INTERVJU SA KOLE ANGELKOVSKIM

AIM, Skopje,26.o2.1994

Koleta Angelkovskog jednog od najpoznatijih glumaca na prostorima bivse Jugoslavije srela sam u prostorijama Generalnog konzulata za Makedoniju Prve decje Ambasade u svijetu. Rijec po rijec i ovaj veliki umjetnik poceo je da govori o svom 50- godisnjem iskustvu zivljenja u donedavno zajednickoj drzavi, o vremenu danacnjem i svojim trenutnim preokupacijama. Neka vas ne cudi sto je sve pocelo monologom:

Angelovski: Sada bas prije neki dan ovde u Skopju odrzan je seminar koji je organizovao Visoki komesarijat za izbjeglice. I tu su ucesnici pominjali neke primjere iz Afrike-kako se tamo radilo sa izbeglicama. Usred price rekao sam "Cekajte ljudi o cemu mi to razgovaramo. To nema nikakve veze sa situacijom ovde. Rat koji se vodi u zemlju u kojoj sam se ja rodio, koja je bila jedna velika zemlja, zemlja u kojoj sam odziveo svojih 50 godina, nije rat nekih Nemaca, Amerikanca, Rusa ili ne znam koga protiv nas, nego se taj rat vodi izmedju nas". Kad sam ja bio dete u skoli smo radili crteze iz rata. Tada smo uglavnom crtali tenkove sa kukastim krstovima i Nemce sa slemovima. A sada, u zavisnosti od nacije - tenkovi su ili sa srpskim grbom, ili je to hrvatski grb ili neki muslimanski. Hocu da kazem da deca sada sasvim drugacije dozivljavaju rat. Ja sam 50 godina ziveo u jednoj zamlji koja je bila nasa, u koju sam duboko verovao. Ni u jednom trenutku nisam mogao da pomislim da ce da dodje do raspadanja na takav nacin. Ja sam u toj Jugoslaviji snimio 40 filmova, u citavoj Jugoslaviji, od Triglava do Djevdjelije. Reziroa sam u pozoristima u mnogim gradovima nase zemlje, bivse nase zemlje. Voema bolno dozivljavam raspad Jugoslavije. Nikako ne mogu da se pomirim s tim da mi je granica tu negde na 15 kilometara, na 15 minuta odavde i da je veoma tesko uspostaviti bilo kakav kontakt sa bilo kojim mojim prijateljima ili krajem te bivse nase zemlje.

AIM: Da li ste mogli pretpostavljati ili osjetiti u vacsim, umjetnickim krugovima, posljednjih godina pred rata, da ce do svega doci?

K. Angelovski: Poslednja predstava koju sam radio u Sarajevu bila je "Komedija zabune" u Pozoristu mladih. Premijera je bila krajem decembra '91-ve, u aprilu naredne godine poceo je rat. Glumci i saradnici na tom projektu bili su ljudi svih nacionalnosti - Srbi, Muslimani, Hrvati, mesanci, Jugosloveni, Jevreji. Desilo se da nas je cetvero-petero sedeli za stolom a bili smo sedam nacionalnosti i sedam religija. Ni u jednom trenutku nisam pomisljao da ce nesto ovako biti moguce, valjda zato sto se nisam druzio sa ljudima koji su bili nacionalisticki orijentisani. U vreme mog posljednjeg boravka u Sarajevu vec je bilo proslo godinu dana od izbora i moglo se naslutiti neko razdvajavanje medju ljudima, ali da ce biti tako tragicno to nijednog trenutka nisam pomislio.

AIM: Sta mislite sta se u stvari desilo i kako sada sa ove distance to cijenite?

K. Angelkovski: Dok smo bili u sastav Jugoslavije mi Makedonci smo bili nekako sa strane tih dogadjaja u odnosu na antagonizam izmedju Srba i Hrvata ili Srba i Muslimana, Hrvata i Muslimana. Oduvek sam mislio da u Bosni zive Bosanci. Nisam ni znao da u Bosni zive Srbi, Muslimani i Hrvati. Svi smo prosli kroz bratoubilacki rat u drugom svetskom ratu. Ja sam mislio da su ti ljudi, koji su to doziveli, vec stari, mozda i pomrli i da je mlada generacija vaspitana u duhu bratstva i jedinstva i da su nacionalne strasti prevazidjene. Mislio sam da svi u Jugoslaviji streme napretku, boljem zajednickom zivotu. Medjutim, iznenadilo me da sada mladi ljudi vode rat. Verovatno je sve pocelo od sportskih utakmica pojavom navijaca koji izazivaju nerede i tuce u ime nekog srpstva, hrvatstva ili ne znam koga sve.

AIM: Sta je sa Makedonijom u tom kontekstu?

K. Angelkovski:Makedonija je sigurno najbezbolnije prosla citavu ovu golgotu, sto ne znaci da joj je lako, posebno sada kad postoje latentne pretnje, mogucnost prosirenja rata i blokade sa svih strana.Cak i ono malo sto je prema Makedoniji otvoreno uvek je pod nekom pretnjom ili po nekom principu "usluga za kontrauslugu". Mislim da Makedonijane prezivljava nimalo lake dane. No, Makedonci su sirokogrudi pa su i pored svih teskoca otvorili vrata i primili veliki broj izbeglica. To je nesto sto Makedonci nose kao ljudi u svom genu a drugo i osecaj bratstva i jedinstva koji je vladao u nasoj bivsoj zajednickoj zemlji. Iako je Makedonija evo vec trecu godinu samostalna drzava taj odnos prema ljudima koji pate na neki nacin je pobedio.

