IZMEDJU OTPORA I PODANISTVA

,AIM, Beograd, 4. mart, 1994

INTERVJU: dr Milan Podunavac

Politicki zivot u Srbiji je doveden do karikature. Parlament se konstituise mesecima; politicke koalicije se stvaraju i pucaju preko noci. Dok jedni smatraju da se u zemlji odvijaju normalni demokratski politicki procesi - procesi sazrevanja pluralizma, drugi ih negiraju: represivni rezim Milosevica ostvaruje punu kontrolu nad drustvenim kretanjima. Koliko je u ovim procesima vazna uloga politicke kulture? O tome i o vidjenjima karakteristika moderne politicke zajednice razgovaramo sa dr Milanom Podunavcem, profesorom Fakulteta politickih nauka u Beogradu. Prosle godine u Beogradu je objavljena Enciklopedija politicke kulture, u cijem pojavljivanju je kao clan redakcionog odbora dr Podunavac imao vaznu ulogu. Ideja je bila da se u parohijalni, organski politicki obrazac unese niz politickih principa i maksima koje bi odgovarale modelu liberalne, konstitucionalne i demokratske politicke kulture.

• U politicku kulturu srpskog drustva duboko je utkan ideal organske politicke zajednice. On sadzi mesavinu ideje duha, tla, vodje, supsumiranu u idealnom, pravednom, organskom poretku, u kome svaki covek ima odredjeno mesto, podvrgnuto poretku kao celini. Ova tradicija, u krajnjoj liniji, ne poznaje, kao posebne pojmove, ni pojam drzave, ni civilnog drustva; u ideji organske zajednice, egalitarnog i pravednog drustva ona ponistava slobodu i autonomiju pojedinca - ponistava razlike koja su bitna pretpostavka utemeljenja liberalnih politickih institucija. Otuda u politickoj kulturi ovog drustva taj ideal nije razvio ideju civilnog drustva. On ne poznaje ideju protektivnih i civilnih prava - onih prava koja bi se konstituisala mimo, pored, pa i protiv drzave.

U citavoj istoriji srpskog drustva vidi se velika asimetrija izmedju slobodarske komponente u politickoj kulturi, otpora prema tudjinskoj politickoj vlasti i pasivne pokornosti i podanistva domacoj vlasti - potpunog odsustva onoga sto politicka teorija naziva otporom tiranskoj vladavini. Naime, u organskom konceptu zajednice posebnu ulogu ima vodja. On je taj koji razlicite sile - politicke, moralne i religijske sentimente - harmonizuje, i bez koga zajednica ne moze da funkcionise. Otuda toliko harizmatskih vodja, malih i velikih Cezara, u politickoj istoriji Srbije i otuda naglaseno personalizovana politicka vlast koja dominira u nasem politickom prostoru. U organskoj zajednici covek je mali segment i neko drugi, nekakva imaginarna drzava, treba da brine o njegovim bitnim potrebama i mogucnostima. Ona je ta koja meri sta ce on imati, razrezuje mu i odredjuje slobodu, brine o njegovom zivotu, imovini... Potpuna lojalnost, pokoravanje politickoj vlasti, na neki nacin se razmenjuje za minimalne socijalne i politicke boljitke koje drzava obezbedjuje svojim gradjanima. Mi se sada nalazimo u stanju potpune apsorpcije drustva takvom paternalistickom drzavom koja je svojom mrezom potpuno prekrila citavo drustvo i ugusila autonomiju i slobodu ljudi.

* Vi razlikujete pojam pretpoliticke i politicke zajednice. Moze li se o Srbiji govoriti kao o politickoj zajednici u modernom smislu?

