RUSI I AMERIKANCI U BOSANSKOJ VATRI

size:Ako oruzje ostane van domasaja Sarajeva, ili pod kontrolom UNPROFOR-a, ovo bi moglo da bude prekretnica u ratu u bosanskom ratu. Raplet zavisi od odnosa Moskve i Vasingtona. Jos se ne zna ima li medju njima dubljih nesuglasica, ili je u pitanju samo nadmetanje u tome ko je zaslucniji za uspeh ultimatuma. Majkl Rouz je odlucno izjavio da ce bilo koja strana, koja pokusa nesto da ucini silom, morati da se prvo vojno sukobi sa plavim slemovima.

,AIM, Beograd, 25.2. Sve je dobro sto se dobro svrsi. Ali, za razliku od Sekspirove komedije, takvom naslovu za bosansku, ili odredjenije, sarajevsku tragediju, moralo bi se, opreznosti radi, dodati upozorenje koje bi moglo ovako da glasi: ovo sto je povlacenjem teskog oruzja zapoceto, bice zavrseno tek kad oruzano i svako drugo nasilje bude sirom Bosne neopozivo zasutavljeno i odbaceno.

Naravno da je to, u ovom trenutku, i za dogledno vreme, lakse reci nego uciniti. Ali potreba da ostanemo realni i oprezni nije razlog da se potceni ova, valjda prva, vidljiva i uverljiva promena nabolje u zlosrecnoj Bosni. O tome su, uostalom, misljenja gotovo nepodeljena: ako oruzje kojim je bezmalo dve godine nemilice tucena jedna izuzetna multietnicka urbana celina, pa time i sama demokratska srz modernog gradjanskog drustva, ostane van domasaja, ili pod kontrolom UNPROFOR-A, ovo bi mogla biti prekretnica.

Izgledi da se to dogodi bice utoliko veci ukoliko spoljni cinioci, oduvek vazni, ali u ovoj etapi, reklo bi se, presudni., budu kadri i voljni da, posle toliko skupih politickih promasaja, obave kako valja svoj deo posla. A nije tajna da, posle dramaticnih iskustava sa ultimatumom NATO-a, nastavak vojnog, pa i politickog raspleta prevashodno zavisi od uskladjenosti izmedju Moskve i Vasingtona.

Nije, takodje, tajna, da je pocetna operacija kod Sarajeva donekle poljuljala odnose medju njima. Zasto? Zvuci paradoksalno, ali delom i zbog toga sto je bila uspesna. Bolje reci, zbog carki i oko toga ko je za taj uspeh zasluzniji: Amerikanci, tj. NATO u kojem su oni dominantni, ili Rusi? Prvi su uvereni da bi srpska artiljerija ostala pod grlom Sarajeva da njihova pretnja nije bila uverljiva; drugi su i javno osudjivali vojni ultimatum kao ratoborni inat, ali im je cak i Zapad priznao "diplomatski trijumf" jer su Srbi, zauzvrat ("na Jeljcinovu molbu") pristali da ucine ono sto je, prvi put ujedinjeni NATO, na molbu Butrosa Galija, pod pretnjom bombardovanja, zahtevao od vlasti na Palama.

Oni koji, gledajuci sa strane, misle na buduce vreme i potrebe, mogli bi reci da su u pravu i jedni i drugi. Tacnije: da bi diplomatija, kao i do sada, bila nemocna bez spremnosti da se, zlu ne trebalo, plavim slemovima pruzi i vojna podrska, a da bi vojna sila bez diplomatskih kocnicara mogla biti kontraproduktivna i zato opasna. Naravoucenije se podrazumeva, makar u obliku logicnog pitanja: ako je postignuto ono sto se i na zapadu i na istoku zelelo, nije li prepirka oko zasluga i metoda, iako znacajna za buduce, verovatno ravnopravnije odnose izmedju Moskve i Vasingtona, manje vazna od ocigledne usaglasenosti oko cilja - deblokiranje Sarajeva i obuzdavanje zlocudnog "jugovirusa"?

Prepoznavanje tog usaglasavanja, ako ne i izvesne, makar i precutne podele uloga (recimo, da Rusi "guraju" Srbe ka kompromisima a Amerikanci da "obuzdavaju" Mulismane u "nerazumnim" potrazivanjima) ne znaci, naravno, da nema raskoraka. Ima ih, svakojakih. Ponajvise, izgleda, onih za koje je tesko reci da li su privremeni, prestizni i takticki ili su, pak, nagovestaji dubljih nedoumica, ako ne i preispitivanja na jednoj ili drugoj strani.

