi smatraju da se SAD namerno nisu dugo mesale u jugoslovensku krizu, pustajuci Evropu da se sama saplice o svoje korake. "Amerika se pobrinula da niko sem nje ne moze izvrsiti politicki pritisak na bosanske Muslimane. Da su to Sjedinjene drzave htele, mi bismo jos pre nekoliki meseci imali potpis, ispod mirovnog ugovora" zakljucuje ovaj britanski strucnjak.Zaracenim stranama u Bosni to, medjutim, pruza slabu utehu. Kao nikada ranije, rat na prostorima bivse Jugoslavije postao je podlozan ciniocima na koje zaracene strane nemaju gotovo nikakvog uticaja. Otuda nije tesko zakljuciti da ce ponudjena resenja pre odrazavati spoljne interese i ravnotezu snaga nego interese onih koji su u ovaj rat usli verujuci da se bore za nacionalne interese, zakljucuje Simic.

Milivoje Maksic u Nedeljnoj Borbi, pise o obrisima nove politicke karte Balkana i konstatuje da: " po svemu sudeci objektivno Rusija ne moze ici dalje od odsadasnjeg ucesca u resavanju balkanske krize. Ona vise nije kao sto je bila u vreme postojanja balkanskog bloka, vojno i politicki prisutna u nasem susedstvu i srcu Evrope. Treba, medjutim , ocekivati snazniji uspon americkog prisustva na Balkanu, koncentrisanog na Albaniju, na Makedeoniju i od ranije na Grcku.To prisustvo bi,izgleda, imalo dva cilja.Prvi, snizenje prisustva u siroj zoni Mediterana, dugorocno ispunjenoj neizvesnostima i poremecajima. I drugi, trenutno znacajniji, nedopustanje da se na Balkanu vrsi ozbiljnije narusavanje zeljene izbalansiranosti i time ovo podrucje jos vise destabilizuje, sa opasnim posledicama po sire medjunarodne odnose.Makedonija tu dobija specificno mesto kao drzava koja je izlozena pritiscima sva cetiri suseda . U garantovanju i ocuvanju nezavisnog statusa Makedonije, SAD i m edjunarodna zajednica, podjednako i Rusija, vide branu teritorijalnim pretenzijama sa strane, ciji bi pokusaj nuzno vodio u prosireni balkanski rat.U prisustvu SAD u Albaniji treba, pored ostalog videti, instrument sputavanja ekspanzionistickih ambicija pojedinih albanskih struja prema Makedoniji i Srbiji( Kosovu). Ima mnogo razloga za ocenu da se medju vodecim faktorima u svetu na slican nacin gleda i na separatisticke struje na Kosovu, gde bi pokusaj menjanja granica takodje otvorio neposrednu opasnost rata sa vise ucesnika. U procesu gradjenja nove politicke karte Balkana, ostaje otvoreno pitanje kako ce se velike sile postaviti prema ambicijama za "ujedinjenje svih srpskih zemalja". Prema jednoj tezi, takav bi korak naisao na energicno protivljenje, jer bi time bilo nagradjeno nasilno menjanje granica i nasilno zaposedannje teritorija. A to bi , pored ostalog bio presedan i podsticaj za slicno ponasanje vise stotina etnickih grupa u svetu, od kojih su neke sa ozbiljnom tezinom. Strani zagovornici druge teze smatraju da bi trebalo tolerisati spajanje teritorija, sa vecinskim srpskim stanovnistvom, jer bi time Srbija( Jugoslavija) - poput Zapadne Nemacke posle pripajanja Istocne- bila izlozena novim ekonomskim teskocama, a srpska politicka scena ostrim politickim sukobima, pracena nasiljem, izmedju postojecih i novodoslih politickih struja sa velikim ambicijama.Obe stvari bi, procenjuje se, smanjivale moc drzave koja bi bila prinudjena da se bavi ,pre svega, svojim teskim u nutrasnjim problemima.

