KO TO TAMO PEVA...

AIM, Pristina, 28.02.1994.

Najnovije "zrtve" drustveno-politicke situacije na Kosovu su sirocad decijeg prihvatilista u Kosovskoj Mitrovici, jedine ustanove takve vrste na Kosovu.

Kao u gotovo svim radnim kolektivima Kosova, i u ovoj humanitarnoj ustanovi, srpske vlasti su 1991. godine uvele prinudne mere. I pored toga sto su od ukupno 130 zbrinute dece vise od polovine bili Albanci, povodeci se istim razlozima kao i u drugim slucajevima, dat je otkaz skoro svim albanskim radnicima-vaspitacima. Do pre nekoliko dana, u ovom sirotistu boravilo je 94 dece od kojih je 41 bilo albanske nacionalnosti. Medjutim, danas je zgrada kosovsko-mitrovackog prihvatilista potpuno prazna. Prinudna uprava na celu sa direktoricom Spomenkom Savic, koja je, uzgred budi receno dosla na ispomoc, kao kadar iz Nisa, donela je odluku da se ovo sirotiste privremeno zatvori, a deca smeste po prihvatilistima sirom Srbije.

U aktuelnim politickim okolnostima na Kosovu, kada je izmedju Albanaca i Srba prekinuta svaka veza, kada je rec "poverenje" odavno zaboravljena i kada svaka strana zivi sa sasvim razlicitim opcijama o buducnosti Kosova, i ovaj slucaj poprima politicke boje. Zato je tesko razlikovati i nijanse jer se sve vidi crno-belo, u zavisnosti od srpskog ili albanskog gledista.

Nadlezni srpski vrh nije dao nikakvu vaznost, a jos manje publicitet, odluci o zatvaranju ovog jedinog sirotista na Kosovu, dok prinudi organ ove ustanove sve ovo ocito smatra normalnim. Uznemirenoj kosovskoj javnosti je receno "da ce objekat ponovo biti otvoren u avgustu ove godine, kada bude zavrseno njegovo renoviranje".

Medjutim, albanska strana je i ovoga puta nepovreljiva. Ne zaboravljaju se cetvorogodisnja iskustva sa uvodjenjem privremenih mera, kada je za samo par meseci nezapamcena masa radnika Albanaca ostala na belom hlebu, a privreda u kolapsu, zarad srpske politike i profiterstva pojedinih srskih rukovodilaca.

Otud i mnogo pitanja i dilema: Da li srpske vlasti, zatvaranjem jedine ovakve ustanove na teritoriji Kosova, zele da opipavanjem pulsa jos jednom isprobaju limit strpljenja albanskog stanovnistva? Ako se tvrdi da je u pitanju renoviranje zgrade, zbog cega se deca salju van Kosova kada na ovom podrucju ima objekata gde bi se ona mogla privremeno smestiti do avgusta? Zar iza svega toga ne stoji neka krupnija "igra"?! Otvoreno se sumnja na ce se ova deca ikada vratiti iz Srbije na Kosovo. U albanskoj javnosti postoji bojazan od asimilacije, jer ce ona biti smestena u jednoj sasvim drugoj sredini, gde se ne govori njihov maternji, albanski jezik. Pogotovo se strahuje za onu stariju, koja bi se tesko snasla u novom okruzenju, gde im se moze desiti i najgore. Strah potkrepljuje i nedavna anketa "Borbe", po kojoj se cak 80% anketiranih Srba izjasnilo da od svih naroda u bivsoj Jugoslaviji - najvise mrze Albance.

Medjutim, ima i drugacijih pretpostavki. Prica se da ce se objekat sirotista u Kosovskoj Mitrovici preurediti u Dom staraca, a neki kazu da ce se tu smestiti srpske izbeglice ili porodice srpskih kolonista... Da su najnovijim potezom srpske vlasti nepoverenje i strah pretvorile u ozbiljan politicki problem govori i reagovanje pre svega pristinskog Odbora za zastitu ljudskih prava i sloboda, koji je alarmirao medjunarodnu javnost apelujuci da ovu sirocad uzme pod svoju zastitu. U apelu ovog Odbora, na cijem je celu Adem Demaci, pored izrazene stepnje za sudbinu 41 albanskog siroceta, kaze se da se od uvodjenja privremenih mera u kosovsko-mitrovackom prihvatilistu, od 130 tada evidentirane dece, do dana danasnjeg ne zna za sudbinu njih 40. Zato se odluka o zatvaranju ove ustanove smatra genocidnim cinom koji, kako se navodi, sadrzi sve radnje opisane u Clanu 2 Konvencije za sprecavanje i osudjivanje genocidnog zlocina.

S druge strane, sve ovo nije uticalo na promenu odluke Prinudne uprave sirotista u K. Mitrovici da do 25. februara ove godine sva deca budu premestena u prihvatilista u Pancevu, Vranju, Nisu i Krusevcu. SSta vise, nije uvazen ni strah kod vec unesrecene dece.

Ymer Zeqiri, ucenik STC (srednje tehnickog centra) kaze: "Mi odrasli necemo ici nikud i nikad. Ostacemo na Kosovu, da bi nastavili da ucimo na albanskom jeziku i da se vaspitavamo u ovom nasem ambijentu. ALi zao nam je ove mladje dece koja cce svakako biti prebacena u Srbiju..." "Bilo bi dobro da nam neko pritekne u pomoc", dobacuje Remzi Selimi, ucenik osmog razreda i dodaje: "Mi smo ovde odrasli kao u jednoj porodici... zajedno smo ziveli, hranili se zajedno, a da nas sad odvlace u Srbiju... to je uzas"!

No, ova crno bela prica se ne zavrsava ovde. Albanci na Kosovu, a i oni u Makedoniji, pokazali su veliko interesovanje da ovoj deci pruze dom. Za samo nekoliko dana, vise od polovine njih je zbrinuto. Neka su utociste nasla i kod svojih daljih rodjaka. U Domu je do pre neki dan boravilo jos 14 albanske dece i kako se saznaje bilo je i interesovanja za njihovo usvajanje.

Medjutim, iako je dosije ovog prihvatilista, verujemo priveremeno, zatvoren, ne moze a da i najvece laike ostavi ravnodusnim procedura usvajanja dece. Do sada nije zabelezen slucaj da se jedno dete usvoji za samo nekoliko dana ili sati?! Bez uvazavanja osnovnih normi za profesionalno ispitivanje, pre svega socijalnih prilika porodica koje bi htele usvojiti decu, ova sirocad su data na zbrinjavanje na samo jedan obican potpis interesenata.

Pitanje je, stoga, neminovno: ko koga vise opterecuje - sreca sirocadi drustvo ili drustvo nesrecnu sirocad? Pravi odgovor se danas ne moze dobiti u jedinom kosovskom prihvatilistu. U ovom sivom industrijskom centru, gde se odavno ne udisu hemijska isparenja visokih Trepcinih dimnjaka i ne cudi ponovni cvrkut ptica, utihnula je decija galama sirocica...

Florin Kelmendi