• Da bi jedan poredak bio dobro uredjen, on mora da obezbedi i neguje odredjene liberalne politicke vrednosti. Njima covek ogranicava dominaciju politicke vlasti i stvara prostor koji mu omogucava da joj se, u odredjenim situacijama, odupre. Recimo, pravo na otpor, pravo na gradjansku neposlusnost itd. Na nasem politickom prostoru tih politickih vrednosti gotovo i nema. Liberalna potka politicke kulture u nasem drustvu je vrlo slaba. S druge strane, enklave civilnog drustva se nisu razvile, a one autonomne koje su nastale su razbijene represivnom i autoritarnom politickom tehnologijom rezima. Mi se suocavamo sa situacijom u kojoj se politicko, gradjansko, civilno stanje - upravo zbog neosiguranih prava i sloboda ljudi, opste nesigurnosti, socijalne, politicke i pravne anomije - sve vise premesta u ono sto je Hobs nazvao prirodno stanje.

Uocljivo je da ovo drustvo ne drzi ni do proceduralnih prava. Politicka vlast, i kada zadobije proceduralnu legitimnost, na izborima, na primer, permanentno pokusava da toj legitimnosti obezbedi populisticku i plebiscitarnu konotaciju. A plebiscitarna legitimnost i populisticka mobilizacija politicke podrske potencijalno su uvek represivni.

Ako bi se o nekom tipu politike u nasem drustvu i moglo govoriti - a to dobro demonstrira vladajuca partija - moze se reci da se ona kompletno svela na ono sto cini njenu najsiroviju supstancu; to je tehnologija politickog vladanja, koja je iz svog rakursa potpuno izbacila ideje oko kojih bi se zajednica, kao celina mogla da organizuje. To je ideja opsteg dobra, ideja onog sto je sensus communis, sto bi moglo da bude unutrasnja potka ujedinjenja politicke zajednice.

* Kako u tom kontekstu tumacite politicku scenu u Srbiji i rezultate izbora?

• Izbori imaju nekoliko veoma vaznih funkcija. Jedna je dobijanje legitimnosti, druga - da obezbede dodatnu stabilnost politickom poretku, a treca - da se proveri i osmisli konsenzus o osnovnim politickim vrednostima zajednice. Izbori koji su odrzavani u Srbiji nisu obavili nijednu od svoje tri kljucne funkcije.

Glavna politicka formula proizvdena na ovim izborima - svesrpska formula - jeste ratna, a ne civilna i gradjanska formula.

Osnovni razlog neuspeha opozicije na svim dosadasnjim izborima, po mom misljenju, jeste taj sto ona nije predstavljala pravu i ozbiljnu alternativu politici vladajuce stranke. Vladajuca stranka je u prosle i pretprosle izbore usla sa belicistickim programom, sa, u sustini, ratnom politikom koja je isla pod firmom zastite srpske manjine u Hrvatskoj i BiH. Opozicija se nije suprotstavila belicistickom programu SPS, nije jasno formulisala antiratni program. Ovako, opozicija je igrala na igralistu na kome je vladajuca stranka vec odigrala svoju utakmicu. To se ponovilo i na poslednjim izborima. Vladajuca stranka je isla sa hipertrofijom nacionalnog interesa i idejom potpune artikulacije onoga sto je od pocetka bilo poznato - da se u sukob na prostoru bivse Jugoslavije uslo sa potrebom konstituisanja Velike Srbije. Sada su tu ideju, tu politicku formulu, manje-vise prihvatile sve politicke snage - sa manjim ili vecim stepenom radikalizacije.

Prema tome, opozicija nije napravila ozbiljnu politicku alternativu vladajucoj partiji. Sve dok toga ne bude, opozicija ce biti porazena strana. U tom smislu, smatram da je utapanje gradjanskog bloka unutar Deposa, sto se sada definitivno desilo, bila velika steta; za racun sitnih mandata nekih vodecih ljudi unutar toga bloka, potopljena je jedna politicka alternativa koja je, doduse, bila mala i slaba, ali je njena simbolicka vrednost u ovom prostoru bila vazna. Ulazak Gradjanskog saveza u Depos potpuno je unistio gradjansku alternativu. U ovom trenutku je gradjanski blok u ovom obliku zavrsio jednu svoju fazu u politickom zivotu Srbije. Ocekujem da ce sada razlicite gradjanske i civilne inicijative, koje je ranije neopravdano monopolisao Gradjanski savez i bio njegova kapa, razvijati procese koji bi se oblikovali kao strategija anti-politike u odnosu na sistemski koncept sadasnje srpske politike.

