CIME SE BAVI OPOZICIJA U MAKEDONIJI

AIM, Skopje, 02.03.1994

*SIZE* *Sem dva-tri partiska stampana glasnika, opozicija nije prakticno nista vise pokrenula zato sto nije mogla obezbediti novinarski kadar iz zanata, osim grupe nezadovoljnika ili mladih zeljnih novinarstva, bez iskustva iza sebe. *Opoziciona VMRO- DPMNE obvinuje poziciju da "prodaje Makedoniju i makedonski narod" Srbima, Grcima, da "trguje sa Albancima koji ce se otcepiti". *Neke partije, poput Socijaldemokrastke i Radnicke, gradjanske orijentacije, nemaju daha za znacajniju programsku promociju.

Sta radi politicka opozicija u Republici Makedoniji? To je pitanje koje se jednako postavlja barem zadnjih tri, od ukupno cetiri godina politickog pluralizma. Ako je na pocetku, kao sto dolikuje svakom pocetku, ceo politicki sarenis bio jako interesantan i budio kod ljudi osecaj da se mora i treba vezivati ili izjacnjavati za neku od politickih partija, vremenom su stvari pocele splasnjavati. Oni koji su iskoristili vreme dok se "gvozdje kuje" sigurno smatraju da takva sadasnja situacija i nije tako losa. Opozicija je nervozna, lose struktuirana ili bolje receno, prilicno razjedinjena.

Mozda je za sve kriva stampa kao i ostali mediji koji nisu dovoljno poklonili paznju vecim i manjim partijama koje sacinjavaju opoziciju i njenim programima i idejama? Ili su pak za svoj mediski status krive same partije koje ne vreme nisu, a cak ni sada, oformile svoje medije? Cak, to se moglo uciniti vrlo jeftino i prilicno jednostavnno. Nravno, kada bi se imao i novinarski i ostali kadar. Ali, sem , dva-tri partiska stampana glasnika, opozicija nije prakticno nista vise pokrenula, a i to je bilo na vrlo skromnoj kvalitetnoj razini.Pokazalo se da se atak na vec postojece , moglo bi se reci, drzavne medije, popraceno diskreditacijom rukovodecih i novinarskih timova, vratio kao bumerang. Za ona dva-tri glasnika, tako se i nije mogao obezbediti novinarski kadar od zanata, osim grupe nezadovoljnika ili mladih zeljnih novinarstva, ali zato bez iskustva iza sebe. Tako je vladajuca kolaicija koju sacinjavaju pre svega Socijaldemokratski savez (bivsi i transformisani Savez komunista) i Liberalna partija, obezbedila svoju solidnu medisku promociju, dok se pitanje promocije nejvece partije Albanaca, Partije demokratskog prosperiteta, moze gledati i ovako i onako, a mozda preko dnevno-politickog i nacionalnog barometra, ali se ipak njena prisutnost ne moze dovoditi u pitanje.

Sigurno da je to za opoziciju sada veliki hendikep, ali se taj epilog ipak realno odigrao. Vodeca makedonska nacionalna partija , VMRO-DPMNE osvojila je na prvim visepartiskim izborima najvise poslanickih mesta - 38 od ukupno 120 poslanickih mesta. Ipak, tvrdog politickog, odnosno nacionalnog ubedjenja i prezentacije, odbio je , (kako se to za nju u Makedoniji kaze - prokockao je sansu) da osnuje koaliciju i da preuzme vlast. Mozda bi u tom slucaju bivsi komunisti imali ulogu u politickom zivotu nalik onoj koju imaju bivsi komunisti u Hrvatskoj, gde cekaju novu sansu, "loveci" greske HDZ-a. Ali, VMRO-DPMNE, da bi ostao na svojoj nacionalnoj, i pre svega antikomunistickoj i antialbanskoj orientaciji, a i svesna slabog intelektualnog potencijala koji bi mogao okupiti, ispusta izazov pozicije i prelazi u opoziciju, bas, SDSM-u. A, verovatno i nadao da ce se ubrzo desiti novi izbori, zbog "neprirodne" koalicije koja se morala stvoriti izmedju SDSM-a, LP i PDP-a. Ispostavilo se da je pre stvaranja koalicije, takozvana ekspertska vlada tu i tamo radila po nesto , doduse, lose jer je balansirala, te da je morala pasti pod naletom vec spomenutog i neizbeznog koaliciranja. Tada stvari dobijaju sasvim drugi tok, i VMRO se suoacva sa istinom da "komunisti i siptari" kako-tako dosta uspesno funkcioniraju i donose potrebne zakone koji pocinju oblikovati Makedoniju u nezavisnu i suverenu drzavu.