AIM: Koliko su po vama mediji i novinari odgovorni za rat? K. Angelovski: Mislim da je uticaj novinara na sve ovo sto nam se desava zaista veliki, televizije posebno. Imao sam priliku da snimam u Srbiji kada su pocele borbe u Hrvatskoj. Pratio sam tamosnji TV program. Novinari su strasno mnogo doprineli da dodje do ovakvog stanja, medjutim oni su samo jedan deo velike propagandne masinerije koja se vrlo lukavo i precizno stvarala i cime se doslo do ovog totalnog razdvajanja. Verujem da u narednih 50 godina nema sansi za neko novo spajanje po principu onog kakvo smo imali, medjutim, ja se bar duboko nadam da ce te nekakve ekonomske, kulturne, prosvetne, turisticke potrebe da se razviju i da ce to ipak omoguciti nove komunikacije.

AIM:Kako su se svi ovi dogadjaji odrazili na vasu profesiju, prvenstveno kada je u pitanju rad u pozoristu?

K. Angelovski: Ovde u Makedoniji ima jedna misao Goce Delceva koju stalno ponavljam u glas: "Ja svet svatam kao polje za kulturni natprevar )takmicenje)". To je mozda utopijska ideja, no u ovoj situaciji veoma je aktuelna. Posto se sve zavrsilo ovako, ja kao pozorisni radnik, svet sada i u buducnosti zaista vidim tako. U kom smislu to mislim? Pa, evo, sada je sve zatvoreno mi u Makedoniji pokusavamo da nesto radimo. Imamo festivale koji se dogadjaju na Ohridu ili neke nase nacionalne festivale. To su ranije bili regionalni festivali. Odatle se islo na MES, Sibenski festival, Splitsko ljeto, Dubrovacke ljetne igre, Sterijino pozorje. Sada se pokusava, kobajagi, sa nekakvim balkanskim festivalima. To je eventualno, uspelo festivalu filmske kamere "Manakijevim susretima". Pokusavamo, i valjda cemo uspeti, da napravimo od Ohridskog leta festival koji ce imati balkanski karakter. Medjutim, politicka situacija je mnogo jaca nego sto kultura ima snage da se bori, tako da se sve, u stvari, svodi na to da je moje profesionalno zivljenje ograniceno na nekih 200 kilometara. Ono sto sada radim ne mogu, niti imam ikakve sanse, da uporedim sa onim sto momentalno rade moje kolege u Srbiji, Hrvatskoj ili BiH. Ja sam i ranije radio puno a radim i sada u Dramskom pozoristu gde sam inace stalno zaposlen . Imao sam krajem prosle godine premijeru Kamijevog "Kaligule". Nedavno, u Prilepu odrzana je premijera komedije savremenog americkog pisca Toma Kempinskog "Molim za sex". Ovih dana treba da pocnem u Bitolju adaptaciju nekoliko sekspirovih komedija. Adaptaciju cu da radim sa zenskim ansamblom. Dakle, sve uloge, uklucujuci i muske igrace zene. Mislim da je to jedna zanimljiva provokacija, pa videcu sta ce na kraju ispasti. Ubedjen sam da cemo napraviti interesantnu predstavu.

AIM: Vec dvije godine ste Generalni konzul Djesje ambasade u Makedoniji?

K. Angelovski: Vec drugu godinu volonterski radim u Decijoj ambasadi. Izuzetno puno svog slobodnog vremena provodim tamo. Rad u decijoj ambasadi me ispunjava na vise nacina. Ne znam koliko je sve ovo humano ili sentimentalna veza, koliko je sve to vezano za ljudsku patnju i bol, koliko je to vezano za decu. Ja sam puno radio na decijim programima i u bivsoj Jugoslaviji. Nekoliko godina cak sam bio selektor Sibenskog decijeg festivala. U decijem konzulatu u protekle dve godine mislim da smo napravili puno stvari koje su ljudima bar malo olaksali bol. To me ispunjava i cini sretnim.

AIM: Jednom je rezoiser Ljubisa Ristidj rekao da je jugoslovenstvo ideja i sta god da se desi on ce ostati Jugosloven, jer, ideju mu niko ne moze oduzeti. Kako vam danas zvuce ovakve izjave?

K. Angelkovski: Mnogo je ljudi kojima je jugoslovenstvo ideja, i u mojoj i u drugim bransama. Zahvaljujuci filmovima koje sam snimao prosetao sam kroz citavu bivsu Jugoslaviju i tu ideju jugoslavenstva i zajednistva ni meni niko ne moze da oduzme. Ja se ne stdim toga sto sam Makedonac, ali uvek cu zaliti onu Jugoslaviju, ako ni zbog cega drugog a ono zato sto sam imao za koga da navijam u sportu, zato sto sam imao s kim da se takmicim na profesionalnom planu, i zato sto je meni bilo ogromno zadovoljstvo proputovati ono sto smo iz geografije ucili - tu nasu lepu i bogatu zemlju. To, i taj moj pedesetogodisnji san, niko ne moze da mi oduzme. Zao mi je ovih mladih generacija koje ce dosta vremena preziveti u traumaticnim situacijama. Ali, valjda ce jednog dana covecanstvo krenuti napred, mada, kako sada stvari stoje i kako se istorija ponavlja, voema sam pesimisticki raspolozen. Rsazgovor vodila: RAJKA STEFANOVSKA