ZAPALJENI FITILJ

AIM, PRISTINA, 7, mart 94.

Srpske vlasti na Kosovu primenjuju strategiju "spaljene zemlje" nad svim mogucim institucijama. Cak i sirotiste u Kosovskoj Mitrovici je imalo nekakvu "drzzavnu vazznost", pa su uvedene takve mere da su i albanski radnici ovog prihvatilista osetili nuzznim da se angazzuju da premeste decu po porodicama. Ni bolnica za umobolne u Stimlju nije prosla bolje. I tamo je "trebalo" sprovesti neke "srpske zakone". Zbog ovakvih slucajeva, valjda, niko nije bio iznendjen kada je u februaru mesecu ove godine dat ultimatum da albanski akademici napuste zgradu Akademije nauka i umetnosti Kosova. Pa ni onda kada se saznalo da u tu lepu zgradu orijentalne arhitekture treba da se smesti Udruzzenje gluvonemih. Povodom ovog, grubog izbacivanja iz zgrade, koje je usledilo nakon ujedinjenja kosovske i vojvodjanske akademije pod srpskom "kapom", tu i tamo bilo je reagovanja. Ali, kada je na red dosao i Albanoloski institut, ciji radnici ovih dana treba da napuste zgradu i predaju sav inventar, kako se istice, komisiji "kosovskog nacelnistva", situacija se zaostrila. Zekerijah Cana, poznati kosovski borac za ljudska prava, se maltene preselio u zgradu i izjavljuje da nece da napusti Institut u kome radi. Takodje, u kulturnom i politickom zzivotu Kosova ne manje uticajni akademici Redzzep Cosja i Idriz Ajeti, u susretu sa pomenutom "komisijom" izjavili su da milom iz zgrade Albanoloskog instituta nece izaci. Nije tesko predvideti da ce i srpske vlasti biti dosledne u primenjivanju svojih "zakona". Samo je tesko, za sada, predvideti sta sve mozze da se izrodi iz novonastale situacije. Da li ce biti konflikta? Kojih razmera? Sta ce preduzeti Demokratski savez Kosova i Ibrahim Rugova? Da li ce opet pozvati narod na strpljenje?

Zna se da se na Kosovu nije lako prehraniti i zzivotariti, ali isto tako nije lako ni razmisljati o svemu sto se svih ovih godina desavalo i na zzalost jos uvek desava. Od bizarnih besmislica (sirocad i umobolni), pa do teskog udarca na jednu od najvazznijih nacionalnih institucija, kao sto je Albanoloski institut, sve je nekako povezano. Ima tu visoke politike i strategijskih ciljeva beogradskih mocnika, ali i velikih lokalnih Srba koji se ovde na Kosovu bore medju sobom za vlast. Samo je jedno jasno, a to proistice iz svih ovih izbacivanja ( pocelo je sa fabrikama, zatim skolama, Univerzitetom) - srpske vlasti nemaju odgovor na pitanje

• sta uraditi sa Kosovom i Albancima. To, naravno, ako se izuzme scenario nekog velikog masakra i etnickog ciscenja, sto je tesko izvodljivo i vrlo opasno po sam Beograd.

Odgovor ALbanaca na ovakvu vrstu represije je bio takav da su se skole i Univerzitet preselili po privatnim kucama i to je do sada funkcionisalo. I sada ima ponuda takve vrste i za Akademiju i za Institut. Opet se sve svodi na strategiju strpljenja i cekanja, narocito u kontekstu zbivanja u svetskoj politici u kojoj balkanska pitanja, pa i kosovska, dobijaju sve veci znacaj.