Dok su oni iz pozicije radili nesto, za to reme je opozicija u parlamentu, partija VMRO-DPMNE, igrala ulogu povredjenog, prevarenog, ali zato i inatnog. Desilo se da je VMRO-DPMNE bio protiv ili bezglasan u odnosu na mnoga kljucna i sudbonosna pitanja za jos mladu i nepriznatu drzavu, obrazlazuci da pozicija "prodaje Makedoniju i makedonski narod" Srbima, Grcima..., nacionalne interese za interese zapada..., i jos da "trguje drzavu sa Albancima koji ce se otcepiti", ali da ce to "pamtiti i vratiti makedosnki narod" itd. Tako opozicija bila je i protiv prijema u UN pod privremenim imenom Bivsa jugoslovenska Republika Makedonija i osorno blatila poziciju sto taj uslov prihvata. Sve ovo spomenuto samo po sebi za opozicionu partiju ne pretstavlja nista pogresno ili cak lose. Medjutim, nije nudila svoj koncept, kako da Makedonija opstane izvan svetske organizacije i izvan kancelarija medjunarodnih finansiskih, ekonomskih, trgovackih, politickih itd., institucija. Skoncentriranost na sto vece ocrnjavanja pozicije, ali bez svog programa, cinilo je da se partija pocne klatiti iz temelja, te da se pocne raspadati na frakcije iz kojih se izrodilo jos, (zasada), pet partija sa prefiksom VMRO, isto okorele nacionalne orijentacije, ali i orijentacije ljutog medjusobnog neprijateljstva. Politicke afere, skandali, nekoliko pozara i modrica su deo toga.

Slicne politicke i nacionalne orijentacije su i vecina ostalih izvanparlamentranih partija. Pompezno je bilo, na pocetku plutalizma samopromoviran Pokret za svemakedonsku akciju (MAAK) koji su provodili dva istaknuta makedonska knjizevnika, Gane Todorovski i Ante Popovski (Todorovski je napustio MAAK), okupio je ljude razlicitog politickog i obrazovnog nivoa (jedna frakcija je stvorila VMRO-DPMNE). Neocekivano, MAAK na izborima dozvljava debakl i nije osvojio nijedno poslanicko mesto, produzava svoje delovanje intelektualnije od VMRO-a, ali sto se tice spoljasne drzavne politike na gotovo istim nacionalnim stanovistima, medjutim uglavnom kancelariskim delovanjem (putem saopstenja). Jednu je inicijativu MAAK pokusao ostvariti, da skupi 150 hiljada potpisa gradjana, kako bi se raspisao referendum za nove parlamentarne izbore.

Neke partije, poput Socijaldemokratske i Radnicke, koje su gradjanske orijentacije i prakticno jedine opozicione ove orijentacije, koje imaju kakav-takav rejting, ipak nemaju daha za znacajniju programsku promociju.

Za sve ove cetiri, odnosno tri godine, kako sadasnje koalicione partije vode glavnu i odlucujucu rec u Makedoniji, nije se dogodilo nista znacajnije kod opozicije, sto bi uzdrmalo poziciju. Cak ni kada se tice onih osetljivih nacionalnih pitanja mlade drzave na medjunarodnoj sceni, po kojoj se mozda i previse oprezno hoda, ali zasada sigurno.

Ipak, mozda je jedini opozicioni potencijal Demokratska partija formirana prosle godine od strane bivseg prvog coveka bivsih komunista, Petra Goseva, koji je okupio nesto clanova VMRO-a, nesto bivsih komunista, nesto iz Partije zelenih itd. To je partija koja ima intelektualni naboj, pored doze albanofobicnosti i negativnog naboja prema vodecoj SDSM, i koja mozda moze prirediti koje iznenadjenje.

Pa opet, ostaje konstatacija da se dosada opozicione partije nacionalne orijentacije uopste nisu potrudile da daju doprinos medjunarodnoj afirmaciji nove i male drzave, vec, bas, naprotiv. PANTA DZAMBAZOSKI