TURSKI TOPUZ I VIZANTINSKI OTROV

AIM, Beograd, 13. 02. 94.

Srpska politicka scena

Milosevic na putu da sastavi vladu kakvu hoce, da bi trpeo skupstinu koliko moze

"Tacno je da ja imam 123 poslanika, ali je takodje tacno da vi nemate 127!", tako je, kazu, Slobodan Milosevic stavio do znanja Vuku Draskovicu da Depos ne moze racunati na mesto predsednika Skupstine Srbije, ali je i priznao da je srpska skupstina blokirana.

Iznenadivsi stranacke prvake ponudom da se formira vlada narodnog jedinstva, predsednik Milosevic je pre tri nedelje verbalno prihvatio vise puta ponovljene zahteve te iste srpske opozicije , ali je to poceo da izvodi na svoju uobicajeni nacin... Sagovornicima je stavljao do znanja da njemu takva vlada i nije neophodna, vec da zeli da izbegne unutrasnje konflikte u trenutku kada treba da resava vazne drzavne poslove. U stvari, zurilo mu se.

Pre tri godine, na pocetku jugoslovenskog rata, 16. marta 1991. godine, onog dana kada je najdetaljnije govorio o ratnim ciljevima, ("Nadam se da nece biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo dobro da radimo i privredjujemo, bar cemo znati dobro da se tucemo"), predsednik Milosevic je doveo u skupstinu tadasnjeg potpredsednika srpske vlade Jovana Zebica da podseti pre svega poslanike opozicije, da se u Srbiji "visegodisnja stagnacija ogleda u permanentnom opadanju proizvodnje i drustvenog proizvoda"; da postoje veliki deficiti - pre svega u penzionom osiguranju, deficiti u fondovima zdravstvene zastite od opstine do republike, a da razmere nelikvidnosti banaka i privrede "prakticno prete da se finansijski sistem i zivot zaustavi..." To znaci da je Milosevic pre nego sto je rat otpoceo imao tacan uvid u stanje privrede i drustva, ali i da je racunao da ce rat, koji ce "biti kratak", to nekako prikriti i ispraviti. U medjuvremenu ce predsednici srpske vlade (Radoman Bozovic), direktno obmanjivati javnost tvrdnjama da Srbija moze izdrzati sankcije, a sam Milosevic ce jednog trenutka proglastii sankcije za "izazov".

Zasticena ratom vlast je pogorsavala opste stanje, ali politiku nije korigovala, uprkos mnogobrojnim pritiscima.

Pre dve godine, nekako u ovo doba godine, 15. februara 1992, Demokratska stranka objavila je da je prema nepotpunim podacima peticiju protiv Milosevica potpisalo 110 000 ljudi, a posle je bilo tvrdnji da je ta brojka veca od 800 000. Srpska opozicija je kasnije kroz Depos pokusavala da smeni Milosevica, ali i da promeni ustavni sistem, da smanji predsednicka ovlascenja, i da stvaranjem prelazne vlade promeni socijalisticku nomenklaturu. Usledili su potom mnogi pokusaji sa istom listom zahteva i jos dva izborna kruga. Bilo je mnogo demonstracija, izgubljenih izbora, pritisaka vlasti na opoziciju, medju kojima je najdrasticniji bio onaj iz juna 1993. kada je uhapsen i u zatvoru prebijen vodja najvece opozicione partije u Srbiji Vuk Draskovic.

U karakteru vlasti nista se nije izmenilo, ali je do nekih bitnih promena politicke tehnike ipak doslo. Tokom leta

1. socijalisti su, uz pogresnu kalkulaciju sa-proizveli srpskog ZZirinovskog, "partiju koja se moze kontrolisati" - Seseljeve radikale. Stvar je funkcionisala do jeseni 1993. kada su se socijalisti konacno poceli distancirati od Seseljevih radikala, ali ih i pored hapsenja izvesnog broja kompromitovanih radikala i pored verbalnih optuzni za ratne zlocine, ratno profiterstvo, avanturizam i fasizam nisu razbili, a niti definitivno otpisali. Ipak, pokusavali su da se priblize tzv 3D opoziciji, ali i da tu opoziciju priblize sebi i da je navedu da razmislja o korekciji Miloseviceve unutrasnje politike, a ne o njenoj promeni.

Novi predsednik Demokratske stranke Zoran Djindjic je u medjuvremenu izjavio da je pogresio sto je napadao Milosevica, a i Vuk Draskovic je poceo ucestalo da komunicira s predsednikom Milosevicem, bez vidljivog uspeha. Prve znake kooperacije s vlascu dao je Zoran DJindjic, koji je na juris osvojio predsednicko mesto u Demokratskoj stranci, a pre i posle toga uporno lobirao za stvaranje vlade nacionalnog jednstva, dakle za paket neprimetne saradnje sa socijalistima. Priredjena mu je osveta - kolegama iz opozicije postao je sumnjiv za "izdaju", posto je ispalo da je na tajnom glasanju nekoliko demokratskih glasova mozda otislo socijalistickom kandidatu za predsednika Skupstine Draganu Tomicu.