Bez obzira na globalni ugao posmatranja da je moguce raditi negde drugde ( u nekom hladnom podrumu ili prizemlju), odluka da se ukine Albanoloski institut ipak ima jedno znacenje koje pokazuje nov, radikalniji pristup prema ALbancima na Kosovu. Naime, smatralo se da je ovaj Institut zasticen, posredno, samim srpskim "zakonima", koji tretiraju Albance kao manjinu. Stoga, kao manjina, Albanci bi trebalo da imaju pravo na neku instituciju koja bi se bavila kulturom tog etniciteta. I to je imalo smisla, ali potezom ukidanja Instituta stvoren je nov momenat: nema vise sigurnosti ni prava (cak ni onih iz domena kulture) za Albance, cak i kada bi prihvatili status manjine. Isto tako, aktueliziran je pristup "sve ili nista", po kome Kosovo mozze biti ili u potpunosti srpsko ili albansko. Srednje resenje, pa cak i ono manjinsko-vecinsko, koje je zapravo neprirodno i demokratski i demografski i istorijski, izgleda da otpadaju. I to konkretnim ucincima beogradske politike koja vise ne tolerise ni prikupljanje folklora i bavljenje naukama jezika i proslosti jedne nesrpske populacije u sadasnjim granicama Srbije. Otpadanje manjinsko-vecinskog resenja (manjina u Srbiji, vecina na Kosovu) i to zaslugom samog Beograda, navodi na nova razmisljanja: da li se spremaju nove bure na Kosovu? Da li su srpske vlasti pocele da se osecaju ugrozzenim ovakvom politikom "strpljenja i cekanja" Rugove? Da li se zapravo radi o novom podizanju "temperature"?

Kada se u ove okvire smeste i jasne indikacije da ima krugova koji smatraju da treba uhapsiti Rugovu, zabraniti Demokratski savez Kosova i time obezglaviti Albance, prepustajuci ih stihiji i emocijama (zna se da Albanoloski institut iam posebno mesto kod mladih Albanaca), onda se dobija kompletna slika najnovije politike prema Kosovu: treba uvuci Albance u konflikt, ako je moguce i rat.

Do sada je dim bosanskog plamena prekrivao i Kosovo, a malo se ko obazirao na ovdasnja desavanja. U Zenevi postoji nekakva "grupa za Kosovo" koja do sada nije nista znacajno uradila. Pokusano je da se napravi pomak oko visegodisnjeg problema u skolstvu na albanskom jeziku, uz posredovanje Gerta Arensa, inace zaduzzenog za Kosovo pri Zenevskoj konferenciji, ali se nije uspelo ni u tome da ovdasnja policija ne ometa nastavu koja se odvija po privatnim kucama. Priblizzava se, izgleda, nekakav kraj bosanskom lavirintu, cime Kosovo izbija u prvi plan. Ili se, mozzda, radi, ali u - po svemu sudeci - pogresnom pravcu: "definitivno resenje" problema jednog naroda je njegovo postojanje, jer kad ga nema, nestaju i svi problemi. A na Balkanu i o Balkanu se sve vise prica o bas takvim "definitivnim" opcijama.

Zatvaranjem Akademije i sada ALbanoloskog instituta definitivno Albanci na Kosovu ostaju bez ijedne institucije sa normalnim sedistem pogodnim za normalan rad. Milos Simovic, nacelnik Kosovskog okruga, je verovatno zadovoljan: odbacio je ovim zadnjim potezima optuzzbe da je previse mlak sa "Siptarima". Kosovski Srbi i Crnogorci, mestani i dosljaci, za neko vreme nece imati oko cega da se svadjaju kada je u pitanju odnos prema komsijama. Strukture vlasti u Beogradu ocekuju reakciju na ovaj zadnji val njihovih mera na Kosovu. "Bujku", jedini dnevni list na albanskom jeziku, pise "arbitrarna i genocidna odluka srpskih vlasti" u vezi sa svim sto se ovih dana desava na Institutu i oko njega. Savet za nastavu Kosova apeluje kod Uneska da se "prekine nasilje nad albanskom kulturom".

I svi oni koji znaju da treba sacuvati makar ovakav mir na Kosovu su u grcu. Pokusavaju da ne budu konfuzni. A to je mozzda u ovom trenutku i na Kosovu najtezze. Vodeci politicari i umne glave Kosova ce, verovatno, opet, kao i do sada govoriti da su sva ova ukidanja i izbacivanja na ulicu albanskih djaka, studenata, radnika i intelektualaca zapravo ucena za neke buduce pregovore u pravcu "spustanja cena". Ali, to je previse komplikovano za obican svet. A kada su u prici o "strplejnju i cekanju" ukljuci i Redzzep Cosja licno, koji dosadasnju politiku Ibrahima Rugove smatra pogresnom, kao i politiku predsednika ALbanije Salji Berise - i to ne samo kao intelektualac nego kao direktni akter, jer je on, dopalo se to nekome ili ne, olicenje Instituta - onda se pokazuju i konture velike igre aktuelne srpske politike koja, mnogi veruju, zzeli konflikt, pa makar i izmedju samih ALbanaca.

Mufail Limani