PREDSTOJI LI HAPSENJE RUGOVE?

AIM, PRISTINA, 15.03. 94

Ekstremni srpski krugovi trazili su u poslednje vreme vise puta hapsenje dr. Ibrahima Rugove. U komentarima srpske i svetske stampe takodje se spekulise na tu temu. Tvrdi se da Milosevicev rezim zeli da iskoristi sudjenje navodnim paramilitarnim albanskim organizacijama i kosovskom ministarstvu odbrane za kompromitaciju dr. Rugove i Demokratskog saveza Kosova. Nakon sudjenja, na kojem treba da se dokaze da su "ministar odbrane" i "stab kosovske armije" bili pod njihovom komandom, srpske vlasti bi mogle zabraniti rad DSK i uhapsiti dr. Ibrahima Rugovu.

Na nedavnoj konferenciji za stampu Rugova je, na pitanje sta misli o pretnjama da ce biti uhapsen, mirno i samouvereno odgovorio: "Ne zelim da komentarisem spekulacije, ali je tacno da ima pretnji ne samo na moju adresu, vec se preti i drugim albanskim rukovodiocima. Neka rade sta hoce. Ja sam ovde i radim svoj posao na civilizovan nacin, kao sto se ponasa i narod Kosova".

Zasto se danas aktuelizuje pitanje hapsenja Rugove? Od 1990. godine, a narocito od izbijanja rata u Hrvatskoj i Bosni, na Kosovu je uspostavljen precutni status quo. I srpska i albanska strana imale su za cilj da se izbegne rat (prvi zato sto im nije odgovaralo da otvore drugi front, drugi zato sto su bili vojno inferiorni), pa su zato tolerisani paralelni tokovi politickog organizovanja. Rugova je mogao biti izabran za predsednika Republike Kosovo, organizovan je i referendum o nezavisnosti i izbori za pluralisticki parlament Kosova. S druge strane, srpska vlast je do te mere razorila sve autonomne institucije Kosova da je izgradila svojevrsni aparthejd.

Razume se, ovi paralelni sistemi na Kosovu, koji se uzajamno iskljucuju, ne mogu trajati u nedogled. Sve analize govore da ce se sukobi na Kosovu ponovo zaostriti i mozda prerasti u oruzane konflikte cim se promene okolnosti koje su nametnule prihvatanje status quo-a. Analiticari su kosovsko stanje vezivali za rat u Bosni. Dok traje sadasnji rat, na Kosovu bi trebala ostati pat pozicija. Posto se rat u Bosni vec ocigledno priblizio kraju, izuzetno su porasle napetosti na juznom krilu balkanske krize: Grcka kulminira u svojoj sizofrenicnoj politici prema Makedoniji, Srbija se boji da ce ceh za bosanska osvajanja morati da plati na Kosovu.

Jugoslovenska kriza je sada dovoljno proucena, pa svetska diplomatija zna da okoncanje bosanskog rata nece znaciti mnogo za balkansku krizu, ako se brzo ne uklone potencijalno mnogo teza zarista krize: Kosovo i Makedonija. Zbog toga je, uostalom, prvi put u istoriji UN primenjen instrument preventivnog slanja plavih slemova u Makedoniju. Ostaje da se vidi da li se prevencija moze ostvariti i na Kosovu i kojim sredstvima.

U Srbiji i srpski rezim i opozicija znaju da su na redu za njih veoma teska kosovska iskusenja. Cak i kada ne bi doslo do rata, u Srbiji se ne vidi nacin kako se moze razvezati komplikovani kosovski cvor, a da Kosovo ostane u Srbiji. Jedini preostali argument je sila i pretnja novim ratom. Ali Srbija je, cini se, potrosila ratne kredite koje je imala i novi rat bi pojacao izolaciju i izglede za preduzimanje jos drasticnijih kaznenih mera protiv Srba. Zbog toga je Srbija poslednjih meseci veoma angazovana u osiguravanju sto boljih startnih pozicija u buducim pregovorima o Kosovu. Koncesije koje je srpska strana nudila u Bosni vezivane su za popustanje pritiska na Kosovu. Milosevic je izgleda nudio mir u Bosni i trajniji sporazum triju nacija, a kao protivuslugu trazio garancije da ce Kosovo ostati pod srpskim suverenitetom.

U igri oko Kosova je, razume se, i Miloseviceva "strateska" genijalnost. Kada je Zapad prosle godine poceo pripreme za internacionalizaciju pitanja Kosova, Milosevic je odgovorio tako sto je oterao stalnu Misiju KEBS-a za Kosovo, Sandzak i Vojvodinu, sa obrazlozenjem da su to pitanja unutrasnjeg domena. Milosevic je time zeleo da dobije na vremenu i da snizi nivo diplomatskih akcija Zapada u odnosu na Kosovo. Umesto da se Srbiji postavljaju sustinski novi zahtevi u vezi sa Kosovom, kao sto je svojevremeno bila izlozena ideja o slanju civilnog odreda UN, sada se zahteva da se Misija vrati na Kosovo i pregovara se o uslovima i mandatu takve Misije. Milosevic je time dobio najmanje dve tempa u odnosu na sporu i procedurama opterecenu diploamtiju KEBS-a, UN i drugih medjunarodnih faktora.