Vuk Draskovic pokusavao je da uspostavi kontrolu nad zakonodavnom vlascu preko mesta predsednika Skupstine, a da ne preuzme odgovornost za ucesce u vladi. Navodno je rekao Milosevicu da ne zeli da s njim bezi u istom automobilu zbog tri meseca ucesca u vladi. Posto je po obicaju nastupao otvoreno i impulsivno (sto cesto znaci konfuzno), u tome je odmah osujecen i takodje "kaznjen", posto se iz Deposovog poslanickog kluba izdvojio klub Nove demokratije Dusana Mihajlovica, kao sto se prosle godine izdvojio Vojislav Kostunica.

U komplikovanoj igri Milosevic je dobio znacajan manevarski prostor, mozda i uz pomoc Seseljevih radikala, koji su napadali socijaliste, ali im itekako i pomagali destabilizujuci krhki opozicioni savez. Dr Milan Bozic, disident iz Srpske liberalne stranke, novi poslanik Deposa, najbolje je definisao promenu: "s politike udaranja turskim topuzom preslo se na politiku manipulisanja vizantinskim otrovima".

Srpski predsednik je mnogo puta do sada pokazao da prezire partnere iz opozicije, ali februara 1994. izvestaj o stanju nacije daleko je dramaticniji nego pre tri godine. Ove zime on je od vise ekonomskih instituta dobio najdramaticnija upozorenja i odlucio se da pocetak monetarne stabilizacije zapocne pre nego sto o tome bude postigut politicki konsenzus, mozda zbog toga da ne bi bio prinudjen da deli vlast.

Milosevic se ove 1994. godine prvi put nije obratio Skupstini Srbije prilikom njenog konstituisanja, vec je poceo da pregovara sa stranackim prvacima, navodeci ih da podrze koncentracionu vladu koju ce sam formirati i Avramovicev dinar koji Beogradjani zovu "pezos". Mozda je pritom uplasio tvrdu struju i ratne lobiste i ideoloske ikonoklaste u svojoj stranci, ali oni ne smeju da mu se suprotstave.

U ocitoj zurbi i u faktickoj nemogucnosti da odmah raspusti novoizabranu skupstinu, on je ipak priustio tri nedelje parlamentarnog natezanja da bi opoziciju lisio svakog ozbiljnijeg politickog uporista u organima vlasti. Socijalisticka partija je osvojila vazno mesto predsednika skustine, zatim mesto sekretara, a opozicija je morala da prihvati mesta u odborima i potpredsednicka mesta, pokazujuci samoj sebi da ne moze nastupati u jedinstvenom bloku.

Dosadasnji tok parlamentarne borbe najavljuje da ce socijalisti uspeti mozda da i bez vecih problema formiraju i vladu. Ta vlada ce imati tezak zadatak - da nastavi program koji je u interegnumu zapocet Avramovicevom monetarnom reformom, da izdrzi socijalni pritisak i da lomi glavu sa budzetskim deficitom. Objektivno gledano, nije bilo moguce usaglasiti raznorodne strategije sarene srpske opozicije, sto ovdasnja javnost stalno i gotovo detinjasto zahteva, niti je bilo prirodno da nastane neka mocnija opoziciona koalicija u kojoj bi u istom zagrljaju bile stranke nacionalnih manjina, gradjanska, liberalna, proevropska i pacifisticka opozicija sa ultranacionalistickim i ksenofobicnim grupacijama. Zagrljaj tzv 3D opoozicije sa Seseljem je bio opasan po njen renome. Srpska radikalna stranka i dalje otvoreno igra na kartu sukoba s medjunarodnom zajednicom, i zajedno sa Kostunicinom Demokratskom strankom Srbije zeli da i dalje povladjuje Karadzicu i da dovede u pitanje pocetak normalizacije s Hrvatskom.

Stvaranje tzv. "velike kolacije" izmedju socijalista, Deposa i Demokrata ocito je tesko za sada verovatno, ali je prostor za stvaranje neke manje, mozda precutne koalicije izmedju SPS, DS i ND sada ipak moguc i, pre svega za Djindjica bezbolniji. Ako Karadzic nekom gluposcu ne izazove intervenciju NATO pakta u Bosni, pole cega bi se u Srbiji podigao jos jedan radikalni talas, sve u svemu, Milosevic ce biti na putu da uspesno zavrsi manevar koji ce ga pred ocima sveta jasnije razdvojiti od "ratne stranke". Rezultat bi mogla da bude cak i neka vlada koja bi mogla liciti na vladu Milana Panica - vlada na koju bi se srucilo teret rasciscavanja rusevina. Najveci deo opozicije, inace, pokazuje da ne veruje da bi program monetarne stabilizacije mogao uspeti, mada to zeli. Veliki deo nomenklature vlasti i ratnog lobija to najverovatnije i ne zeli, posto bi je skracivanje budzeta i makar i povrsno postovanje zakona tesko pogodilo.

To znaci da ce dolaziti novi i novi zapleti.

Milan Milosevic