PREGLED STAMPE

AIM, Beograd, 10.3.

Hrvatsko muslimanski sporazum tema je komentara srpske stampe. Pod nazivom "Vasingtonski versaj" Nikola Burzan u "Borbi" pise: Ma koliko se autori i ucesnici pa i manje i vise zainteresovani posmatraci, trudili da ovaj sporazum proglase velikim dostignucem i uspehom, pre svega americke politike, malte ne kamenom temeljcem tako dugo prizeljkivanog mira u Bosni i smirivanja u citavom regionu, tesko je pronaci realne dokaze i cvrstu podlogu na kojima bi se zasnivao takav optimizam.....Pre bi se moglo dati za pravo pesimistickom stavu koji sporazum vidi kao neku vrstu vasingtonskog Versaja, kao pokusaja stvaranja jedne vestacke tvorevine- "Vasingtonske Bosne," poput nekadasnje "Versajske Jugoslavije" koju su svojevremeno iskrojile velike sile.Sigurno je jedno, svi dosadasnji pokusaji, pre svega Evrope pa UN, da se postigne bilo kakvo resenje za bosansku krvavu dramu, nisu urodili plodom.Ako bi vasingtonski sporazum bar nesto tome doprineo, pogotovo ako bi uspostavio mir, bio bi to bez sumnje velik i korak u pravcu trazenja pravih, pravednih i trajnih re senja.Ali, dugorocno gledano, hrvatsko-muslimanski sporazum, koji ce izroditi zajednicku federaciju ili konfederaciju, svejedno, tesko se moze i zamisliti, a kamo li odrzati i preziveti.To sto Hrvati i njihov predsednik Franjo Tudjman podrzavaju i pozdravljaju vasingtonski sporazum, cine to , ocigledno pod snaznim pritiskom svojih patrona -Nemaca i Amerikanaca, a ne sto ga smatraju dobrim, jos manje idealnim, ponajmanje formulom za ostvarenje svojih "povijesnih teznji".Mozda Tudjman racuna da ce sacuvati svoj ugled i obecanja data narodu, jer ce eventualno uz pomoc muslimanskih enklava u istocnoj Bosni izbiti na Drinu?Ali, RSK, odnosno krajiski Srbi, ostaju mu i dalje velika kost u grlu koju ce izuzetno tesko progutati, a kamo li svariti.

Reagovanje zvanicnog Beograda,medjutim, nije sasvim jasno.Stav da je vasingtonski sporazum " njihovo unutrasnje pitanje" i da" nema razloga da ga bilo ko osporava, sve dok taj sporazum ne pogadja interese srpske strane" - ne samo sto je politicki sporan, vec -pomalo naivan.Ako se u bosanski kosmar zaglibio malte ne ceo svet , sa Amerikancima i Rusima na celu, pomalo nelagodno i neobicno deluje ovakva, gotovo neutralna pozicija toboze nezaintereovanog posmatraca. Sasvim su drugacija ponasanja i reagovanja bila oko Vens-Ovenovog i Oven-Stoltenbergovog plana.

Pritisci, naravno, potresaju ne samo Hrvate i Muslimane, vec i Srbe,s tim sto su za njih "zaduzeni" Rusi . No ,zar iko , danas i ovde moze kazati da ono sto se dogadja u Bosni, bez obzira na to ko se sa kim sporazumeva ili svadja , predstavlja "njihovo unutrasnje pitanje".

Vecernje novosti komentatorsku stranu posvecuju vojvodjanskim Hrvatima. Autor teksta, M.Stefanovic izmedju ostalog kaze:Izuzmu li se, samo na izgled, prividni nesporazumi koji su se kasnije pretocili u zajednicki stav,tok druge redovne skupstine vojvodjanskih Hrvata u Subotici imao je odvise prepoznatljiv moto i cilj: zahtev za kulturnom autonomijom valja prosiriti izvan vojvodjanskih okvira- i na prostore Jugoslavije.

Osnivanjem "Hrvatskog nacionalnog vijeca", a potom i stavom"da su oni gradjani ove zemlje, pa zato i traze zadovoljenje svojih interesa",vojvodjanski Hrvati, u liku svojih celnika Bele Tonkovica, Ivana Poljakovica, Stanka Kujundzica, Lazara Vojnica-Hajduka,i drugih, samo su potvrdili svoje dugotrajne aspiracije da na tlu Vojvodine (a izgleda i zemlje) imaju samostalnost koja bi se granicila sa, makar i kulturnom autonomijom. Iako svesni da im to ne pripada i da je malo verovatno da ce uspeti u svojim teznjama, oni gaze sve dalje i dublje, brze bolje bolje nutkajuci svetu svoje stavove i providne zalopojke o "ugrozenosti u Vojvodini".