Bilo bi sasvim u duhu Miloseviceve arogantne i riskantne politike da uskoro naredi hapsenje dr. Rugove. Kad god se nalazi u teskocama i pred pritiscima, on obicno pribegne drasticnim merama koje sokiraju javnost i njegove neprijatelje, sto iz osnova menja pocetnu situaciju i preokrece je u njegovu korist. Prisetimo se da je on na ovaj nacin paralizovao albanski pokret u njegovom prvom velikom zamahu s jeseni 1988, i proleca 1989, kada je naredio da se uhapsi Azem Vlasi i bez istrage i sudjenja "izoluje", odnosno zatvori i isprebija vise stotina albanskih intelektualaca. SLicno je postupio i u obracunu sa srpskom opozicijom, u aferi hapsenja i premlacivanja Vuka Draskovica. Milosevic voli da sam odredjuje pravila igre, pa stoga vuce jake i riskantne poteze koji osamucuju politicke protivnike. DOk se oni oporave od soka i ponovo organizuju, on jase na razornom talasu koji je sam pokrenuo. Ovakva tehnologija odrzavanja na vlasti trajace sve dok se jednom ne preracuna i u jednom od tih talasa sam potone.

Zapad je poslednjih meseci napravio prve korake u pripremi kosovskih pregovora. U decembru prosle godine, glavne evropske sile (Nemacka, Engleska, Italija, Francuska i Austrija) pozvale su u posetu dr. Rugovu, priznajuci mu poziciju legitimnog zastupnika ALbanaca i albanske opcije za resavanje krize. Pocetkom februara ove godine dr. Rugova se na jednom sirem prijemu susreo i sa americkim predsednikom Klintonom i potpredsednikom Gorom. Za albansku stranu ovi gestovi zapadne diplomatije bili su veoma ohrabrujuci, bez obzira na cesta upozorenja analiticara da se treba cuvati preteranih ocekivanja. Rugova je, prakticno, sve svoje politicke kredite ulozio na diplomatsku bitku i postupno politicko resenje statusa Kosova. Zbog toga on vec dugo, iz dana u dan, ponavlja i varira samo jednu temu: stavljanje Kosova pod protektorat UN, kao jedino prelazno resenje, koje bi mirnim putem moglo dovesti do samostalnosti Kosova.

Srpski rezim ne zeli pregovore o Kosovu pod medjunarodnom kontrolom. Kosovo je unutrasnje pitanje Srbije, kaze Milosevic. Svi napori srpske diplomatije poslednjih meseci usmereni su na to da se "ustupci" u Bosni kompenziraju sa uklanjanjem i smanjenjem pritisaka u vezi sa Kosovom. Cilj je Srbije da se pitanje Kosova iskljuci iz uslova koje treba da ispuni za ukidanje sankcija.

ALi, Milosevic je svestan da ce mu Zapad nametnuti otvaranje kosovskog pitanja i Rugovu kao albanskog pregovaraca. Njemu se to ne svidja. On ne voli da mu se stvari namecu, pa zato trazi puteve da do toga dodje na njegov nacin. A njegov nacin otvaranja pitanja su hapsenja i zabrane, u ovom slucaju dr. Rugove i DSK. Nije uopste slucajno to sto su se srpski ekstremisti oglasili upravo dok je Rugova boravio u Americi. I to je vec poznati deo scenarija. Milosevic voli da slusa navijeni "glas naroda". Hapsenje Rugove i zabrana DSK nije dakle stvar spekulacija, vec proizilazi iz "logike" rezima. Samo se postavlja pitanje momenta i unutrasnjeg i spoljnog oportuniteta za preduzimanje takvog koraka.

Ako se uhapsi ili izoluje Rugova, za onoliko vremena koliko ce on biti u zatvoru, glavni problem ce postati njegovo oslobadjanje, a ne pregovori o statusu Kosova. Rezim verovatno racuna i na ponavljanje efekata koji su bili postignuti sa hapsenjem i sudjenjem Azemu Vlasiju, u kljucnom periodu menjanja ranijeg federalnog sistema. Kosovo je tada bilo ostalo bez rukovodstva i jedinstvenog pokreta i trebalo je skoro godinu dana da se albanski pokret reorganizuje i "proizvede" Rugovu. Svaki mesec odlaganja naugodnih kosovskih pregovora ide na racun Miloseviceve licne vlasti. Racuna se, takodje, da bi hapsenje Rugove i zabrana DSK mogli da dovedu do podela u albanskom pokretu i samim tim do slabljenja albanskih pregovarackih pozicija.

Medjutim, problem Kosova nije tako jednostavan i ne ulazi lako u pripremljene seme. Kao sto se Milosevic nije usudio da oruzjem ocisti Kosovo, kada se to cinilo tako primamljivim (1990/1991), tako ce i sada tri puta morati da razmisli pre nego sto se usudi na sokantne poteze. On zna da su vojni mehanizmi NATO-a vec pokrenuti, a poznate su mu i izjave americke administracije da nece dozvoliti zaostravanje i rat na Kosovu. Hapsenje Rugove predstavljalo bi veliki izazov svetu. Talas protesta koji bi u tom slucaju bio podignut, pravac koji bi uzeo albanski pokret, uplitanje sveta - sve bi to moglo pre ubrzati katapultiranje Kosova prema nezavisnosti, a ne pomoci rezimu da zadrzi Kosovo. Dakle, Milosevic se kao nikada mora pribojavati bumerang efekta.

Ali, mozda je ponasanje Milosevica u kosovskoj krizi vise pitanje licnog fatuma nego racionalnih odluka. Mnogi su vec proricali da je za Milosevica sve pocelo na Kosovu i da ce se na Kosovu i okoncati.

Shkelzen Maliqi