Sada je sasvim izvesno da srpska opozicija nije protivteza vlasti u Srbiji. Ovi poslednji izbori - hteli mi to da priznamo ili ne - veoma znacajno su osnazili vlast sadasnjeg politickog rezima. Onog momenta kada je izmedju vladajuce partije i opozicionih partija postignut sporazum kojim se legitimise ratna politika ovog rezimam, njihove sanse da budu promotor unutrasnje demokratizacije ovog sistema postale su gotovo beznacajne - i u parlamentu i van njega.

* Znaci li to da u skoroj buducnosti ne vidite pretpostavke za demokratizaciju sistema?

• Unutrasnja rekonstrukcija rezima moguca je uz pretpostavku da se medju glavnim akterima stvori minimalni politicki konsenzus o fundamentalnim politickim vrednostima drustva kao celine oko kojih bi drustvo moglo da se ujedini. Takav politicki konsenzus u Srbiji - u ovom trenutku - ne vidim. Doduse, unutar srpskog politickog bloka se otkriva minimalni konsenzus oko koncepta svesrpskog ujedinjenja, tzv. Velike Srbije koji je, sa stanovista unutrassnje rekonstrukcije, veoma nepovoljan i - na duze staze neproduktivan. Ukoliko se identitet gradi na tome, onda se zaboravlja da je Srbija multietnicka, multipluralisticka zajednica. Ideja oko koje su se manje-vise gurale sve politicke stranke je potencijalno velika opasnost za ovaj politicki prostor i izvor velike krize identiteta i legitimnosti politickog poretka. Ona moze biti vrlo snazan detonator za uspostavljanje nedemokratske i autoritarne politicke strukture i velika brana demokratizaciji obog prostora. Na kraju, to je stari preziveli koncept iz proslog veka koji ne vidi ni ljudska prava ni kvalitet zivota kao kljucnu odrednicu, vec iskljucivo teritorije.

Stoga ja prostor za unutrasnju demokratizaciju vidim u onome sto ce se konstituisati u senci ovog politickog rezima i to ne samo prema vladajucem politickom bloku nego i prema opozicionom politickom bloku kakv se on danas predstavlja.

* Nakon nekoliko manifestacija koje su imale obelezja gradjanske neposlusnosti, za koje Vi kazete da bi mogle biti promotor demokratizacije, zavladalo je stanje apatije. Da li je beznadje ili strah kocnica otpora?

• Ima tu nekoliko razloga. Prvi je, sto je ovaj tip rezima, u sustini, personalizovana vlast i rezim koji pociva na slabim i neuglednim institucijama, jednom recju, jako represivni rezim. Vazan legitimacijski element na kome on pociva jeste permanentna proizvodnja straha. Mehanizmi represije - otvoreni i prikriveni - dovedeni su do savrsenstva. Drugo, i one autonomne enklave civilnog drustva koje su se oblikovale u periodu kada je postojao pocetni romantizam za promenama - ugusene su direktnom represijom. Trece, gradjanske neposlusnosti u pravom smislu ne moze ni da bude u autoritarnom rezimu. Gradjanska neposlusnost je bitni element gradjanskog drustva, ona znaci da se ljudi opiru zakonskim normama, politickim programima, istovremeno negujuci duh tolerantne politicke kulture i osecanja za ono sto je vladavina prava u okviru jednog drustva. Zato ja i isticem da je u ovakvim tipovima rezima kao sto je nas bolje govoriti o klasicnom otporu tiranskoj vladavini nego o tipovima gradjanske neposlusnosti.

Vesna Bjekic