Tu razliku moze obelodaniti samo vreme koje dolazi. U medjuvremenu, ohrabrujuci obrt u bosanskoj, i dalje surovoj realnosti, otkriva i neke druge, ne samo politicke nego i psiholoske prednosti. Uostalom, i manje dramaticni dogadjaji od ultimatuma iz briselske centrale Atlantskog pakta podizu raznovrsne, jake emocije. Pa se tako dogodi da zvucnim recima, pretnjama ili obecanjima, podlegnu i oni koji bi, po definiciji svojeg zanimanja, morali ostati pribrani i odmereni.

Potrebi da naglase sopstvene zasluge za prvo ozbiljnije potiskivanje ratne masinerije u sredistu bosanske ratne drame, nisu mogli da odole ni neki funcioneri jeljcinove drzavne uprave. Placali su, verovatno, danak i razumljivoj teznji zvanicnog Kremlja da obesnazi nacionalisticko- komunisticku opoziciju koja mu stavlja na dusu da ponizava Rusiju kao veliku silu nekreitickim, ili cak udvarackim odnosom prema zapadu.

Tako je Vjeceslav Kostikov, Jeljcinov portparol, povodom ruskog diplomatskog uspeha u deblokiranju Sarajeva, u izjavi Interfaksu, dao sebi oduska ovako probranim, krupnim recima: " Ne samo da se Rusija vratila temeljima svoje istorijske uloge na Balkanu i odbranila Srbe cija je vera, kultura , nacionalni duh veoma bliska nama, nego je uspostavila i cvrste parametre svog uticaja u Evropi i svetu". Golem podvih, zasita, iz samo jednog zaleta.

Na drugoj, zapadnoj strani, medju onima koji se mrste na tako gromko budjenje ruskog samopouzdanja, nasao se i Vili Klas, belgisjki ministar spoljinh poslova. S manje jakih reci, ali ne i manje samopouzdanja, ovako je branio primat zapada:" To sto se desilo u Sarajevi nije rezultat ruske inicijative, nego je prvo NATO postavio ultimatum, pa je onda kasnije dosla ruska inicijativa." Toliko, da se zna.

Reagovanja domacoh aktera na pocetak bosnaskog raspleta nisu manje zanimljiva. Pri tom, razume se, ne mislimo samo na manifestaciona, folklorna iako mozda ne i sponatana junacenja radi stvaranja odgovarajuceg utiska o izdrzljivosti bez granica u narodu i medju borcima bez mane i straha. Takve su, recimo,bile scene goscenja rakijom i komadima pecenog vola sa raznja na brdima oko Pala gde se ruskim vojnicima iz sastava UNPROFOR-a klicalo, malte ne, kao srpskim saborcima i spasiocima.

U casovima ogromne napetosti, koja je i najotpornije uzdramala i takva, da kazemo zivopisna praznjenja, mogla bi biti otpisana kao lokalna pikanterija. Ali, to se ne bi moglo reci za neke vojno politicasrke retoricke napore da se iznudjeno povlacenje teske artiljerije prikaze, bezmalo, kao spretno taktiziranje srpske komande bez ozbiljnije obaveze za njeno buduce ponasanje. Tako je, na primer, govorio samo dan kasnije nacelnik Glavnog staba Vosjke Republike Srspke general Manojlo Milovanovic. Morali smo, rekao je doslovce, malo da popustimo i da stavimo odredjena orudja pod kontrolu. Medjutim, ta orudja su " u funkciji, municija je pored njih i svakog minuta mogu dejstvovati".

Tesko da je posle takve izjave drugog coveka u vojnoj hijerarhiji bosanskih Srba ikog mogla iznenaditi precizno reska opomena nadleznog oficira UNPROFOR-a, britanskog generala Majkla Rouza. Na sumnjicavu susgestiju dopisnika hamburskog Spiegl-a, da bi Srbi "u slucaju bosanske ofanzive" mogli prigrabiti oruzje koje nije povuceno na udaljenost od 20km., precizni Englez odvraca bez dvoumljenja:"Ona strana koja zeli da preuzme oruzje, mora koristiti silu. A mi cemo odgovoriti silom." Usledilo je pitanje - da li ce UNPROFOR na isti nacin reagovati ako druga, muslimanska strana, potegne preostalo oruzje? Odgovor je podjednako odlucan:" U tom slucaju bosanska armija bi prvo morala da napadne nas. A mi imamo pravo na samoodbranu."

Bude li podrzan i dosledan, engleski general ce, svima kojih se to tice, pruziti uverljiv dokaz da mu, kao celniku Unprofora, za "bivsu BiH", ne pada na pamet da se "pravi Englez".

ALEKSANDAR NENADOVIC