A Dragoljub Vukovic u Nedeljnoj Borni, pise o Bulatovicevoj hercegovackoj zavrsnici , pitajuci predstoji li teritorijalno prosirenje Crne Gore..."Bulatovic sigurno nije donio odluku, pa joj provjeravao kvalitet u srpskoj i saveznoj prestonici, vec je , na odredjen nacin primoran da otvori problem uujedinjenja Hrecegivine sa Crnom Gorom.Ovakav zakljucak namece se iz dva razloga; prvi, u politici crnogorskog drzavnog vrha i vladajuce partije nije do sada bilo naznake da Crnu Goru treba terit orijalno siriti, i drugi, pripajanje Hrecegovine islo bi vise na stetu nego na korist vladajuce parije, kojoj je Bulatovic na celu. Naime, etnicki cisto biracko tijelo sa pripojene teritorije ojacalo bi veoma srpski blok, a oslabilo partiju koja deklarativno drzi da je gradjanska i umjereno crnogorska. Bulatovic, dakle, zrtvuje DPS radi visih ciljeva, ali ako slijedimo ovaj kauzalitet, on time zrtvuje i samog sebe...Namij era onog ko je procijenio da bi bilo zgodno da Crna Gora produzi svoju granicu sa Hrvatima, ne mora, doduse, biti, potaknuta zlom mislju, gledano, naravnom, iz perspektive srpskog integralistickog projekta. Iz perspektive Crnogoraca koji drze do svoje nacionalne posebnosti i onih njenih gradjana koji bi da Crnu Goru sacuvaju kao oazu civilnog drustva, prisajedinjenje Hercegovine ne moze da lici ni na sta drugo, nego na sondiranje terena za njeno trajno uvlacenje u srpsku nacionalnu drzavu, unitarnog tipa.Jer, kada bi jednom Hercegovina postala Crna Gora, bio bi to razlog manje da Crna Gora bude ravnopravna federalna jedinica. Zato je i prirodno sto su se ideji o prisajedinjenju obradovali bas srpski radikali u Crnoj Gori.

Nedeljnik VREME, veliki tekst, novinar Perica Vucinic, posvecuje Kosovu. " Sukoba u albanskom politickom bloku ima, ali ni posmatraci kojima je materinji jezik albanski ne naslucuju njegove dimenzije. Srpski novinari broje koliko su se puta prevarili pisuci o njima na osnovu cinjenica koje su znacile nesto sasvim drugo, ili su , prosto, bile jednoznacne. Medjutim, ma koliko se promenili odnosi politickih snaga u albanskom ili teze zamislivo, u srpskom bloku, susresce se dva interesa s albanskim. Izvestaj sa terena potvrdjuje Vlasijeve reci da je Srbima i Albancima jedino zajednicko to sto nece da ginu. Medjutim, to je bilo zajednicko i Srbima i nekim drugim narodima u Jugoslaviji. A koliko puta izrecena konstatacija "Kosovo je na redu" postaje sve uverljivija.

VREME objavljuje i tekst Astrid Salihu iz nedeljnika na albanskom jeziku "KOHA" , iz koga se vidi da postoje razlike izmedju albanskog javnog mnjenja i Albanaca na Kosovu oko krajnjeg resenja kosovskog pitanja. "U kosovskom javnom mnjenju preovladjuje stav da ce najveci uticaj na krajnje resenje imati politicke snage na Kosovu- 38, 3 odsto. Ispitanici koji su dali vecu prednost albanskoj drzavi cine 22 odsto. Isti broj anketiranih opredelio se za SAD, a samo 15 odsto misli da ce veci uticaj imati Evropska zajednica, dok 9, 6 odsto nema odredjen stav. Broj ispitanika u Albaniji koji smatra da SAD imaju velikog uticaja u resavanju albanskog pitanja cini 78 odsto, Ako se ovaj broj uporedi sa brojem anketiranih na Kosovu o americkom uticaju, vidi se da Albanci sa Kosova, kada je u pitanju resavanje njihovog problema, najvise veruju u sopstvene snage" pise Astrid Salihu.

GORDANA SUSA