Ako je odnos prema drzavi, za koju smatraju " da je njihov doprinos demokratizaciji drustva i zemlje", zagovaranje kulturne autonomije ( a posle , zasigurno, i jos po nesto), onda je u najmanju ruku cudno sto su apetiti DSHV najednom prosireni.Njeni celnici , u seriji razgovora sa Hrvatima iz Jugoslavije, pre svega "tipuju" na stanovnike Boke Kotorske.Zar je potrebno objasnjavati zbog cega? Idealnija slika, dakle, ne moze biti: pod kisobranom DSHV bili bi Hrvati od Boke do Subotice. Oda a sto vecom odbojnoscu prema drzavi i Srbima.

.... Dok resorna ministarstva u republici i Jugoslaviji sve ono sto se zbiva oko DSHV gledaju nakako izdaleka, uvereni "da je sve pod kontrolom", Tonkoviceve pristalice pedantno rade svoj posao realizujuci mnogobrojne zadatke iz Zagreba. "Meksi stav" i najavljeni razgovori sa celnicima zemlje, kao i sa predstavnicima Srba u Hrvatskoj (!) nikako ne znace da je DSHV promenila svoju cud.

Isti list, Vecernje novosti , u komentaru Miroljuba Jevtica, bavi se temom proterivanja drzavljana SRJ iz Nemacke.Ova vest, tvrdi on, pokazuje svu hipokriziju te zemlje jer, prema nasim diplomatskim izvorima, Nemacka namerava da protera veliki broj Siptara, koje je debelo iskoristila kako bi se svetu predstavila kao utociste za ljude koje u Srbiji ceka tortura zbog njihove nacionalnosti. Tako su sa pompom docekivani i medijski spektakularno (is ) korisceni za blacenje srpskog naroda i drzave.Posto su ispunili svoju funkciju, Nemacka bi sada da ih se otarasi, jer su postali pretezak balast za njenu vec dobro uzdrmanu etnicku strukturu.

Stevan Niksic u NIN-u postavllja pitanje moze li se Beograd ogrejati u krilu Moskve.Pitanje hoce li bosanski Muslimani na "Zapad" ili "Istok" moglo bi da bude vazno samo ako granica'Istoka" i "Zapada" bude i dalje isla preko Bosne. Svet se konacno pomirio sa cinjenicom da se Bosna mora podeliti i poverovao da preostaje jos samo jedna sitnica : da se vidi kako. Sadasnji "vasingtonski" plan cetvrti je po redu takav plan od pocetka rata u Bosni...Prividno , motivi americke diplomatije su i ovog puta sasvim pragmaticni: da se sto pre obustave sukobi izmedju Muslimana i Hrvata u Bosni i da se nekako premosti do sada nepremostiv problem izlaska Muslimana na more. Ali, kako je zbog Bosne i oko Bosne aktuelizovan problem slozenih odnosa Moskve i Vasingtona, onda je logicno zapitati se koji su dublji strateski razlozi motivisali Stejt department da formulise svoju ponudu.... Ako bi bila izbegnuta konfrontacija izmedju Istoka i Zapada onda bi pitanje hoce li se bosanski Muslimani opredeliti na Zapad, kao sto im se sada nudi u Vasingtonu, ili za Istok, sto bi po misljenju mnogih Srba i mnogih Muslimana bilo prirodnije, moglo za same Srbe biti od sekundarnog znacaja. A ako bi se ko nfrontacija velikih ipak dogodila, onda bi i Srbi i Hrvati i bosanski Muslimani, bas kao i svi ostali mali narodi na Balkanu, lako mogli postati sitnis za potkusurivanje. Tome se niko od njih ne bi smeo radovati, ma koliko da im se, gledano iz sadasnje perspektive cinila udobna i bezbedna mesta pod skutima mocnih zastitika.

O istoj temi Filip Svarm u Vremenu izmedju ostalog pise : Zadnje namjere Zagreba mogle bi biti nametanje sopstvene volje pomocu neosporno mocnije ekonomije, dok Sarajevo i dalje, posredstvom pritiska medjunarodne zajednice, moze inzistirati na jedinstvenoj BiH. Naime, ukoliko se od bosanskih Srba budu trazile onolike teritorijalne koncesije zbog kojih se ne isplati ujedinjenje sa Srbijom( a ona sama zbog situacije u kojoj se nalazi vise nije sposobna za otvoren konflikt), ne preostaje im nista drugo nego da se prikljuce bosansko-hercegovackoj federaciji. U tom slucaju, oni bi mogli traziti konfederaciju sa Srbijom, a tada ne preostaje nista drugo do svojevrsna restauracija blagopocivse Jugoslavije. Svakako, ovakvo rijesenje nije ni malo po volji ovdasnjim gospodarima rata, ma gdje se nalazili. Pristajuci trenutno na igru "batine i mrkva" , oni se nadaju da ce ipak uspijeti izvacariti i Amerikance i Ruse i na kraju isposlovati ono zbog cega se ratovalo. Svako suprotno rijesenje, odnosno stvarni sporazumi koji bi znacili mir, njima vjerojatno ne ostavljaju mogucnost nego da sidju sa politicke scene.

GORDANA SUSA